Mirko Todorović, vlasnik kompanije "Todor" - Ne mogu da se trkam sa onima koji rade na crno

Kompanija "Todor" je proteklih meseci od jednog od najvećih srpskih giganata prema broju radnika, svela broj zaposlenih gotovo na granicu srednjeg preduzeća. Proglašavanje oko hiljadu ljudi za tehnološki višak u javnosti je prošlo neprimećeno. Gotovo kao i sve dosadašnje aktivnosti ove kompanije. Na primer, otvaranje vrhunskih hotela u Vrnjačkoj Banji i Beogradu, u samom centru – u Knez Mihailovoj ulici.

Mirko Todorović, vlasnik "Todora", neobično otvoreno i sa uočljivim revoltom priča za "Novu ekonomiju" o razlozima smanjenja broja radnika, zbog čega se "premestio" u drugu industriju i o tome kako izgleda legalno poslovati u Srbiji.

Smanjili ste broj ljudi, prešli u drugu industriju?

- To je posledica ekonomske politike Srbije u poslednjih 20 godina. "Todor" je bio jedan od 300 najvećih poreskih obveznika, zapošljavali smo 1.200 ljudi. Meni je neshvatljivo da postoje preduzeća koja godinama ne uplaćuju poreze i doprinose, ne isplaćuju radnicima topli obrok... Danas se u tom smislu uglavnom prstom pokazuje na tajkune i njihove "avione i kamione". Treba pokazivati ko to nije radio, ali treba nišaniti prstom i na one koji su im to sve dozvolili.

Siva ekonomija "rastura". U jednoj mojoj radnji inspektor je naplatio kaznu jer je u izlogu pala cena sa lutke. Kad ga je šefica prodavnice pitala zašto inspekcija ne reaguje na to što uz izlog stoji prodavac švercovane robe, on je rekao: "Nisam došao njega, nego tebe da kontrolišem". Još jedan od razloga je bio što su radnici "Todora" počeli da "tezgare". Počeli su da se ponašaju kao u starim socijalističkim firmama. Kod mene im je sigurno, ide staž i penzija, mogu da uzmu bolovanje kad žele, a onda rade na crno kod drugih. Pokušao sam i da "obnovim" firmu prethodnih godina, jer su kod mene radile starije žene, preuzete iz drugih tekstilnih preduzeća, koje danas ne mogu da postignu produktivnost kao nekad. Ali mladi neće da dođu na obuku u tekstilnu industriju. Na konkurs mi se javi, na primer, 20 ljudi. Trećeg dana ostane ih deset, desetog pet, a posle dve nedelje svi odu.

I onda ste se odlučili da veliki broj radnika proglasite tehnološkim viškom? To je bilo veliko opterećenje za preduzeće zbog visokih otpremnina?

- Nije to jedino opterećenje. Firmu sam razvijao od kraja devedesetih, razvijao brend, izlagao u velikim evropskim gradovima. Pre sankcija smo imali veliki broj inostranih trgovina u kojima se kupovalo. Ali, niko se nije brinuo niti razmišljao o takvim firmama, nego nas je, naprotiv, država opteretila dažbinama, poput one da smo za svakog 50. radnika morali da plaćamo TV pretplatu, ili za 20. radnika invalidninu. Pitam se samo kome to ide, kad ti ljudi jedva krpe kraj sa krajem.

Ali jeste veoma skupo?

- Naravno. Na to sam potrošio više od milion evra. Radnici koji su dobijali otpremnine kao tehnološki višak, dobijali su ih za ceo staž. Morao sam da platim i za ono što su radili kod mene. Nema veze što su u "Todoru" radili 10 ili 15 godina, ako su pre toga radili u "Prvoj petoletki", i za to sam morao da im platim.

Ali ne možete da sporite da postoje i firme koje neprestano pokušavaju da mimoiđu te propise, na primer, ako bi se otpremnine isplaćivale samo za vreme provedeno na poslednjem radnom mestu, na šteti bi bili oni radnici koje poslodavci svakih nekoliko meseci fiktivno prebacuju iz jedne u drugu firmu. Možda zbog takvih privrednika i postoje tako strogi zakoni?

