Izvor: Magazin Biznis | Ponedeljak, 09.06.2014.| 09:56
Izdvojite članak Odštampajte vest

Bankrot šansa za novi početak - Šta je pokazalo istraživanje Aleksandre Ranković o rešavanju stečajeva u Americi i Srbiji

Aleksandra Ranković (Foto: Magazin "Biznis")
U Americi postoji jedan zakon koji u nekoliko poglavlja reguliše sve potencijalne situacije vezane za bankrot. Suština je da se dužniku omogući izbor između dve zakonske mogućnosti – reorganizacije i likvidacije dugova. I u Srbiji je formalno upravo tako. Zakoni su slični, ali su njihovi efekti nešto sasvim drugo. Američka i srpska praksa razlikuju se kao nebo i zemlja.

Ovo je jedan od zaključaka do kojih je došla Aleksandra Ranković, novinar i vlasnik produkcijske kuće "Timeline", radeći na serijalu "Nije strašno pasti", koji se bavi uporednom analizom bankrota, odnosno stečaja u SAD i Srbiji. Projekat podržan od strane ambasade SAD u Beogradu, USAID Projekta za bolje uslove poslovanja i Fondacije za otvoreno društvo Srbija, omogućio je Aleksandri i njenoj ekipi 15 dana snimanja u Americi gde je razgovarala sa ljudima koji su prošli kroz bankrot, sudijama zaduženim za ovu problematiku, stečajnim upravnicima. Rezultat su četiri
polusatne epizode serijala "Nije strašno pasti".

U razgovoru za Magazin "Biznis" Aleksandra Ranković kaže da je u Srbiji reforma stečajnog zakonodavstva (sistema bankrota) urađena 2005. godine, zakoni su modernizovani i došlo je do praktičnog pomaka u smislu vremenskih okvira.

- Sada vam je za stečaj u Srbiji potrebno godinu i po do dve, ali problem je samo izvršenje! Kada presuda stigne, imovina dužnika trebalo bi da se proda kako bi se namirili poverioci. Nažalost, procenitelji ovde ne rade dobro svoj posao i procenjuju imovinu znatno iznad njene realne tržišne vrednosti, a mi nemamo model kao u SAD ili, na primer, u Engleskoj – gde se imovina procenjuje na jedan dolar, pa onda na aukciji vrednost skače dok ne dobije neku tržišnu cenu. Onda ta imovina tavori, a svi su na gubitku – objašnjava Aleksandra Ranković.

Ona smatra da bi najavljena promena Zakona o stečaju trebalo da razreši ovaj problem, ali i dalje ostaje problem pravosuđa zbog velikog broja nerešenihimovinsko-pravnih odnosa. Sudovi teško rešavaju ove slučajeve i potrebno im je mnogo vremena.

- Novi zakon, za koji se zalagao bivši ministar privrede Saša Radulović, predlaže još nekoliko značajnih novina poput stava da povezane firme i u stečaju ostaju povezana pravna lica što bi trebalo da spreči izdvajanje matične firme vlasnika od one koju je upropastio i poslao u stečaj. Predsednik Apelacionog suda kaže da takvo rešenje ne postoji nigde na svetu jer - zašto bi neka firma trpela posledice lošeg rada drugog entiteta?

Bitna promena je i u tome što bi poverioci trebalo da imaju znatno veću ulogu u samom stečajnom postupku. Oni bi, po novom zakonu, mogli da utiču na promenu stečajnog upravnika. Saša Radulović je na okruglom stolu "Bankrot - šansa za novi početak", (održanom 26. novembra 2013. u okviru istog projekta), naveo i da je predviđeno ukidanje Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, jer je, prema njegovim rečima, tu bilo mnogo zloupotreba. Umesto nje uvodi se Komora stečajnih upravnika.

- U Americi je ceo postupak mnogo brži i efikasniji, jedan slučaj traje 15-20 dana, osim u nekim kompleksnijim situacijama. Samo pravosuđe je veoma efikasno, a i stečajni upravnici imaju znatno veću ulogu i autoritet. Ipak, to je i stvar mentaliteta, jer ljudi u SAD žele da se izvuku iz takvih pozicija, iz međusobnih dugova, što pre, i svesno trpe rizik - naglašava Aleksandra.

Kada dođu u takvu situaciju, svi imaju interes da se što pre izvuku – onaj ko je u dugovima želi što pre da proglasi bankrot i spasi šta se spasiti može, i da nastavi dalje; sistemu je u interesu da ga pogura da izađe na zelenu granu i da ne bude oslonjen na samu državu; poveriocima je takođe u interesu da izvuku makar nešto i da produže dalje. "Bankrot u Americi je rezultat opšteg društvenog konsenzusa da se ljudima koji su zapali u finansijske teškoće omogući novi početak."

Sagovornica "Magazina Biznis" smatra da u Srbiji postoji taj "mentalitetski problem", da dužnik beži od svoje situacije i ne želi da proglasi bankrot praveći se da problem ne postoji, a tako sebe uvlači u još veće dugove. Poverioci iz nekih svojih interesa ne potežu to pitanje. Država je neefikasna u svakom mogućem pogledu. Zato se stvar oteže i odlaže, a bilo bi mnogo bolje da se tome pristupi efikasno i da se "reže" na vreme.

