Veletržnica obara cene voća i povrća i do 30%

Da li je mogla da bude izbegnuta nevolja domaćica u Srbiji da ove jeseni ne ostavljaju kuvani paradajz, ajvar, slatko od kupina, barenu papriku, džem od šljiva, turšiju... zato što je voće i povrće veoma skupo? Moglo je.

Da li je kilo paradajza usred sezone, početkom avgusta moglo da bude jeftinije od 250 i 300 dinara? Moglo je.

Da li je bostan, kad ga ima najviše, mogao da bude manje skup? Mogao je.

Sve je to moglo da je Srbija (na primer, u Beogradu), imala svoj "Ranžis" – parisku veletržnicu na kojoj se godišnje prometne 10,4 milijarde evra voća, povrća, mesa i ribe (dva godišnja budžeta države Srbije). Slične tržišne institucije postoje u svim evropskim zemljama: "Merkasa" u Španiji, "Slatina-Bulgarplod" u Sofiji, "Nađbani" u Budimpešti, "Velikopoljska Gelda" u Poznanju, "Velkotržnice Lipence" u Pragu, "Interregionalno tržište hrane" u Volgogradu... Beograd je među poslednjim evropskim metropolama bez veletržnice, tog važnog tržišnog mehanizma koji s jedne strane daje sigurnost malim proizvođačima voća i povrća, a s druge strane štiti sve vrste potrošača od takozvanih cenovnih "pikova". A upravo dva takva "pika" dogodila su se pre neki dan – paradajz i bostan drastično su poskupeli, a nisu morali da je Beograd imao veletržnicu.

– Da ona postoji, trgovci bi mnogo pre sezone i nestašice paradajza otišli u Tursku ili Makedoniju i naručili, recimo, deset hiljada tona čime bi bili ispeglani tronedeljni "cenovni pikovi". Paradajz bi poskupeo, ali ne ovoliko. Uostalom, niko u okruženju nije imao tako drastično poskupljenje, a ni tronedeljni "pikovi" nigde nisu zabeleženi. Da smo imali veletržnicu za te tri nedelje cena bi bila nešto viša, ali bi ostala stabilna. A što se tiče bostana, pometnju su napravili ulični prodavci. Svako ko je imao mali kamionet kupio je bostan u Rumi po 18-20 dinara za kilo, a onda je zauzeo trotoare i raskrsnice u Beogradu u počeo da diktira cenu. Zarade su bile ogromne. Tvrdim da su skok cene bostana napravili "divlji" ulični trgovci – kaže magistar Dragan Pušara, direktor beogradske "Gradske pijace" i jedan od najgorljivijih zagovornika formiranja nacionalne veletržnice u Beogradu.

On tvrdi da se veletržnica i skladišni kapaciteti prave da bi država imala umerene cene voća, povrća i cveća, pa i mesa (do nivoa francuske obrade) svih 12 meseci. To je, kaže Pušara, posebno važno ako se zna da Beograd potroši 65 odsto hrane u rinfuzi.

Ključni korisnici veletržnica su mali proizvođači voća, povrća i cveća, trgovci na veliko, uvoznici i razni drugi posrednici a najvažniji kupci su male i srednje trgovinske radnje, trgovci za dalji promet na veliko i institucionalni kupci (bolnice, škole, vrtići, vojska).

– Mi smo u tranziciji izgubili trgovce hranom u rinfuzi. Pre tranzicije, viškove voća i povrća otkupljivali su kombinati i zadruge, a manji deo završavao je kod nakupaca i na lokalnim pijacama. Sada domaćinstvo koje je opredeljeno da živi od zemlje i uvećava svoj posed nema pravi kanal za prodaju svoje robe trgovini. Veletržnica je karika koja nedostaje – kaže Pušara, koji je sa grupom eksperata u oktobru prošle godine učestvovao u izradi studije o beogradskoj veletržnici.

Pijace ne mogu da "progutaju" sve što seljaci proizvedu, samo 35 odsto poljoprivrednih proizvoda premeće se preko pijačnih tezgi, a većina njih "hrani" se robom sa Kvantaške pijace. Stručnjaci tvrde da ta pijaca, međutim, nije uspela da stekne značajniju ulogu u razvoju prodajnih tržišnih lanaca, niti je obezbedila servis potrošačima. Promet na beogradskom "Kvantašu" je mali i uočljivo je da opada u trećem i četvrtom kvartalu kada su zastupljeni uglavnom domaći proizvodi za razliku od prvog i drugog kvartala kad je zastupljeno uvozno voće i povrće. To stvara već poznate "pikove" cena.

