Maja Šahbaz, generalna direktorka "Colliers International Serbia" Uporna do Tokija

Maja Šahbaz

Kao mala zamišljala je sebe u doktorskom mantilu, a dok je sa tetkom arhitektom obilazila objekte u sivoj fazi i posmatrala zdanja u Beogradu i Sarajevu, kreirala je rešenja za "svoje" zgrade. Kada su iščezli dečji snovi o medicini, a od projektovanja je odvojilo to što je levoruka i loše crta, izazov i inspiraciju je pronašla u izučavanju stranih jezika. U srpskoj prestonici završila je Osnovnu školu "Vladisav Ribnikar", zatim Filološku gimnaziju i fakultet, a diplomu stekla na odseku za japanski jezik i književnost. Zbog izuzetnih rezultata tokom studija bila je stipendista japanske vlade, posetila Tokio, Hirošimu, Osaku i Kjoto. Po povratku u Beograd kratko se oprobala u ulozi predavača u gimnaziji čiji je đak bila, a onda je shvatila da prosveta nije za nju. Tada je naletela na oglas severnoameričke konsultanske kompanije za nekretnine "Colliers" koja je tražila nove zaposlene za svoje predstavništvo u Beogradu. Posle pet krugova testiranja 14. juna 2004. godine primljena je na poziciju asistentkinje direktorke za poslovne prostore. Kompaniji je pristupila kada je tim činilo 12 ljudi, i počela, kako kaže, od najniže lestvice. Danas u kancelarijama u Novom Beogradu radi tim od 35 eksperata, a vodi ih Maja Šahbaz. Pomalo neuobičajnim putem generalna direktorka kompanije "Colliers International Serbia" vratila se jednoj od svojih najvećih ljubavi - nekretninama.

- One vam se jednostavno uvuku pod kožu. To će vam potvrditi svako ko je u ovoj branši i ko je zaista posvećen poslu. I zato kada gledate zgradu ne vidite više objekat sa interesantnom fasadom, već određujete klasu, brojite parking mesta, bacite pogled na garažu, delite ukupnu površinu šoping centra sa brojem lokala ili zamišljate kompaniju kojoj bi taj objekat odgovarao. U "Colliers"-u sam već više od šest godina i svako jutro se budim raspoložena i puna entuzijazma za novi radni dan. Kada ne bude tako, razmišljaću o promeni. Imala sam sreće da učim od ljudi koji su bezrezervno delili svoje znanje, umeli da me motivišu i ohrabre i, što je najvažnije, upute mi konstruktivnu kritiku. Izuzetno sam radoznala i uporna što je uz "zaraznu" motivaciju moje prve direktorke najverovatnije i bio ključ brzog napredovanja i učenja.

Ona napominje da "Colliers" ima odlični program edukacije zaposlenih, nazvan "Colliers University".

- Bila sam na obučavanju u Americi, Pragu, na intenzivnim kursevima za menadžere i kompanija je dosta uložila u mene - ističe Šahbaz.

Scio me nihil scire

Maja Šahbaz rođena je u Sarajevu, gde je živela do jedanaeste godine kada se sa porodicom preselila u Beograd. Detinjstvo u multikulturalnoj sredini uticalo je na to da se posebno zainteresuje za druge kulture i jezike.

- Najranije detinjstvo pamtim po igrama u parku, bezbrižnim šetnjama gradom, negledanju TV-a, društvenim, a ne kompujterskim igricama. Sarajevo je i danas jedan od mojih omiljenih gradova i ne propuštam prilku da ga posetim i obiđem familiju koju tamo imam. Inače sam dosta vezana za porodicu, posebno za braću od tetke koji studiraju i rade u Beogradu.

Kaže da iznenadna promena mesta boravka u detinjstvu za nju nije bila posebno stresna jer vrlo brzo zavolela Beograd, a omiljeni deo grada joj je Savski venac.

- To je pomalo i lokal partiotizam jer u tom kraju i danas stanujem sa majkom, dok se ne upustim u renoviranje svog stana. Ipak, moram da priznam da je najmagičniji deo naše prestonice Kosančićev venac, zbog arhitekture, kulturno-istorijskog nasleđa, celokupnog ambijenta.

Slobodno vreme Šahbaz "troši" na čitanje, šoping, fitnes i brigu o životinjama. Donedavno je veliki deo njenog dana bio rezervisan za persijskog mačka Silvestera, koji je u šali prozvan "prvom šapom srpskih nekretnina".

- Silvester je sa mnom bio od fakulteta i teško sam proživela dan kad smo morali da ga uspavamo. Bio je to najrazmaženiji ljubimac kog sam srela jer smo imali prećutan dogovor da sve što je moje je i njegovo i sve što je njegovo je samo njegovo.

Šahbaz kroz smeh dodaje da je Silvester mrzeo svakog njenog dečka, a oni su se uporno trudili da mu se uvuku pod dlaku.

– Silvester nije nikada popuštao, čak iako su se oni više udvarali njemu nego meni. Svakog je bar jednom ogrebao ili ugrizao.