- Ne zbog njih, nego zbog onih koji su im dozvolili da tako posluju. Da se država drugačije postavila, možda bi oni drugačije radili. Navešću vam primer "Simpa". To je velika firma, ima 5.000 zaposlenih. Oni su se stalno "kačili" na državu i kleli se kako čuvaju jug Srbije, jer zapošljavaju toliko ljudi. Umesto da su odmah bili blokirani, kao što nama rade, čim nisu uspeli prvi kredit da vrate. "Simpo" bi danas bio zdrava firma sa 500-1.000 radnika, ili bi se otvorilo nekoliko novih "Simpa", koji bi zapošljavali po 500-600 ljudi. Evo, ja pozivam državu, neka dođu da uzmu moje akcije i da mi daju jedno 20-30 miliona.

Čini se da ste revoltirani takvim ponašanjem.

- Istina je, pomalo sam ovo uradio i iz revolta. "Todor" je i dalje ostao brend, samo je firma u smanjenom obliku. Zaključio sam da je ludost danas razvijati konfekciju i držati toliko radnika, kad je državi interesantnija neka strana firma koja je došla da zaposli 50 ljudi, nego "Todor" koji je imao 1.200 radnika. Stranim firmama se davalo po 10.000 EUR za radno mesto, ali da se isto dalo "Todoru", bila bi katastrofa.

Taj novac nije bio namenjen samo za strane firme. Da li ste aplicirali za subvencije?

- Hajde dođite jedan dan sa mnom u Vrnjačku Banju, zajedno da apliciramo, pa da vidite šta će da odgovore. Te "nemamo para", ili možete da dobijete, ali "tek kad bude"... U pravu ste, jeste u pitanju revolt, lako ćete od jednog "Todora" da napravite malu firmu. Ali, od male firme koja švercuje nikad nećete napraviti "Todor".

Prešli ste u hotelijerstvo?

- Kako to danas kažu mladi, napravio sam "diversifikaciju". Sveo sam firmu na nešto manje od 200 ljudi, u tekstilnoj proizvodnji imamo još oko 60. To je i dalje veliki broj, s obzirom na to da su u pitanju ogromne obaveze. Čekamo sad da vidimo šta će se dalje dešavati. Danas nijedan posao nije jednostavan, ali je, ako može tako da se kaže, manje komplikovano. Dvadeset godina profita koje je "Todor" stvarao, hteo sam da uložim u nešto što je ipak sigurnije, iako i u ovoj branši ima nelojalne konkurencije. Moja deca su se školovala u inostranstvu, ali moja želja je da rade u firmama u Srbiji i to u poslovima koji nisu toliko stresni kao što je proizvodnja.

Šta treba da se dogodi pa da ponovo počnete da rastete ka firmi onog obima kakva je "Todor" bio?

- Nije sad ni ambijent za velika ulaganja. I potrošači su uplašeni. Treba da počne da bude isplativo. Ogroman je teret obaveza prema državi, ogromne su kamate banaka. Jednostavno je neizvodljivo trkati se sa onima koji rade na crno. Svi radnici iz Podunavca koje smo otpustili kao tehnološki višak uzeli su novac, otišli na biro, ali svi rade na crno kod mojih kolega.

To sigurno znaju i inspekcije. Zbog čega se, prema vašem mišljenju, ništa ne preduzima?