– Veletržnice imaju značajnu ulogu u regulisanju tržišta. Srbija je, na primer, u proizvodnji šargarepe tri puta konkurentnija od Hrvatske. Kod nas je 15 evro centi kilogram šargarepe kad se vadi iz zemlje, a 38 evrocenti je u Hrvatskoj. Ali, kada u novembru dođe "pik" tražnje za šargarepom naša cena, zato što nemamo veletržišnih kapaciteta i skladišta, lagano prerasta cenu vađene šargarepe u Hrvatskoj gde ista cena od 38 evrocenti ostaje skoro čitave godine. To je podatak koji važi u poslednjih 10 godina – kaže Pušara.

Postoji više modela tržnica. Italijanske su komisione i u njima proizvođač i trgovac zajedno nastupaju na tržištu sa kontrolisanom trgovačkom maržom od 10 odsto. Trgovac ugovara potrebe i od njegove umešnosti zavisi kako će proći obojica. To je model koji se godinama gradi na poverenju, ali se ne preporučuje za Srbiju.

– Nama odgovara model tržišno orijentisane veletržnice sa proizvođačem i trgovcem u pravnom okviru kao što je "Ranžis". Trgovci još mogu i da kreditiraju proizvođače i da stvore kooperantski odnos, a to omogućava proizvođaču da se razvije i poveća proizvodnju – kaže Pušara.

Direktor beogradske "Gradske pijace" naglašava da je za svaku veletržnicu veoma važan sistemski ambijent i navodi primer Hrvatske čiji je koncept bio odličan i zbog toga privukao ogromna sredstva iz pretpristupnih fondova Evropske unije i svu potrebnu konsultantsku pomoć. Zaboravljen je, međutim, zakonski okvir pa je zagrebačka Veletržnica postala gotovo promašena investicija.

Zagovornici gradnje veletržnice u Beogradu predlažu primenu hrvatskog modela po kome bi u Beogradu i Novom Sadu bile "prodavačice", a na drugim lokacijama gde je veća ponuda nego potražnja bile bi "sakupljačice" čija je osnovna funkcija da sakupljaju proizvode.

– Hrvatska je uzela model španske "Merkase", model javnog vlasništva. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da privatni deo vlasništva u mnogim evropskim veletržnicama ne čine pojedinci nego zadruge, asocijacije, dakle oni koji traže tržište, zatim opštine... Svaka srpska opština može da zakupi 150 kvadrata na budućoj beogradskoj veletržnici i tako postane njen suvlasnik. Tako će omogućiti proizvođačima voća, povrća i cveća da preko trgovaca direktno plasiraju robu u glavni grad – kaže Pušara.

Planeri beogradske veletržnice zalažu se da njeni suvlasnici u startu budu opštine i asocijacije proizvođača.

– Ne postoji strateški partner kao jedno pravno lice. Strateški partner su sve opštine u Srbiji, sve poljoprivredne zadruge i asocijacije a u trećem krugu pozvaćemo poljoprivredne proizvođače da budu akcionari. Veletržnica je veoma bitna i za one koji već snabdevaju velike trgovačke lance jer im fali keš, fali im brza naplata – uverava Pušara.

Za proizvođače je najvažnije da im veletržnica garantuje da će dobiti pare za isporučenu robu onako kako je definisano ugovorom sa trgovcima. Ako nije zadovoljan, iduće godine i proizvođač i trgovac mogu da menjaju partnera.

– I količine robe definišu se ugovorom. I to je taj garantovani otkup. To je ta najvažnija prednost, da proizvođač ima izvesnost. On dolazi na veletržnicu i dugoročno ugovara isporuku svoje proizvodnje – kaže Pušara.

Ako trgovac ne poštuje ugovor o ceni nego kaže da je danas cena na veletržnici pala ispod dogovora onda proizvođač ima pravo da se naplati iz trgovčevog depozita koji stoji u "kliring hausu". Dakle, trgovac ne sme da spusti cenu koja je unapred dogovorena, veletržnica i postoji da bi štitila proizvođače od "pikova".

Računice pravljene za studiju beogradske veletržnice pokazuju da veletržnica za krajnjeg potrošača znači nižu cenu do 30 procenata i bolji kvalitet voća i povrća.

