Ana Franić, glumica - Fudbal u kadru

Ana Franić

Kada priča o najpopularnijem sportu, Ana Franić odbija da bude skromna i smerna ženica koja se ne razume u to. Naprotiv, poznaje ga i komentariše bolje od mnogih muškaraca iz njenog okruženja. To, smatra, dokazuje da ljudi mnogo vole da gledaju fudbal, a objektivno se malo njih razume u tu igru. Na poslednjem Mundijalu se to posebno videlo, pošto su se na sve strane lupale strašne gluposti

U vreme njenog odrastanja, otac joj je bio cenjeni kritičar u legendarnom magazinu Duga i u časopisu Književnost. Od jutra do sutra gledao je filmove, a ona, Ana Franić, išla je u OŠ „Braća Ribar“ koja se danas zove „Kralj Petar Prvi“. Ta škola, koja se nalazi u blizini Kalemegdana, velegradsku popularnost stekla je zbog privilegije da u njoj budu snimljene gotovo sve scene domaće kinematografije vezane za profesorske i đačke dogodovštine.

Našavši se u makazama sudbine, praktično bez prava na drugačiji izbor, Ana je u trećem razredu gimnazije odlučila da krene putem kojim je srce vodi i prepusti se magiji dasaka koje život znače. Iz cuga je položila prijemni, što je u njenoj glavi samo učvrstilo ideju da je pogodila svoju profesionalnu misiju. U to je uverena i dalje, iako deli sudbinu većine kolega koji sa statusom slobodnih umetnika žive od danas do sutra.

- Deca ljudi iz filmske umetnosti budu veoma rano inficirana tim poslom, što istovremeno ne znači da će u njemu i uspeti. U praksi postoji niz takvih slučajeva. Na kraju krajeva, ja nisam otišla u kritičare, nego u one koje kritikuju, a-ha-ha… – započinje Ana Franić razgovor za MOZZART Sport.

Jesi li pomalo iznenadila sebe kad si iz prve upisala FDU, jer kažu da su profesori rigorozni, a malo rade i vezice?

- I meni su veoma dugo punili glavu kako od deset ljudi u proseku osmoro prolazi na vezu. Uglavnom, kad sam otišla na prijemni nisam imala pojma kako će to sve skupa izgledati. Sve u svemu, prošla sam idealno i bila veoma srećna, pošto je taj fakultet najteže upisati. Našla sam se među 12 izabranih u konkurenciji 500 i kusur kandidata. To je bilo ostvarenje mog sna, posle čega je sve išlo na lakši način. Mada ni prosek ocena 10 ne garantuje posao po završetku studija.

Znači li to da si sve više strahovala za posao, kako se bližio diplomski?

- Odmah smo dobili savet da ovim poslom ne može da se bavi neko ko nije strpljiv. Naprosto, ne postoji recept kako ćete se baviti glumom. Nekome ponude angažman ranije, pa se posle izgubi, dok onaj koji dobije priliku kasnije - dobije je u pravom trenutku. Meni se uglavnom tako i događalo. Debitovala sam poslednja na klasi i imala sreću da radim sa sjajnim rediteljima.

Kada si tačno debitovala?

- Ne računajući nastup u Narodnom pozorištu, gde smo bili „ušuškani“ u klasu, klasičan debi imala sam u Beogradskom dramskom pozorištu u predstavi Egona Savina „Kaj sad“. Prvo pa muško, moglo bi se reći, zato što je Egon jedan od naših najboljih pozorišnih reditelja.

Ana Franić

Da li su se stvari potom odvijale kako si očekivala ili si ponovo morala da budeš malo strpljiva?

- Kod mene to sve ide u talasima. Upravo sam poslednjih nekoliko meseci u fazi teškog strpljenja, a-ha-ha… Poslednje što sam radila je predstava „Generalna proba samoubistva“, po tekstu Dušana Kovačevića u Zvezdara teatru. Tu sam ponovo imala sreću da igram kod našeg najvećeg živog dramskog pisca, i to u njegovoj režiji. Otad je prošlo godinu i po dana.

Postoji li uopšte institucija stalnog zaposlenja u tvojoj branši?

- Gotovo da su je ukinuli. Sve se svodi na ad hok ugovore, pa mladi glumci više ne dobijaju radnu knjižicu.

Jesi li mogla da pretpostaviš da ćeš s filmom „Diši duboko“ pobrati lovorike?

- Niko ne očekuje da će njegova uloga napraviti bum dok čita scenario. Jedino sam znala da je moja rola provokativna i da će, ukoliko je dobro odradim, izazvati pažnju kod gledalaca i kolega. Šta znam, nikada nisam umela da budem na pravi način objektivna prema sebi. Čak sam isuviše stroga, mnogo strožija od svih koji me kritikuju.

Kad si već toliko stroga, baš nas zanima kakav TV sadržaj može da privuče tvoju pažnju?

- Volim da pogledam sve, makar jednu epizodu. Poslednje dve decenije i duže mi imamo krizu kvalitetnih scenarija, kako na filmu, tako i na televiziji.

Može li to da bude signal da postajemo dosadno društvo koje ne inspiriše dovoljno umetnike?

- Mislim da nije to u pitanju. Pre bih rekla da je po sredi neka kreativna jalovost. Bilo kako bilo, jedino što me u poslednje vreme stvarno zakovalo za fotelju je španska serija „Pakov svet“, koja je išla na Studiju B. Serija je božanstvena… Snimana je s malim budžetom, ali zato je scenario fantastičan. Dugo će vremena nekome biti potrebno da snimi nešto tako kvalitetno.

Odigrala si zapaženu rolu u „Ulici lipa“. Šta misliš o toj seriji?