U dnevnom rasporedu generalne direktorke "Colliers-a" mora da ostane barem malo vremena za čitanje. Trenutno je na njenom noćnom stočiću knjiga "Karaoke kapitalizam", a delo kome se uvek vraća je "Mali princ". Kaže da se u tom delu uvek prepozna u nekom od citata i da joj je Egzipreri jedan od velikih životnih učitelja. U poslu se drži čuvene Sokratove "Scio me nihil scire" ("Znam da ništa ne znam") i smatra da je upravo ta glad za saznanjem jedan od nužnih uslova uspeha svakog čoveka.

- Iako sam kao i svi tek svršeni sudenti mislila da posle fakulteta sve znam, shvatila sam da je moje učenje tek tada počelo.

Najuspešnijim danom na poslu smatra onaj kada "ukrade" neko novo znanje i nije joj teško da ni posle 6 godina rada, dođe sat vremena ranije, pročita mejlove, pregleda novine i pripremi se za sastanke.

- To ne znači da su ostale sfere mog života zapostavljene, jer nedostatak vremena za samog sebe automatski se odražava na posao. Sećam se da mi je jedan iskusni kolega, kada sam unapređena, rekao da vodim računa da očuvam balans između privatnog i poslovnog i da se te dve sfere međusobno podržavaju i unapređuju. Trudim se da to održim i za sada mi dobro ide.

Maju Šahbaz kolege opisuju je kao fokusiranu, upornu do granice tvrdoglavosti, ali i otvorenu za kritiku i vanredno smirenu u kritičnim situacijama.

- To nije odsustvo brige već koncentrisanost na iznalaženje rešenja, a panika u tim situacijama samo odmaže.

Od stvari koje vam neće oprostiti na prvom mestu je laž, dok razumevanja za početničke greške uvek ima.

Alisa u Osaki

Maja Šahbaz završila je studije japanskog jezika za četiri godine sa prosekom 9,80, što joj je tokom studiranja omogućilo mnogobrojne stipendije i posetu jednom od azijskih "tigrova".

- Japanska vlada izabrala me je 2001. godine za svog stipendistu i zahvaljujući tom programu provela sam tri nezaboravna meseca u Tokiju, Kjotu, Hirošimi i Osaki. Fascinirala me je njihova napredna tehnologija, životna i poslovna filozofija. Najjači utisak na mene ostavila je poseta biznis parku u Osaki. Osim nesvakidašnje arhitekture, objekata od po 40 spratova grupisanih na jednom mestu, dah mi je presekao mali šinto hram ispred svakog od tih "svemirskih" materijalističkih zdanja. To je neverovatan spoj autohtone religije i brzog, modernog života. Ti hramovi izgledaju kao magične oaze duhovnosti koje nesmetano egzitiraju u džungli stakla, čelika, liftova i tastera. Plašim se da nama nedostaje moć da spojimo ta dva univerzuma - objašnjava Šahbaz.

Ponavlja da je razvoj tehnologije u Japanu maksimalno u službi čoveka i pojednostavljenja svakodnevnog života.

- Ja sam inače potpuno opsednuta tehnologijom, a u Japanu sam se osećala kao "Alisa u zemlji čuda" i samo sam dragom voljom naše carine dobro prošla po povratku u Beograd. Tada su 3G telefoni bili već uveliko u upotrebi. Vrlo su inkluzivno društvo, maksimalno je izražena briga o osobama sa invaliditetom. Fasciniralo me je to da je život olakšan, da je elektronsko poslovanje bilo najnormalnije.

Kaže da su japanska kultura i jezik veoma interesantni i da ga je zaista savladala tokom studija.

- U tome mi je pomoglo čitanje literature na japanskom, neprestano sam na Internetu tražila časopise i knjige, kako bih se usavršila. I zasta, posle četiri godine mogla sam da vodim veoma dobru komunikaciju i razgovaram o prilično ozbiljnim temama.

Od omiljenih japanskih poslovica prva joj na pamet pada "Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti."

Po završetku fakulteta i prilikom traženja prvog posla bila je pomalo razočarana što se četvorogodišnji rezultati i uloženi trud slabo vrednuju.

- Shvatila sam da su moje ocene samo meni bitne i da sam benefit od njih već dobila u smislu stipendija i nagrada tokom školovanaja. Vrlo kratko sam predavala japanski u Filološkoj gimnaziji, ali sam shvatila da želim nešto drugačije. Tada se desio "Colliers". I to je bila prava odluka.

Šahbaz kaže da se prvi put u poslovnom smislu osećala veoma ponosnom kada je postala ovlašćeni potpisnik i samim tim član Upravnog odbora kompanije.

- To je značilo da direktori veruju u mene i moju moć rasuđivanja. Drugi put kad sam se osećala uspešnom bio je trenutak kad mi je porodica rekla da su ponosni na mene.

Maja Šahbaz je članica MENSE i Srpske Asocijacije Menadžera.

T.S.