Jelena Trivan, potpredsednica Demokratske stranke - Kad imam neke sumnje, čujem se s Tadićem

Jelena Trivan (Foto: mc.rs)

Ona, kao potpredsednik i portparol Demokratske stranke (DS), na javnoj sceni objašnjava i brani stavove svoje partije, a u ovom intervjuu govori o sebi i svojim opredeljenjima u nizu odnosa lične i poslovne prirode.

Jelena Trivan rođena je 4. marta 1973. u Kosovskoj Mitrovici, a živela je i u Prištini, zatim u Kragujevcu, pa u Beogradu.

Diplomirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a završila je i specijalističke studije u Briselu: "Evropske institucije i struktura EU".

U braku s Draganom Trivanom ima dvogodišnju ćerku Bjanku.

U kom okruženju ste odrasli?

Odrasla sam u srećnoj porodici uz majku Desanku, sudiju, oca Branislava Markovića, profesora na Pravnom fakultetu, i dvojicu starije braće koji su, kao i roditelji, završili pravni fakultet i sad su sudije: Predrag u Kragujevcu, a Milan u Beogradu. Po obrazovanju sam – izrod. Kad sam upisala književnost, a ne pravo, otac je bio ljut tri meseca. Ali, posle toga je, ipak, bio zadovoljan.

Čega se sećate iz tog perioda?

Naši roditelji su imali vremena i za karijeru, i za decu. Upoznala sam Jugoslaviju uzduž i popreko. Mnogo šta sam naučila od roditelja, a pre svega koliko je važna porodica. Majka mi je dala ljubav prema umetnosti. Bila je prefinjena duša koja je jako volela slikarstvo i poeziju. A od oca sam nasledila južnjačku odlučnost, stabilnost i upornost. Živeli smo u Prištini, a često smo odlazili u Prizren, u našu porodičnu kuću, gde su se odvijala sva naša slavlja. To su dani koje posebno pamtim.

Šta je još obeležilo Vaše odrastanje?

Nažalost, velika tuga. Kad sam imala samo 20 godina preuzela sam, kao "ženska ruka", tu vrstu brige o porodici. Majka se tada teško razbolela i nije mogla više da se stara o kući i porodici. Tada sam bila primorana da brzo odrastem i postanem stabilna i zrela ličnost. Ostali smo bez nje kad sam imala 20 godina.

Koliko sad pomažete braći?

Moja braća su starija i uspešnija od mene. Njima nije potrebna moja pomoć ni u kakvom smislu. Oni su svoje karijere napravili odavno. Mnogo pre nego ja svoju. I zato me jako boli kad neki ljudi uspehe i napredovanje moje braće u službi povezuju sa mnom. A moja braća ne žele da budu upleteni u politiku.

Kome se posebno predajete?

Porodici pre svega. Otac mi je usadio stari kosovski stav da "što god u životu napraviš, bićeš neuspešna ako nemaš uspešnu porodicu". Zato u porodici ne štedim sebe nimalo. Naravno, ne štedim sebe ni na poslu, ali samo do jedne granice koja se zove – moja porodica. Jer, moj privatni život potpuno izdvajam iz političkog.

Ko je više u kući, Vi ili muž?

U svakom slučaju ja. On je pravi Srbin, Balkanac, koji se pojavljuje povremeno u kući i povremeno obavi neki posao. I to samo kad zna da sam mnogo ljuta. Nisam zauzeta "toliko" kao on. A ja, kad nešto na poslu ne mogu da završim, dovedem tu i Bjanku. I dok se ona igra, ja radim.

To su, ipak, radosti, a problemi?

Imam ih mnogo. Najveći problem mi je osećanje nemoći na poslu. Mnogo šta što vidim u Srbiji ne mogu da promenim. Problem mi je i što nosim teret niza događaja za koje nisam odgovorna... Kao i što na mestu koje zauzimam moram da prihvatim i nezadovoljstvo koje se vezuje za celu vladajuću koaliciju. Posebno mi je žao što ljudi, zapravo, toliko malo znaju o meni.

Da li razumete gnevne ljude?

Nisam neko ko živi odvojen od stvarnosti. Moji prijatelji su mahom profesori u osnovnim i višim školama. Ljudi sa kojima sam nekad radila. To su oni koji su do juče štrajkovali, jer imaju male plate. Svaki dan sam sa komšijama koji su penzioneri... Ali, nemam odgovor na sva njihova pitanja. Jer, postoje odnosi koji se, u našoj stvarnosti, ne mogu objasniti! I onda me savladaju – nemoć i bes.

Zašto ste otišli iz škole?

Nisam to učinila svojom voljom. Kad se 1999. završilo bombardovanje Srbije i kad su počeli protesti, policija je pretukla đake u kragujevačkoj gimnaziji! I ja, posle toga, nisam više mogla da uđem u te krvave učionice da učim decu književnosti i životnim vrednostima. To sam kazala javno i direktor me – izbacio iz škole.

Ko Vas je uveo u politiku?

