Srpski Nobel pravio opanke - Život velikog dobrotvora Nikole Spasića

Nikola Spasić

U kafane nije zalazio. Nikada se ni sa kim nije sudio. A novac je pozajmio samo jednom – 1865. godine kada je u Vasinoj ulici otvorio kožarsku radnju u kojoj je dnevno prodavao više stotina pari opanaka zarađujući na svakom paru po jedan groš. Groš zarade po rifu (od 65 do 75 centimetara) ostao je njegova mera i kada je prešao na trgovinu platnom. I tako, groš po groš, pred smrt 1916. godine, Nikola Spasić je posedovao imovinu koja je vredela kao Nobelova fondacija. I sve je zaveštao narodu.

"Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu, pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da zahvalim na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića", piše u pismu koje je Nikola Spasić 24. avgusta 1915. godine uputio ministru prosvete i crkvenih poslova.

Ukazom kralja Petra I ubrzo je osnovana Zadužbina Nikole Spasića koja se, nakon njegove smrti 28. novembra 1916, sastojala od tri velike "Spasićeve kuće" u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, Knez Mihailova 19, 33 i 47, u kojima se za izdavanje nalazilo 36 dućana i 46 stanova, kao i od akcija Narodne banke, Beogradske zadruge i mnogi drugih banaka i osiguravajućih društava.

Vino za kočijaše

Umesto iz školskih udžbenika, o Nikoli Spasiću više ćemo saznati iz knjige Mire Sofronijević "Darivali su svome otečestvu" koja sadrži najkompletnije svedočanstvo o životu ovog izuzetnog čoveka.

Rođen je u Beogradu 1838. godine kao najstarije dete ne mnogo imućnog trgovca Spase Stojanovića po čijem su imenu sva njegova deca ubuduće nosila prezime Spasić. Kao najstarije dete, otac ga upisuje u tek osnovan Licej koji Nikola napušta da bi se obučio za nekoliko zanata – voskarski, licitarski, a potom i opančarski. Sa početnim kapitalom od 200 dukata i 500 dikata koje je pozajmio od šuraka, Spasić se osamostaljuje. Prvo je "naterao" Beograđane da stoje u redu kako bi kupili njegove opanke, a onda je za kratko vreme postao najveći trgovac platnima i prerađene kože. Nabavljao ih je na napornim putovanjima izlokanim seoskim drumovima Bačke i Banata. Kako beleži Mira Sofronijević, Nikola je polazio u cik zore pre ostalih trgovaca, a za svoje kočijaše je obezbeđivao dobru hranu i pri svakom obroku obavezno vino, dok je on sam pio vodu i jeo lepinju. Tako se, skromno, živelo i u njegovoj kući, bez luksuza koji je sve više ulazio u kuće imućnih trgovaca. Živeo je strogo poštujući svoje osnovno geslo: "Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto i na stranu. Neka se nađe, zlu ne trebalo. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć."

Otkup srpskog duga

Nikola nije imao dece, a najduži period života proveo je sa drugom ženom, Stankom–Cajom Spasić uz čiju pomoć je stekao ogromno bogatstvo. Sagradio je porodičnu kuću u Knez Mihailovoj ulici 33, i danas jednu od najlepših kuća u kojoj je sav inventar - od stolarije do stilskog nameštaja – poručen u Beču. Izgradnjom ove kuće, konstatuje Mira Sofronijević, Spasić je pokazao da je, pored pradedovske štedljivosti, bio i rođeni esteta.

Uto dolazi vreme srpsko-turskih ratova. U prvom, 1876. godine, učestvovao je kao redov konjanik, a u drugom ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Napravio je i isporučio vojsci oko 25.000 pari opanaka i to je bio njegov prvi i jedini posao sa državom. A onda, devedesetih godina 19. veka, kada se srpska vlada, ne mogavši da dobije zajam od inostranih banaka, okrenula izvorima domaćeg kapitala, Nikola Spasić otkupljuje deo srpskog inostranog duga. Takođe, među osnivačima je Društva dečijih skloništa, a u dvorištu Palilulske osnovne škole podiže kuću za "đačko sklonište", kupuje hranu i ostale potrepštine siromašnoj deci, a najboljim đacima dodeljuje novčane nagrade.

Jedanput za svagda

O trajnoj zaostavštini svoje imovine Spasić je počeo da razmišlja još 1899. godine. Testamentom koji je napisao 9. februara 1912. i predatom na čuvanje Narodnoj banci, svu svoju imovinu namenio je osnivanju zadužbine za "podizanje bolnica i doma za sirote i iznemogle srpske građane i na opšte privredne ciljeve". Članom 13. u testamentu naložio je da se nakon podizanja Hrama svetog Save na Vračaru "kupi najveće zvono" i toj crkvi pokloni kao njegov dar. A u članu 17. zahteva da se sva njegova pokretna i nepokretna imovina koristi za "opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve, a glavnica ne sme da se utroši niti se nepokretno imanje sme zadužiti ili prodati".

Svojoj udovici ostavio je letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Ostaloj rodbini zaveštao je zanemarljivo male sume novca i to uz klauzulu "jedanput za svagda". Advokati su gospođu Anastasiju–Naku Spasić, s kojom se Nikola oženio 1907, pošto je godinama bio ponovo udovac, savetovali da obori testament, ali je ova plemenita i humana žena to odbila. "Spasićeva želja je zakon za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu", navodi Mira Sofronijević reči Nake Spasić.

Smrt na Krfu

Pod uticajem supruge Nake, Nikola je 1912. godine zakupio zgradu Uprave monopola i u njoj organizovao pomoćnu bolnicu koju je snabdeo svim potrebnim inventarom, lekovima i hranom. Angažovao je i poznatog lekara dr Kacenelenbogena iz Nemačke, a u bolnici je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji. Hrana za bolnicu se spremala u njegovoj kući, supruga Naka bila je glavna bolničarka, a Nikola je svakodnevno obilazio ranjenike i nijednog nije otpustio bez novčane pomoći. Neraskidivo vezan za sudbinu srpskog naroda, Spasić krajem 1915. napušta otadžbinu. Veoma star i oboleo, posle mnogo muka stiže na Krf gde umire 28. novembra 1916. godine. Čim su to prilike dozvolile, supruga Naka prenosi njegove posmrtne ostatke u Srbiju i 1923. godine sahranjuje u crkvi na Topčiderskom groblju koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova. Posle Drugog svetskog rata vlast mu se odužila zakonima o agrarnoj reformi i o nacionalizaciji zgrada i građevinskog zemljišta na osnovu kojih je nacionalizovana i velelepna zadužbina Nikole Spasića, jednog od najvećih srpskih dobrotvora.

Šta je sve izgrađeno Spasićevim novcem

- Gradska bolnica u Beogradu, jedno vreme u narodu poznatija kao Spasićeva bolnica (danas Hirurška klinika KBC Zvezdara)

- Bolnica u Kumanovu

- Bolnica u Krupnju

- Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu

- Zgrada u Knez Mihailovoj 47

- Spasićev paviljon na Beogradskom sajmištu, u kom je 11. septembra 1937. svečano otvoren Prvi beogradski sajam

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 12.09.2010.)