- To nije slučaj samo sa tim inspektorima. U načelu, kad država ne može dovoljno da plati svoje činovnike, nastaje takva situacija. Meni se dešavalo da mi prodavačica prijavi da joj u radnju danima dolazi inspekcija i pokušava da nađe neki propust. Oni na taj način traže da ih podmitite, da vas ostave na miru. Ja to nisam želeo da radim, pa su mi naplaćivali mandatne kazne kad u izlogu padne cena sa lutke. Smederevo je bilo samo četiri puta veća firma po broju radnika od "Todora", "Simpo" tri i po puta. A sve su radili od državnih para. Navodim primer tih kompanija kao paradigmu, ne zato što imam nešto protiv njih. Pogledajte šta se dešava u državnim firmama, koliko u privatnom sektoru radnika radi na crno. Ivanjički "Javor" je svakog meseca dobijao oko 100.000-150.000 EUR. Slično je i sa "Yumcom", "Prvim majem". Kad bih ja "skinuo" sva opterećenja koja ne plaćaju ovi što prodaju na ulici, "Todorov" artikal bi bio jeftiniji od njihovog. Država toga ili nije svesna, ili je socijalnu politiku prebacila na ulicu.

Koliko je bilo teško boriti se sa inostranim brendovima, u Srbiji se obično veruje da je strano i bolje?

- Mene je pomalo bilo i sramota što živim u Srbiji kad sam video kakva se euforija pravila oko otvaranja prodavnice jednog stranog brenda, bez namere da tu firmu potcenjujem. Ta neartikulisana masa koja se ponašala kao da smo u "Tunguziji", dobila je na kraju bofl u odnosu na nas, ali ima stranu marku. Zašto bih ja bio lud da držim hiljadu ljudi, kad sve novine i TV dnevnik objave da je u Srbiju došao H&M a niko ne objavi, na primer, da je "Todor" otvorio prodavnicu u Knez Mihailovoj ulici.

Zašto se onda privrednici koji imaju slične probleme, a nije vas mali broj, ne okupe?

- Šta možemo da uradimo? Kad su svojevremeno studenti u vreme protesta otišli kod Slobodana Miloševića, on im je rekao: "Vi ste mi u glasačkom telu jedna zemljoradnička zadruga". Političari nas danas ne gledaju kao privrednike, nego "na komad". To što će nas 200 da se okupi u Vrnjačkoj Banji, za njih je samo 200 glasova. Uz to, odmah će da pozovu novinare da nas dodatno ocrne i da pišu kako su se okupili lopovi kojima nije dosta to što su već uzeli, nego hoće još.

Privrednici u Srbiji su "na lošem glasu", čini se da je postalo sramota imati novca?

- Nemam utisak da ljudi ne vole privrednike. To što to čini politička elita da bi se dodvorila građanima, ne treba poistovećivati sa opšteprihvaćenim stavom. Srbija je uvek cenila domaćine. Tom utisku je mnogo doprinela i medijska propaganda. Na javnost se tim porukama "drž"te lopova" neprekidno utiče. Kad bismo malo počeli da govorimo o pozitivnim primerima, kad bi se više pričalo o malim srpskim firmama, kad bi upoznali te srpske domaćine koji posluju sa porodicama i sa deset, 15 ili 50 ljudi, imaju proizvode koji se vrednuju na tržištu, izvoze... promenila bi se ta slika. Ali tako je, narod više ne zna šta da misli.

U neku ruku su i opravdano zbunjeni.

- To je normalno. Nekoliko puta je uzalud potrošena ogromna energija. Dolaskom Slobodana Miloševića očekivalo se blagostanje, 5. oktobra se ponovo pojavila energija koja se splasla već sutradan. Nakon ubistva premijera Đinđića ponovo su se pojavila očekivanja da će se raščistiti sa kriminalom i mafijom, pa je i to iznevereno. Dodajte na to poslednje dve, tri vlade i jasno je zbog čega je narod zbunjen i razočaran.

Mnogi veruju da privrednici u Srbiji danas drže političare, imaju svoju vladu u senci.

- Privrednici nažalost još nemaju vladu u senci. Ali, svaka čast penzionerima. Ako privrednici, oni o kojima ja govorim, jednog dana poput penzionera odluče da se okupe i "zavrnu slavine" jedno mesec dana, videli biste posledice. Ne zaboravite da mi punimo budžet sa 93% udela. Onda će oni doći do nas. Ali bojim se, ako to vreme dođe, to neće valjati. Nas u malim i srednjim preduzećima niko ne vidi. Lansiraju priče da nas oslobađaju obaveza na mostu, ali nas čekaju na ćupriji.