- Kod nas imamo brojne primere, a mi smo u serijalu obradili, između ostalih, i slučaj firme "Elid" iz Gadžinog Hana koju je svojevremeno kupio Jovica Stefanović Nini, čovek ogrezao u privrednom kriminalu. On je sada u zatvoru, pošto je više od 20 firmi bacio pod led, među kojima i "Jugoremediju", "Srbolek", "Nišku pivaru". "Elid" se u staroj Jugoslaviji bavio proizvodnjom štekera, elektroinstalacija, imali su veoma kvalitetne proizvode i značajan izvoz u Nemačku i zemlje zapadne Evrope. Onda su devedesetih godina propali i Stefanović je 2004. godine kupio preduzeće. Naravno da mu nije padalo na pamet da bilo šta ulaže ili pokreće proizvodnju, nego je "Elid" koristio kao hipoteku za nove kredite, kao što je radio i sa drugim firmama. Dugovi kompanije su na kraju bili više od 20 mil EUR - objašnjava Aleksandra.

Radnici "Elida" su se 2012. godine sami organizovali da proglase stečaj i da spasavaju šta se spasiti može. Sami su finansirali stečajni postupak i uspeli su nekako da izvedu Stefanovića iz vlasništva i odvoje svoju firmu iz mase njegovih propalih preduzeća. Pokrenuli su ponovo proizvodnju sa 80 zaposlenih i proglasili reorganizaciju. Uspeli su polako da se vrate na tržište, uspevaju da servisiraju tekuću proizvodnju i plate radnika, ali su imali poteškoća u otplati starih dugova koji su ogromni, a koje oni nisu ni napravili.

- Tada na čelo Poreske uprave dolazi novi direktor Ivan Simič koji proglašava nultu toleranciju na sve poreske dugove i blokira im račun! To su paradoksi našeg sistema i primer zašto tako nešto ne može da funkcioniše kod nas. Jer, očigledno je prema prethodnom vlasniku dugo vladala veoma visoka tolerancija. Sličan je primer i PIK "Bečej", gde je takođe novi vlasnik kupio firmu, uzimao kredite, pri čemu je hipoteka bila sama firma koju kupuje. Isisao je sav kapital, doveo firmu do stečaja i onda je na kraju on uredno proglašen za poverioca u stečajnom postupku, jer je sav novac prebacio u povezanu firmu, svoju matičnu kompaniju.

- Mislim da je cela ideja bivšeg ministra privrede Saše Radulovića o izmenama Zakona o stečaju i Zakona o privatizaciji usmerena na raščišćavanje šume dugova preduzeća u restrukturisanju, kako bi se izvela na zdrav bilans, da bi se videlo koliko su dužni i kako će se namiriti radnici, pa da se onda likvidiraju ili prodaju ako ima zainteresovanih kupaca. Mislim da nova vlast nema izbora i da mora to da uradi!

Aleksandra Ranković smatra da vremena za odlaganje više nema.

- Verujem da će morati da učine efikasnijim ceo splet propisa oko Zakona o stečaju i da će na kraju morati da primene
zakon nad ovim preduzećima. To ćemo svakako morati da uradimo, pitanje je samo hoćemo li stihijski ili u nekim kontrolisanim uslovima – zaključuje Aleksandra Ranković u razgovoru za Magazin "Biznis".

Pitsburg – od sjaja do bede i nazad

U Americi smo snimili priču na svim nivoima, od ličnog bankrota do velikih kompanija. Bili smo u Njujorku, Vašingtonu i Pitsburgu (Pensilvanija) koji je nekada bio veliki industrijski centar proizvodnje čelika. Krajem osamdesetih godina ta industrija je kolabirala, a sa njom i ceo grad. Trebalo im je 30 godina da se oporave, ali nedavno je Pitsburg proglašen najpovoljnijim gradom za život u Americi, jer su uspeli da se transformišu i pređu na nove tehnologije. Sva stara postrojenja su pogašena i pretvorena u muzeje, tako da ljudi sada idu tamo da slušaju priču kako je Amerika nekada bila snažna u čeličnoj industriji i zašto je propala – zbog konkurencije sa Istoka, plastike koja je menjala čelik u mnogim segmentima, zbog sindikata koji su imali prevelike zahteve...

Lični bankrot

Oko dva miliona Amerikanaca je u poslednje dve godine proglasilo bankrot. Više od 90% tih bankrota su lične prirode, a dve trećine ovih procesa završi u likvidaciji, odnosno brisanju dugova. Dugačka je lista poznatih i uspešnih ličnosti u SAD koji su bar jednom bankrotirali – Džon Vejn, Bert Rejnolds, Majkl Džekson, Volt Dizni, Henri Ford. Donald Tramp je "šampion" sa čak četiri bankrota, a isto toliko američkih predsednika loše se pokazalo u vođenju ličnih finansija – Džeferson, Linkoln, Grant i Truman.

- Razgovarali smo sa čovekom koji je imao svoju kompaniju i bavio se poštanskim uslugama. U trenutku kada je kupio novu opremu počeo je da kasni sa otplatom dugovanja i zbog veoma agresivnog poverioca morao je na kraju da proglasi bankrot. Danas je jedan od zaposlenih u toj istoj firmi. Takođe, imamo i primer Nemice koja se udala za Amerikanca i koja je spletom različitih okolnosti bila prinuđena da objavi bankrot. Dugovi su joj otpisani, a kao posledica ostala joj je zabrana da sedam godina koristi kredite, što je za veliku većinu ljudi u SAD prosto nezamislivo.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Magazin Biznis". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.