Timoti Bajford (Timothy John Byford), režiser - Večiti turista ipak u penziji

Posle 40 godina umetničkog rada u Srbiji, autor najlepših dečjih emisija izborio se za penziju u Srbiji. Da je ostao na BBC-u već 10 godina bi primao makar 3.000 funti, živeo u kući od pola miliona funti i o parama ne bi mislio. Ali on ne bi bio srećan jer iza sebe ne bi imao emisije Neven, Poletarac, Babino unuče…

Sa 70 godina se uputio ka knjižari Savremena da kupi radnu knjižicu.

Taman što se medijima požalio da posle 40 godina rada u Srbiji nije ostvario pravo na penziju jer mu kao strancu nije bilo omogućeno da plaća doprinose, u Udruženju dramskih umetnika su ipak našli način da mu „skrpe“ i u knjižicu upišu 15 godina staža. Biće to mala, ali redovna suma, zadovoljan je Timoti Bajford, autor dečjih serija Neven, Poletarac, Babino unuče, Nedeljni zabavnik...

Sve što je valjalo radio je on, prisećaju se oni koji su bili deca kad je on režirao, u čudu što je taj čovek danas morao da se bori za koliku-toliku penziju, a do pre nekoliko godina i za državljanstvo, iako je u Beograd došao još 1971. „Punih 35 godina sam išao u Englesku jednom godišnje da produžavam boravak. Kad sam osamdesetih tražio državljanstvo, na koje sam po Ustavu imao pravo, rekli su mi: „Znamo mi da to piše u Ustavu, ali ništa dok ne donesete pismo da ste se odrekli britanskog državljanstva“, prepričava Bajford. Opet su mu mediji pomogli. On se požalio, oni preneli, predsednik Tadić pročitao i po hitnom postupku Timoti Bajford je postao počasni građanin Srbije.

Da pre 40 godina nije, kao mladi režiser BBC-a, došao u Beograd, danas bi, kaže, bio penzioner sa stažom od 10 godina i mesečnim čekom na najmanje 3.000 funti. Imao bi i kuću, koju je tih sedamdesetih prodao za 7.000 funti, a koja danas, kažu mu, vredi pola miliona. Prodao bi je, živeo u nekom kućerku i makar o parama ne bi mislio. „Nije da ne bih voleo da mogu da kupim najbolji kompjuter i najbolje objektive za foto-aparat, ali ne žalim ni najmanje za takvom starošću. Ona bi podrazumevala život kakav se meni kao umetniku nije sviđao“.

Nije njega Srbija očarala. Ljudi jesu sjajni, ali tih sedamdesetih kad je došao Beograd je, kaže, bio mali, prilično užasan grad. Kolege sa BBC-a se nisu mogle načuditi da ostavlja sjajan posao, za koji bi mnogi ubili i seli se na Balkan. Ali kad mu je 1980. na međunarodnom festivalu u Minhenu za Poletarac uručen Gran pri, te kolege su mu iz publike zavidele. Uzeli su snimke njegovih emisija i odneli ih svojim šefovima da pokažu kako se prave emisije za decu.

„Nije meni bitno gde živim, da nije bila Srbija, mogao sam završiti u Albaniji, Kini, negde u Africi, bitno je da sam mogao da imam slobodu kao umetnik. Moj univerzum je u mojoj glavi, nebitno gde mi je telo. I u zatvoru da sam,našao bih način da mi duh živi“, priča čovek koji je do pre šest godina imao status turiste u zemlji koju naziva svojom. Povremeno je imao utisak da ima i status špijuna. Kad je oženio Zoricu, koja je radila u SUP-u, njoj je saopšteno da verovatno neće moći da zadrži radno mesto jer se udala za stranca. A stranac u Srbiji po pravilu je bio špijun. Jedno vreme, pre aktuelnog ambasadora, činilo mu se da ga bojkotuje i britanska ambasada, oni su valjda sumnjali da je srpski špijun.

Nije se obazirao na to što živi kao slobodan umetnik i ne tako slobodan građanin, do jednog perioda otrežnjenja, kad je rešio da se vrati u London. Bilo je to osamdesetih godina, kad je Tito umro, a on dobio bonove za kupovinu ulja, šećera i brašna. Nije hteo da dozvoli da njegova deca žive kao za vreme Drugog svetskog rata i napustio je Beograd. Primili su ga opet na BBC i opet ih je posle godinu dana ostavio zbog Srbije. „Posle toliko emisija i međunarodnih nagrada radio sam isto što i prvog dana na mestu režisera. To nisam mogao da podnesem. Opet sam spakovao kofere i vratio se ovde“.

Ipak, kad malo bolje razmisli, da je devedesetih godina prvi put kročio u Srbiju, ne veruje da bi se zadržavao. Ne zbog rata, ne zbog krize, nego zbog ljudi, koji su se tad izmenili. „Pričala mi je devojka kojoj sam predavao engleski da je bila u odeljenju u srednjoj školi u kom je bilo nešto manje od 30 đaka. Onda je počeo rat i u istom razredu bilo je 50 učenika. Ni to ne bi bio problem da su oni hteli da se prilagođavaju životu u Beogradu, ali nisu, svi su hteli da se grad i Beograđani prilagođavaju njima. To je, u malom, ono što se desilo ovom gradu“, priča Bajford, koji je od početka bio spreman da postane deo grada u koji je došao.

Zavoleo je kuhinju, doduše ne crevca i papke koje „tamani“ njegova žena, ali nije patio za jorkširskim pudingom. U julu se doselio, u septembru je počeo da snima, jezik je već naučio dovoljno da može koliko-toliko da komunicira s glumcima. I dalje ima jak engleski akcenat, u Beogradu poznat kao „bajfordovski“, ali već dugo priča gramatički čisto. „Ovde su ljudi malo komotniji, imaju opušteniji odnos prema životu nego Englezi i ja sam to ’lako ćemo’ brzo prihvatio, a nedostatak discipline mi je čak ponekad i prijao“.

Ali nedostaje Srbima ta disciplina da bi bili bolji, da bi postigli više. „Zapravo, nedostaje nam vođa. Eto. Nemanja Vidić je uz dobrog trenera postao možda najbolji odbrambeni igrač u Evropi. Evo i primera Beogradske filharmonije. Ranije su imali dobrih nastupa, ali su imali i takvih da gotovo nisam mogao da slušam, sve zavisno od dirigenta. Otkad je došao Tasovac, dirigenti su odlični i nema promašaja“, kaže Bajford.

U scenu, u pozorište, je zaljubljen od prve prave predstave koju je odgledao. Bio je srednjoškolac, a lokalno pozorište iz Solsberija izvodilo je Molijera. Do tog dana bio je ubeđen da će završiti istoriju na Kembridžu. Posle Molijera, shvatio je da mora da radi nešto vezano za scenu, makar je i čistio. Znao je da nije za glumca, setio se da bi mogao da bude inspicijent. Dobio je stipendiju, završio kurs i počeo po londonskim pozorištima da došaptava glumcima njihove rečenice.

Novac je bio tako sporedna stvar u celoj priči. Nedeljna zarada bila je dovoljna da plati stan, hranu i ponekad popije piće u pabu. Ništa više nije imao, ništa mu više nije ni trebalo. Radeći kao šaptač, poslao je pismo BBC-ju, interesujući se šta bi on sa svojim iskustvom mogao da radi na novom mediju. Postao je asistent organizatora u studiju i konačno dobio stalni posao. Posle godinu dana je bez diplome, bez dana stručne škole, postao režiser. Prošle godine proslavio je 50 godina umetničkog rada.

poziv na pretplatu na