Verujete li da će sad da se menja nešto, nova vlada je dovela i nove ljude?

- Ne može tim redom. Moraju prvo da se reformišu političke stranke. Najveće breme ekonomskog sistema su šest, sedam najvećih kompanija – političkih stranaka. One su stavile šapu na sve što u Srbiji još vredi. Onda treba videti ko su u Srbiji tajkuni i kako su došli do svojih pozicija. Videlo bi se da su vezani za njih. Voleo bih da vidim "komandnu odgovornost" da na određena pitanja odgovore daju predsednici države i vlada od Slobodana Miloševića do danas. Svaka čast ljudima koji su danas došli, ali oni nisu svesni gde su došli. Pa najobičniji građanin je svestan šta će da se desi ako pozajmljuje 20 godina iz kućnog budžeta, a ništa kreativno ne radi da zaradi za taj budžet. Mogu danas da dovedu ne znam koga, ali ako se ne promeni praksa, ništa se neće uraditi. Boli me što cenimo samo ono što je došlo sa strane – niti cenimo svoj proizvod, niti svog čoveka, niti svoju pamet.

Da li bi promene Zakona o radu, ukoliko bi se prihvatile sugestije poslodavaca, omogućile i vama da ponovio počnete da se širite?

- Mi smo genijalci da u sveopšte neuređenom sistemu istrgnemo jednu stvar iz konteksta i njome se bavimo. I dalje će, na primer, moj radnik da uzme bolovanje, a lekar koji mu to odobri i dalje neće da ima bilo kakvu odgovornost, pa će ponovo da ode da radi na crno. Treba napraviti sveobuhvatne reforme. Jedino ako se "napadne" po svim sektorima, mogu se očekivati pravi rezultati. Može radno zakonodavstvo da se izmeni, ali to je igla u plastu sena - problema sa kojima se suočavamo. Koliko godina pričamo da će građevinska dozvola da se dobije za 60 dana, a gde je upotrebna dozvola. Ja sam 2009. godine počeo da gradim hotel na Dedinju. Za 11 meseci sam završio objekat, a do danas čekam upotrebnu dozvolu. Birokratija je toliko moćna. Sećam se da je još u vreme SFRJ važio princip ćutanja administracije, ako se ne izjasne po zahtevu u određenom roku, ja postupam po zahtevu. Administracija se danas umnožila nekoliko puta, a nikad teže nije bilo doći do papira.

Ne verujete, dakle, da će doći do rasta zapošljavanja ako se liberalizuje radno zakonodavstvo?

- Ne. To će moći samo da olakša nama koji već imamo radnike. Ali, ako se ne reše drugi problemi sa kojima se suočavamo, ne stvori pravi ambijent i tržišna ekonomija, neće se to promeniti. Ne možemo govoriti o pravoj tržišnoj ekonomiji kad jedan radnik u proizvodnji izdržava ne znam koliko drugih. Često se kaže da su problem penzioneri. Nisu. Oni su zarađivali svoje pare i davali u budžet. Treba se pitati gde su te pare. Zbog čega su oni danas toliki trošak budžeta, na to treba danas neko da odgovori.

Vi ste se jedno vreme na određeni način politički angažovali, zalagali ste se za decentralizaciju, do koje mere je danas Srbija decentralizovana? Šta bi to donelo privredi?

- Kakav je uticaj naroda na lokalu kad u Kraljevu predsednika opštine može da smeni njegov politički šef dok je ovaj u toaletu. Bez reformisanja političkog sistema i izbornog sistema, organizacije političkih partija, potom i definisanja ekonomskog sistema i uspostavljanja institucija, ne može se govoriti o poboljšanju. Nekoliko ljudi koji "kruže" godinama niko ne može da smeni, partije su postale njihove privatne firme. To je isto kao kad bi mene radnici hteli da smene u "Todoru".