Tokom protesta govorila sam na tribinama širom Srbije. Dobro sam znala sve lidere DOS-a. Najviše sam pomagala manjinskim i regionalnim strankama. A uvek me je zanimala borba za ljudska prava. To sam strašno pokazivala. I Rasim Ljajić, ministar za ljudska prava, ponudio mi je ulogu svog zamenika. Na tom položaju ostala sam do 2006.

Koje vrednosti su Vas privukle u DS?

Tada, 2006, zajednička država Srbije i Crne Gore se raspadala. Demokratska stranka je bila u defanzivi. Napustila je Skupštinu. I ja sam iz Vlade, gde sam bila zamenik ministra, došla u opozicionu, Demokratsku stranku. Nisam tražila uhlebljenje, tražila sam ideale. I – našla sam ih.

Kako doživljavate Mlađana Dinkića?

Koalicije su uvek više sklopljene zbog iznudice i političke realnosti, a ne kao izraz želja i snova. A kako će se neko u koaliciji, i uopšte u politici, ponašati zavisi od njegovih ličnih svojstava, ali i od razvijenosti društva. Jer, u razvijenim demokratskim društvima, ono što danas političari u Srbiji mogu da izgovore bilo bi kažnjeno za vjeki vjekova. Kada uđete u neki savez, onda morate iznad ličnog staviti zajednički cilj.

Šta planirate za sebe?

Nastavila sam svoje studije i planiram da uradim doktorat na Filološkom fakultetu. Vrlo rado bih se vratila u profesuru. Možda sada na fakultetu.

Kako čuvate ličnu slobodu?

Čuvam grčevito slobodu mišljenja i govora, slobodu izbora. Ali ako se odnosi na slobodu kreiranja života mislim da se ne može u politici i u Srbiji, ovakva kakva jeste, imati potpuna lična sloboda. To je jedan veliki rijaliti šou. Svoju slobodu štitim tako što ne dozvoljavam da moj privatni život postane deo moje karijere. Užasavam se ljudi koji sve stave u funkciju popularnosti i ne primete da su izgubili život.

Kako se borite za poslednju reč?

Samo argumentima. I u politici i u kući. Ćutim samo kad spavam i ponekad kada nešto ne želim da kažem.

Da li ste optimista?

Jesam. Nisam sama. Imam dete. A kad imate dete, morate da budete vedri i optimistični da biste takav život napravili. Rođenje deteta mi je oduzelo pravo na depresiju, ali i posao kojim se bavim. Morate verovati u budućnost da biste je izgradili.

Kad ne govorite istinu?

Laž izjeda, od čoveka pravi taoca. Zato, kada ne smem da kažem istinu, ja oćutim, jer ne želim da lažem.

A šta Vas plaši?

Više od bolesti me plaši gubitak bližnjih. Imala sam strašne gubitke u životu. Živim u velikom strahu da ne izgubim ljude koji me okružuju. A sopstvene smrti se ne bojim.

Šta Vam je važno u svim odnosima?

Poštovanje, pristojnost, toplina...

Koliko dugo ste "lovili" muškarca?

Uvek sam želela porodicu, ali nikad nisam to imala kao cilj kojim bih se posebno bavila, nego nešto što bi trebalo da se desi. Vodila sam pravi zapadnjački život samostalne žene koja je sve konce držala u svojim rukama. Uvek sam se o sebi sama starala. Zato mi je i brak došao iznenada, posle veze od tri meseca. Samo je naišao, onako kao u ljubavnim romanima, na prvi pogled, i ja sam shvatila – to je taj.

Šta podrazumeva ljubav?

Pre svega razumevanje, mogućnost da nekome predate sopstvene strahove i odluka da sa nekim delite život u svoj njegovoj lepoti i gadosti. Kao i osećanje da niste sami na svetu.

Kako čuvate fizički izgled i zdravlje?

Prilično sam krhkog zdravlja, ali se nikako ne čuvam. Trošim se preko svake mere. Nisam od onih ljudi koji vode računa o sebi.

Kako doživljavate erotiku?

Erotika je strastvenost. Za mene je politika strast kojom pokušavam da menjam stvarnost. Ne želim da budem samo posmatrač sopstvenog života.

Da li je ono što branite uvek ono što mislite?

Pošteno govoreći – da. Zato što se ja, u stranci, trudim da ono sa čime se ne slažem i – promenim. Nisam samo spiker. Ja sam istinski demokrata koji se bori za svoja uverenja. Ali, i za tuđa, ako me ubede da su dobra.

Kako dolazite do onoga što govorite?

Kad imate čiste političke stavove, onda je sve jasno. Tada samo definišem stranački stav. A kad imam bilo kakve sumnje, i kad su to neočekivani događaji, najčešće se čujem s predsednikom i potpredsednicima.

Čiju misao sledite?

Moja ideja vodilja bi bila: sumnjam, dakle postojim. Biće sam koje vrlo analitički razmišlja i koje uvek postavlja pitanja. Jer, to je preduslov da se pronađe odgovor. Ne uzimam život zdravo za gotovo. Sklona sam stalnom traganju za odgovorima. Mislim da me ta intelektualna živost održava i čini kritičkim bićem koje nije slepi poslušnik bilo koje ideje.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 13.03.2011.)