- Mislim da je ona napravila značajan korak napred, zato sam i uzela učešće u njoj. Posle niza sličnih tema koje su bile prisutne, pojavila se jedna umivena i urbana, veoma topla serija. Ekipa glumaca bila je odlična, na čelu s Miroslavom Lekićem koji joj je kao filmski režiser dao poseban pečat.

Jesi li se bunila kad si čula da će ti partner biti Dragan Mićanović?

- A-ha-ha… Naravno da nisam. Oduševila sam se kad sam saznala da ću raditi s njim, pošto nikada pre toga nismo sarađivali. Stali smo prvi put zajedno ispred kamera i odmah se lepo „ukačili“. Snimanje je bilo pravo uživanje.

Šta misliš o rijaliti programima koji su potpuno obuzeli široke narodne mase i da li bi pristala da se nađeš u nekom od njih?

- O rijalitima mogu da kažem sve najgore, ne postoje pare za koje bih pristala da učestvujem. Stvarno ne znam zašto moramo da usvojimo svaku budalaštinu koja se pojavi negde u svetu. Moje odrastanje obeležila su dva TV programa, a ipak je to detinjstvo bilo božanstveno i neponovljivo. Bili su, dakle, RTS 1 i 2, gledala se serija „Opstanak“, pa „Kolariću-paniću“, „Kocka, kocka, kockica“... Nažalost, današnja deca odrastaju uz neke druge, ružne sadržaje.

U kojoj meri je tvoje lepe dane detinjstva obeležio sport?

- Volimo se sport i ja od malih nogu, samo što je ta ljubav na daljinu – upražnjavam ga isključivo iz fotelje. I sport sam zavolela uz tatu, koji nije neki stručnjak, međutim, oduvek je revnosno pratio događaje na sportskim borilištima, naročito one najveće. Ja sam otišla korak dalje u smislu da se u našem domu više ne propušta nijedna utakmica.

Od kojeg sporta si krenula, fudbala, košarke ili nečeg trećeg?

- Od zimskih sportova, na čelu sa ski-skokovima i umetničkim klizanjem, koje sam obožavala i koje i danas intenzivno pratim. Pomenula bih onda rukomet. Stvarno volim sve, ali fudbal je moja najveća ljubav, ljubav za ceo život.

Da li si samo pasivni navijač ili si s godinama u određenoj meri pronikla u taktičke tajne modernog fudbala?

- Pa biću malo neskromna i reći da fudbal mogu da komentarišem bolje od mnogih muškaraca koji umeju da me zezaju zbog toga. Činjenica je da ljudi mnogo vole da gledaju fudbal, a objektivno se malo njih razume u tu igru. Na poslednjem Mundijalu se to posebno videlo, pošto su se na sve strane lupale strašne gluposti.

Ana Franić

Kakvo je tvoje viđenje prohujalog Svetskog prvenstva?

- U suštini, nikakvih iznenađenja nije bilo. Od starta sam bila ubeđena u debakl Argentine iz prostog razloga što je Maradona kao selektor pravi klovn. Jeste bio veliki igrač i svaka mu čast zbog toga, ali je predvodio smešnu reprezentaciju s četiri teške rupe u odbrani.

I za kraj ostavismo najslađi deo: tvoje viđenje nastupa Orlova u Južnoj Africi…

- Muka mi je od svega što sam letos počitala o igrama naše reprezentacije. Sve same budalaštine. Naš nacionalni tim nije igrao tako dobro u poslednjih 20 godina, a svi koji tvrde suprotno nemaju pojma o fudbalu. Otkako je Radomir Antić postao selektor, zna se neki red. Pre svega, ko šta igra, što se ranije nije znalo kod raznih Santrača, Đorića, Živadinovića i ostalih. Preko noći se ništa ne dešava, zato verujem da s ovakvim pristupom na duže staze, možemo da dobijemo sjajnu reprezentaciju.

Kada su te Orlovi posebno oduševili?

- U prvih 45 minuta meča s Australijom. To je najlepše poluvreme koje sam ikada odgledala kad smo mi u pitanju. Takođe, duel s Nemcima je bio najbolje taktički odrađen meč na celom šampionatu.

BEZALKOHOLNI BOEM

Čim se Ani i njenom suprugu Bojanu, s kojim je svila porodično gnezdo na Žarkovu, ukaže dobra prilika, napuštaju gradsku vrevu.

- Imamo vikendicu u Ostružnici i vrlo često smo tamo. Jedno vreme smo imali i splav na Savi. Kad smo na Mundijalu igrali s Ganom, napravili smo roštilj za 20 prijatelja. U slobodno vreme volimo da skoknemo do restorana Trag i Pink, koji nam je sad tu, preko puta stana. Doskora smo bili stalni gosti Pastuva na hipodromu. Iako ne pijem alkohol, obožavam kafanu. Za sebe mogu da kažem da sam boemski tip.

IZGRADI MOST, PA KRADUCKAJ

Kao rođena Beograđanka ima dosta reči hvale za život u prestonici koji bi, po njenom mišljenju, bio znatno kvalitetniji kada bi se neke stvari promenile...

- Divno je to što smo luckast i duhovit narod, ali daj tu malo nekog reda da uvedemo. Mnogo smo razbarušeni, da ne kažem opaljeni. Jednostavno, nemamo osećaj za meru, u svakom smislu te reči. Eto, to fali Beogradu, koji je bez ikakve sumnje divan grad. Sjajno bi bilo kad bi svi oni koji su na vlasti ostavili nešto konkretno za sobom. Izgrađen most, na primer. U tom slučaju narod bi im možda oprostio što su krali i kraduckali.

izvor :