Draško Aćimović, ekonomista - Filmska priča eksperta iz Banjaluke

Draško Aćimović

Ovih dana pažnju javnosti u Srbiji privukao je jedan uspešan Banjalučanin. Draško Aćimović, ekonomski ekspert sa svetskim renomeom, počasni je konzul Ukrajine u Austriji. Gostujući u nedelju (26. maja 2013. godine) u emisiji "Balkanskom ulicom" na "Radio televiziji Srbije" (RTS), ispričao je svoju životnu priču, od trenutaka najvećih uspeha, tuge i depresije, do momenata istinske sreće.

Našoj javnosti nije poznat, dok u Ukrajini zauzima naslovne strane biznis časopisa.

Poslovnu afirmaciju stekao je u menadžmentu austrijske osiguravajuće kuće "Grawe" i u švajcarskom "Occident"-u. Učestvovao je u ekonomskim reformama i pomogao ulazak finansijskih konglomerata AIG-a i "Allianza" u Bugarsku, Rumuniju, Moldaviju i Ukrajinu.

Tragom te priče, stupili smo u kontakt sa Draškom Aćimovićem koji za "eKapiju" objašnjava da vodi "Eulife group", kompaniju koja je nastala 2008. kao ukrajinsko-slovenački "joint venture". Bavi se finansijskim posredovanjem, a u rad kompanije uključeno je oko 5.000 ljudi. Centrala je u Kijevu, sa 21 filijalom po Ukrajini.

- Od prošle godine ne vodim operativno posao, već sam predsednik nadzornog odbora. Od 1999. do 2008. bio sam uključen u projekat reforme finansijskog tržišta, u zemljama istočne Evrope - Bugarskoj, Rumuniji, Ukrajini, Moldaviji... Bio sam i vođa projekta "Eurolife", koji je za sedam godina narastao u najveću firmu u istočnoj Evropi, sa više od 35.000 ljudi, uključenih u 11 država.

Član je Ukrajinske tehnološke akademije i u toj zemlji nagrađen je ordenom predsednika za međudržavne odnose.

- U Ukrajini sam dobio nekoliko ordena, od kojih, naravno, osim predsedničkog, posebno mi je drag orden Ukrajinske tehnološke akademije i ukrajinskog patrijarha.

Kako kaže, mesto počasnog konzula, zaslužio je svojim angažovanjem u Austriji i Ukrajini i ugledom koji je ostavio kod ljudi koju su ga predložili, i kod onih koji su ga prihvatili.

Draško Aćimović

Nije čest slučaj, dodaje, da čovek koji nije rođen ni u jednoj od te dve zemlje dobije tu privilegiju.

- To smatram i svojstvenom počašću i za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu.

- Funkciju počasnog konzula dobijaju ugledni i zaslužni građani, čiji je zadatak da jačaju uglavnom privredne i kulturne odnose između zemlje koju predstavljaju i zemlje u kojoj obavljaju funkciju. Da bi neko postao počasni konzul, moraju se saglasiti predsednici i jedne i druge države. S obzirom na to da sam u životu bio vezan i za Ukrajinu i Austriju, za mene je to velika čast, a i zadovoljstvo, da mogu da pomognem uspostavljanju još bližih odnosa između te dve države.

Naš sagovornik sa izuzetnom pažnjom prati srpsku ekonomiju i misli da se hitno mora preći iz partijske ekonomske politike u nacionalnu.

- Da pojasnim: već dugo godina, i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, imamo ekononomiju vezanu za političke partije na vlasti, ili "ad hoc" ekonomiju, u kojoj partija na vlasti ne razmišlja na duži period od godinu dana, a opozicija se na sve načine trudi da ruši tu ekonomsku politiku. Moramo preći u nacionalno planiranje, u kojoj će se napraviti minimalno petogodišnji plan, koji mora biti odobren koncenzusom svih političkih partija u državi, tako da će biti nevažno koja partija je na vlasti. To je sistem koji imaju sve razvijene zemlje. To je primarni poduhvat, kada je ekonomija Srbije i Bosne i Hercegovine u pitanju.

Kada je reč o konstantnoj priči o privlačenju investitora, kako objašnjava naš sagovornik, i ona je uglavnom bez konkretnih rešenja, iz jednog jedinog razloga što, da bi privukli novac kojeg u svetu u ovom momentu ima mnogo za investicije, morate predložiti kvalitetne projekte, menandžment i sigurnost takvih projekata.