Dominantni kupci na veletržnicama su pravna lica: maloprodajne firme i javne ustanove – vrtići, bolnice, vojska, policija... Na veletržnici se formira berza hrane, svaki dan postoji srednja cena (kao kurs valute) za određeni kvalitet. Tako javne ustanove tog dana mogu da kupe po toj ceni a da ne fingiraju tendere što donosi velike uštede. Kupci mogu i da naručuju unapred, praktično da "hedžuju".

Svi trgovci na veletržnici imaju svu robu. Ako, na primer, jedan trgovac dobije porudžbinu od nekog vrtića (koji je video na internetu cenu i kvalitet robe koju želi da naruči) koji traži više vrsta voća i povrća a taj trgovac nema sve to u svom asortimanu, on odlazi kod drugog trgovca i od njega uzima robu. Odmah mu daje interni berzanski nalog sa rokom dospeća plaćanja i taj nalog odlazi u "kliring haus" veletržnice.

Pre nego što trgovac prvi put uđe na veletržnicu, on polaže depozit od (recimo) 50.000 evra. Ako drugom trgovcu od koga je uzeo robu da bi je isporučio vrtiću produži rok plaćanja, taj drugi trgovac ima pravo da se naplati iz depozita trgovca koji kasni sa plaćanjem. Kad jedan trgovac potroši svoj depozit, dužan je da ga obnovi ili se automatski isključuje sa veletržnice.

Postoji i deo koji se odnosi na ugovorne obaveze – veletržnica vodi računa da nema neplaćenih računa prema dobavljačima. Ona je garant da će svaki proizvođač voća i povrća dobiti svoj novac. Ukoliko trgovac kasni ili ne plati, menadžment veletržnice plaća iz depozita trgovaca oštećene proizvođače. To se postiže tako što pri svakom ugovoru koji se zaključi, duplikat ide u "kliring haus" i onda menadžeri veletržnice lako vide kolika su ukupna dospeća trgovaca po rokovima plaćanja proizvođačima.

Plan je da beogradska veletržnica počne da radi sa 150 trgovaca, da bi kasnije taj broj narastao za još 100. Prva hala od 10.000 kvadrata za voće i povrće počeće da se gradi sredinom januara i biće spremna za sezonu paradajza. Dobijena je lokacijska dozvola, a veletržnica će se graditi fazno na lokaciji Kvantaša. Postojeća pijaca je na pet hektara, "Gradske pijace" zakupile su još jednu parcelu od sedam hektara i dobile od grada Beograda 12,3 hektara. Tako je formirana lokacija od 18,4 hektara. Već na proleće biće napravljena hala od pet hiljada kvadrata za cvećare, to je rastući biznis.

Preko Kvantaša godišnje prođe 150.000 tona robe, a projekcija je da na veletržnici prođe milion tona robe godišnje. Već sledeće godine mogla bi da se napravi hala s novih 10.000 kvadrata.

- Jedna hala košta milion evra, to su nikakve pare. Nema tu luksuza. I radićemo pomalo, da ne pogrešimo. Sada imamo para na računu Gradske pijace da napravimo deset takvih objekata - kaže direktor ovog preduzeća.

On smatra da bi na veletržnici moglo da se u prvoj godini rada promeće od 10 do 15 odsto više robe nego na Kvantašu.

Niko se ne zanosi da će veletržnica u Beogradu brzo postati među vodećima u Evropi. Ipak se, kao na uzor, gleda pariski "Ranžis". Tamo na 280 hektara srećno radi 10.000 ljudi i godišnje zarađuje 10,4 milijardi evra.

Velika politička nesloga

Na konstataciju da je ovo projekat beogradske veletržnice i pitanje šta je interes Srbije, direktor beogradske "Gradske pijace" kaže:

– Projekat bi imao mnogo više šanse za uspeh kad bi bio nacionalni, a da bi to postao iza njega mora da stane vlada. Hoću da kažem da nema političke volje za nešto što je interes države. A interes države je da ima veletržnicu čije je 51% vlasnik država i kontroliše je preko Ministarstva poljoprivrede.

Mi, nažalost imamo veliku političku neslogu kad je reč o veletržnici u Novom Sadu. Ja sam ih sve pozvao da napravimo nacionalno preduzeće, svi imamo kapital, da imamo udela i da podjednako delimo uspeh i rizik. Novi Sad je to podržao, ali je odbio da uđe u taj projekat i najavio da će da radi sam.

Iz Niša i Vranja mole da radimo zajedno.

(Napomena:tekst je preuzet iz lista "Politika")