Zoran Krivokapić, profesor Medicinskog fakulteta - Košarkaš koga je opčinila hirurgija

Prof. dr Zoran Krivokapić

Kada sam se u Tel Avivu, sa Bilom Hildom, doajenom čuvene londonske bolnice "Saint Mark’s", pripremao da pred TV kamerama i stotinak kolega demonstriram operaciju kancera debelog creva, verovatno su se neki pitali zašto je Evropsko udruženje koloproktologa poslalo lekara iz Srbije kao instruktora među najbolje izraelske hirurge? Ali, kada sam završio poslednju od šest teških operacija, prolomio se aplauz kakav nisam čuo ni na jednoj utakmici dok sam bio aktivni prvoligaški košarkaš, počinje ispovest za "Blic nedelje" dr Zoran Krivokapić, profesor Medicinskog fakulteta i visoki stručnjak sa Treće hirurške klinike u Beogradu.

Čestitke stotinak kolega mnogo su mi značile i na klinikama u Kaliforniji, Njujorku, Tokiju, Moskvi, Temišvaru, Bukureštu i svuda gde su me pozivali da demonstriram najsavremeniju metodu operacije kancera debelog creva koju sam naučio u Londonu kod dr Pitera Holija, Džona Nikolsa i Bila Hilda. Upravo putujem u Peking te ću tamošnjim hirurzima održati dva predavanja.

Slučaj Martinović

Najbolju metodu operacije kancera debelog creva, sticajem okolonosti, naučio sam na čuvenoj londonskoj klinici "Saint Mark’s", 1985. godine. Mnogi se se sećaju "slučaja
Đorđa Martinovića" iz Gnjilana, koga su na njivi napala trojica Albanca i polomljenom pivskom flašom razorili mu analni otvor. Ni u jednoj bolnici tadašnje Jugoslavije hirurzi nisu mogli da mu pomognu, pa je profesor Stevović napisao pismo dr Piteru Holiju, najboljem svetskom hirurgu za operacije povreda analnog otvora. Kao mlad lekar, zadužen sam da putujem sa Martinovićem na kliniku "Saint Mark’s". Verovatno starije kolege to ne bi prihvatile, a ja sam veoma želeo da pomognem nesrećnom Đorđu, koji je kao i ja sa Kosova i koga su političari, posebno Stane Dolanc, tadašnji ministar policije, počeli da blate insinuirajući da je sam sebi naneo povrede. Otputovao sam u London i u čuvenoj klinici bio asistent prilikom uspešne operacije koju je izveo dr Holi.

Najvažnija odluka

Nastavio sam da učim u Londonu, gde sam da bih otplatio školarinu morao da radim besplatno. To je bila moja najznačajnija odluka u životu i to je odredilo moju sudbinu. U Engleskoj sam završio postdiplomske studije, a kasnije se kao hirurg usavršavao u Americi i Japanu. Danas sam, osim u Beogradu, redovan profesor na univerzitetima u Kaliforniji i Rumuniji, a predavač po pozivu na pedesetak univerziteta.

Plata 20 maraka

U bolnici "St Mark’s" sam proveo više od godinu dana. Kada me je 1996. dr Hild pozvao da ostanem da radim kod njih, što je velika čast, imao sam problem da ljubazno odbijem poziv, jer sam svoja znanja već preneo kolegama u Beogradu. Želeo sam da u Srbiji napravimo veliki centar za operacije kancera debelog creva. Ne samo zato što je ta bolest, kako neki kažu, kod nas dobila dimenzije epidemije, već zato što imamo tim lekara koji može da primi i uspešno operiše i strane pacijente. Takav centar bi imao kapacitete za punu zaposlenost hirurga, a državi bi donosio devize. Dr Hildu sam zahvalio i rekao da se vraćam u Beograd, gde je najveća plata u to vreme iznosila 20 maraka.

Kraljevski hirurg

Kada me je kasnije predložio za članstvo u Kraljevski koledž hirurga Engleske, upravo je počelo bombardovanje Srbije, pa su mu neki predložili da se prijem nakratko prolongira. Dr Hild se nije obazirao na to i dokazao je da ljudi iz čuvene londonske klinike nisu samo gromade kao stručnjaci, već i u moralnom smislu. To je prethodno potrvrdio i dr Holi na koga su neki političari iz Jugoslavije pokušali da utiču kako bi u izveštaju potvrdili Dolančevu "dijagnozu" da se Martinović sam povredio. Najveći svetski hiurug iz te oblasti je napisao da je nad Đorđem izvršeno nasilje, te da takve povrede pojedinac ne može sam sebi da nanese. Posle povratka iz Londona na našoj klinici sam uveo pedesetak novih dijagnostičkih i hirurških tehnika, koje se sada rutinski koriste u bolnicama širom Srbije, a nijedan pacijent zbog reparacije svingera više nije putovao u inostranu kliniku.