- Zastupam tezu da su za naše države javno–privatna partnerstva najbolje rešenje mnogih problema, jer je u tom država garanat, predlagač i kontrolor projekata. A izvođenje tih projekata, obavljali bi profesionalni menadžeri. Na takav način, može se privući mnogo novca.

Muzičar i trgovački putnik

Porodica Aćimović je poreklom iz Beograda, a nekada su se bavili diplomatijom. Po majci "vuče gene" iz Italije, Bugarske i BiH. Draškovi roditelji diplomirali su na beogradskom Ekonomskom fakultetu i imali su sreću da je posla bilo sa svih strana. Kako je Draškov otac bio stipendista opštine Brčko, vratili su se tamo, ali se nisu dugo zadržali u tom gradu.

Ubrzo odlaze u Banjaluku, gde je Draškova majka radila kao profesor i rukovodilac komercijale Robne kuće "Boska" u Banjaluci, dok je otac bio na različitim rukovodećim pozicijama. Na Draška je veliki uticaj imao deda, koji je, inače, preživeo i logor Dahau, i njemu, kako kaže, "duguje za sve što je u životu postigao".

- Deda je bio pravi gospodin, provodio je pola godine u Banjaluci, a pola u Parizu. Imao je prvi auto u Banjaluci - priča Aćimović.

Draško je u Banjaluci imao bend "Dorijan Grej", čiji je bubnjar kasnije, sa Massimom Savićem, osnovao zagrebački "Dorijan Grej".

Želeo je Aćimović da bude trgovački putnik, jer mu se činilo da je to lep posao. U 21. godini upoznao je direktora male subotičke firme "Radinost", koja je proizvodila benkice i pitao ga da li želi da mu on bude trgovački putnik.

Kada je direktor sutra ulazio u firmu, Draško je stajao kod njegovih vrata. Na pitanje šta on tu radi, rekao mu je da je došao da razgovaraju o angažmanu. Nakon šarmirajuće priče, Draško je dobio šansu i tri meseca probnog rada. Teško je, kaže, bilo tada probijati jednu firmu, u socijalističko doba. Ali, njegova priča je bila uspešna. Za tri meseca prodao je čak 60.000 benkica.

Postao je uspešan i zarađivao dosta novca, ali je ipak ostao skroman. Vozio je "juga", jer nije htio da se razmeće. Seća se očevih reči: "Nemoj da se razmećeš kada imaš, jer kad ne budeš imao, neće se primetiti".

Od gubitnika do najboljeg prodavca osiguranja

Draško Aćimović

Dolazi rat koji menja i njegov život. Otišao je u Austriju sa ženom i kćerkom, bez igde ičega, hranio se u Crvenom krstu.

Još pre rata, majka mu je otišla u Austriju, tako da su tamo u stanu živeli on, žena, kćerka, majka i njen muž, Austrijanac. Otac mu je tada umro u Domu za siromašne u Bugarskoj.

Nova zemlja, novi ljudi i glavno pitanje - od čega krenuti. Govorio je samo engleski, nemački nije znao. Pao je u depresiju, a na ogledalu je imao ceduljicu sa natpisom "gubitnik".

Na majčin nagovor javio se u jednu deponiju smeća, gde su primali strance. Počeo je kao vozač kamiona, ali nije se tu zadržao. Zatražio je pomoć prijatelja, koji su mu pomogli da upiše 4 semestra o menadžmentu u osiguranju, ali da paralelno prodaje osiguranje. Imao je tri meseca da nauči jezik i uspeo je.

Glavni okidač da iz kupatila skine ceduljicu sa natpisom "gubitnik", bio je trenutak kada je prijatelj iz Banjaluke, doktor po zanimanju, došao kod njega u Austriju, bez ruke koju je izgubio u ratu, sa saznanjem da nikad neće postati hirurg. Ali i sa željom da postane radiolog, što je i uspeo.

Nakon godinu dana rada, Draško je postao najbolji prodavac osiguranja u Austriji.

Sada živi u Beogradu, čeka drugo dete sa drugom ženom, Beograđankom, koju je upoznao u Banjaluci. Pre dva meseca, kćerka Mateja podarila mu je unuka, Luku. Mateja je uspešan modni fotograf i živi između Nemačke i Austrije.