Šta podrazumevate pod tim promenama?

- Da ne zamere ljudi koji su kvalitetni, ali većina političkih aktivista na lokalu su "šegrti" koji su u životu završili neke menadžmente. Od prvog dana su na poslovima koje dobijaju po političkoj liniji. Moj razgovor sa nekim od njih koji rade u opštinskim organima uprave je razgovor gluvih. Mi se ne razumemo, kao da smo klasni neprijatelji. Oni mene ne razumeju. Vidim koliko ne znaju, ali oni to ne vide. Misle da sve znaju, jer su postali vlast. Ne razumem zašto se ne prihvati da se gradonačelnici biraju direktno. Zaboravlja se da su se i u vreme Tita gradonačelnici birali direktno. U mojoj Vrnjačkoj Banji se biralo između tri najbolja privrednika, neposrednim izborima. Onda bi ti ljudi birali svoje saradnike. Svi prihodi su nekad išli preko opštinskog budžeta, opštine su imale i imovinu. To je promenjeno u vreme Slobodana Miloševića, a zadržano je i do danas. Tada bi gradonačelnici mogli da sprovode politiku lokala. I još nešto, onda bi bili zainteresovani da "Todor" ne otpusti sto ljudi, jer im je to direktan udar na budžet. Sad ih nije briga, bolje da se šlihtaju predsedniku partije, nego da se interesuju za kompanije. Na kraju, zamislite kad bi 186 takvih ljudi, koje je narod izabrao, a toliko ima opština, bili konkurenti za centralnu upravu.

Ne može zdrave opštine da stvara ministar. Dajte malo vlasti i nama na lokalu. Samo građani na lokalu to mogu da rade. Uostalom, na šta liči kad ministar kaže "Ja sam napravio fabriku", "Ja sam napravio most", "Iz mog bužeta" je nešto urađeno. Ja sam kao veliki poreski obveznik napravio taj most, ne ti. Oni treba da kažu da su imali čast i teret da sa parama poreskih obveznika raspolažu. U Srbiji se zna da je čuvati tuđu ženu i tuđe pare mnogo teško. Nadam se da će što pre da počnu da se primenjuju evropski zakoni. Da ne pravimo cirkus od Skupštine, nego da ih po automatizmu pousvajamo.

Mislite da su ti zakoni adekvatni za nas?

- Mi ne možemo bolje, a moramo da uredimo sistem kako nam oni kažu, kad smo već krenuli u tom smeru. Ti zakoni su mnogo bolji nego naši. Onda građani treba da traže da počnu da funkcionišu institucije.

Često ističete da su mediji doprineli ovakvoj situaciji?

- U Srbiji još nema slobode medija. Bojim se da su slobodniji mediji bili u na početku vladavine Slobodana Miloševića nego danas. Uz to, novinari su, bar ekonomski, vrlo skromno edukovani. Kad novinar pita - ako se smanji referentna kamatna stopa hoće li biti bolje, to je strašno. Ne razumeju da bez celovite strukturne promene našeg političkog i ekonomskog sistema, na kojoj moraju da rade nepristrasni intelektualci, neće biti bolje. Ali to je i generalni problem. Nama je obrazovanje u petom planu. Ali što je neko neobrazovaniji, to će danas u Srbiji lakše da profitira. Retko je naći među tajkunima elektroinženjere, profesore fakulteta, doktore... Mi smo uvek polazili od toga koliko ne znamo i koliki je rizik ulaziti u nešto što ne znamo. Zašto "Todor" nije kupovao preduzeća? Panika me hvata kad pomislim da treba da preuzmem nekoliko stotina ljudi, makar i zlatne poluge da proizvode.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz magazina "Nova ekonomija", oktobar 2013)

Todor d.o.o. Beograd

Mirko Todorović

Zakon o radu