Ujak kao uzor

Odrastao sam u mnogočlanoj familiji u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Moj otac Vojislav je imao tri brata, a majka Radmila tri brata i sestru. Živeli smo u skladu i ljubavi kao mažena i pažena dečurlija, a svako od nas imao je svoj uzor. Moj je bio ujak Slobodan Kovačević, mašinski inženjer, pun energije, hedonist. Pošto je otac bio elektroinženjer, sve je vuklo ka tome da i ja pođem tim putem. Kao "vukovac" sam mogao da upišem bilo koji fakultet, ali na medicinski nisam ni pomišljao. Onda se pojavio ujak i nenametljivo pitao – zašto ne razmislim o medicini? Danas sam ujaku zahvalan, jer sam u Beogradu upisao medicinu, a supruzi Dragani sam takođe zahvalan jer me je usmerila ka hirurgiji. Bilo je već izvesno da ću na klinici za reumatologiju VMA biti primljen, ali dok sam bio na nekom košarkaškom turniru, supruga je uzela dokumenta i predala ih na Drugu hiruršku. Primili su me i od tada mi je suđeno da živim i putujem sa skalpelom.

Moji učitelji

Supruga mi je mnogo pomogla u strašnim godinama sankcija, kada sam se usavršavao u Londonu, a ona se starala o našem sinu Branislavu i kako da izađe na kraj s tadašnjim nedaćama. U Londonu nisam plaćao obuku koja mnogo košta, ali sam za uzvrat morao da odradim. Znalo se da sam u bolnici ako nisam na kursevima engleskog jezika. Engleske kolege su navikle da sam uvek u blizini. Pomagao sam, asistirao, operisao. Mnogo sam naučio od profesora Holija u Londonu, i od Engleza Džona Nikolsa, Amerikanca Stivena Veksnera, Egipćanina Nagi Habiba koji radi u Londonu, Tomasa Srčike, profesora iz Brna i Japanca Takašija Takahašija.

Veliki čovek i lekar

Njihove diskusije i sučeljavanja stručnih mišljenja su dragoceni za sve prisutne. Ne sme žuriti ni krojač, kamoli hirurg, ali koliko je to stvarno važno, utvrdio sam kod profesora Takahašija. Poznati hirurg virtuoz ima izvanrednu fizičku kondiciju i njegove operacije mogu da traju osam časova. Kada sam ga pre tri godine zamolio da održi predavanje na skupu u Beogradu, ljubaznim odbijanjem mi je pokazao da je velika ličnost. Rekao mi je da ne može da drži predavanja jer je penzionisani profesor, ali da ima obavezu da besplatno operiše u Kini i drugim siromašnim zemljama. To bi trebalo da bude lekcija svima koji o milosrđu slušaju samo u teološkim raspravama.

Put u Mastriht

Posle više hiljada uspešnih operacija, ne možete da pamtite sve slučajeve i pacijente, ali neki ostaju zauvek u vašem sećanju. Tako se rado sećam sedamnaestogodišnjaka iz Loznice koji je u pratnji majke došao kod mene. Nesrećni mladić se rodio bez anusa, pa su mu odmah po rođenju napravili analni otvor, ali bez svingtera. Mogao je da se prazni, ali to nije mogao da kontroliše. Pošto tu tehniku u potpunosti nisam poznavao, otputovao sam u holandski grad Mastriht gde su te operacije uspešno radili. Proveo sam dva dana kod profesora Kora Batenada, koji me je naučio kako se taj problem uz pomoć pejsmejkera rešava. Momka smo uspešno operisali i on danas živi normalno. Posle toga obavili smo još takvih i sličnih operacija. Sve su bile uspešne. Pamtim i slučaj mlade pacijentkinje iz Bosne koja je tek u 16. godini saznala da nema vaginu sa ginekološkom funkcijom. Majka ju je odvela kod ginekologa tek kada je primetila da nema menstruaciju. Uspeli smo da joj od debelog creva napravimo vaginu.

I sin hirurg

Život sam posvetio poslu, ali porodica je na prvom mestu. Suprugu Draganu sam upoznao u gimnaziji, u Kosovskoj Mitrovici. Ona je bila u trećem, a ja u četvrtom razredu i od tada smo zajedno. Dragana je uspešan lekar na fizijatriji, a osim profesionalnih obaveza najveći deo poslova vezanih za kuću i sina Branislava pao je na nju. Branislav je završio medicinu i upravo se vratio sa jednogodišnje specijalizacije u Americi. Biće hirurg, ali ne na mojoj klinici, da bi mogao da gradi sopstveni lekarski put. Osim hirurgije, od mene je nasledio ljubav prema sportu. Igra košarku, vaterpolo, voli da skija, a zajednička nam je pasija tenis.

Lična karta

Dr Zoran Krivokapić je rođen 1955. u Zvečanu. Medicinski fakutltet je završio u Beogradu 1980, a doktorirao 1988. godine. Redovni je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, gostuujući profesor, između ostalog, na Univerzitetu Južna Kalifornija. Predavač po pozivu u Tokiju, Pekingu, Londonu, Njujorku, Moskvi, San Dijegu, Los Anđelesu, Rimu, Veroni, Tel Avivu, Sao Paolu, Beču, Nantu, Upsali, Istanbulu, Krajovi, Pragu, Brnu... Na predlog kolega iz Engleske, naredne godine će preuzeti mesto predsednika Evropskog udruženja koloproktologa.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 01.11.09.)