Milan Kovač, direktor kompanije "Dunav penzije" - Kriza je kapital

„Mi smo, generalno, društvo koje živi od danas do sutra. Skloni smo trošenju, gde dolazimo do pitanja odgovornosti. Naši ljudi su naučeni da će se, baš kad dođe njihov red, pravila promeniti. Potajno priželjkuju da će se država postarati za njih, za njihovu starost. Država bi dosta pomogla kad bi poslala jednu jasnu poruku: da nema menjanja pravila igre. Tako se stvaraju odgovorni pojedinci, koji moraju da brinu o svojoj budućnosti“, kaže direktor najvećeg domaćeg dobrovoljnog penzijskog fonda.

„Kad smo preživeli ovu finansijsku, ne brinem za bračne krize“, šali se Milan Kovač, kom se dve godine braka poklopilo s dve godine krize u Srbiji.

„Laganica“ će mu biti ona sedma, posebno krizna godina u braku, dodaje u istom tonu. Posao mu je od sredine ove godine, otkad je na čelu Društva za upravljanje penzijskim fondom Dunav penzije, manje stresan i dinamičan nego što je bio u poslednje tri, dok je radio u investicionom fondu Ilirika.

„Takvi fondovi su teže podneli krizu jer su postojale zakonske obaveze o tome kako se treba ponašati. Teško je gledati kako stvari propadaju, a tebi su ruke vezane jer uprkos tome što tržište pada morali smo imati 70 odsto ulaganja u akcije. Penzije su inovativniji i stabilniji način ulaganja, što ne znači da su bez izazova. To je posao u kom se svakog dana vidi efekat toga što si uradio jer se svakodnevno objavljuje vrednost investicione jedinice, što je izazov i pritisak jer ništa ne može da se sakrije. Svaki dan svodimo račune, onaj ko to gleda svaki dan se po tome ponaša i draž svega toga je što svaki dan možete da budete ili ne budete u pravu“, kaže sagovornik Ekonom:easta.

„Postoje dani kad je najbolje pustiti da sve ide svojim tokom, ma kako bilo naopako, i sutra početi ispočetka“, dodaje nakon letimičnog pogleda na telefon.

Kakva država, takvo društvo

Smatra da nam je svima pad svetskih ekonomija kapital za budućnost. To su ujedno temelj i lekcija na kojima će se ljudi ponašati daleko opreznije pri donošenju odluka jer će kalkulisati šta sve može da se desi, koje su eventualne posledice, za razliku od perioda pre krize. „Dosadašnja ekonomska analiza bazirala se na uverenju da su ljudi kad donose odluke uvek racionalni. Kriza je pokazala da to u najvećoj meri nije tačno. Iz ove perspektive vidi se da, recimo, investicione banke, ali i ostali ulagači, kao i pojedinci, nisu donosili racionalne odluke, nego je bilo dosta efekta ugledanja, poteza koji nisu do kraja racionalni“, kaže.

Dok svetski lideri traže načine kako da pokrenu ekonomiju jer visok nivo opreznosti ruši mogućnost da se investitori opuste i da se opet zahuhta ciklus tražnje i potrošnje, što će pogurati privredni rast, na domaćem terenu je nešto drugačije. U brizi oko gašenja trenutnih požara odlažu se odluke koje bi imale efekta kroz nekoliko decenija.

„Mi smo, generalno, društvo koje živi od danas do sutra. Skloni smo trošenju, gde dolazimo do pitanja odgovornosti. Naši ljudi su naučeni da će se, baš kad dođe njihov red, pravila promeniti. Potajno priželjkuju da će se država postarati za njih, za njihovu starost, da neće morati sami to da učine. Država bi dosta pomogla kad bi poslala jednu jasnu poruku, da nema menjanja pravila igre. Tako se stvaraju odgovorni pojedinci, koji moraju da brinu o svojoj budućnosti“, govori direktor najvećeg domaćeg dobrovoljnog penzijskog fonda.

Letovanje sa kaluđericama

Velika sociološka i psihološka tema XXI veka biće, veruje Kovač, borba sa stresom. Iako mu se sviđa da bude u samom centru, posle nekog vremena, grad počinje da ga guši, dok mu priroda, i naročito voda, vraćaju energiju. Bilo da je to vikend-splavarenje na Tari ili odmor na Jadranu. Kao student, godinama je letovao u Herceg Novom. „Prijatelj i ja smo našli odličan smeštaj, vrlo blizu Trga Belavista. To je najlepša bašta u gradu, s neviđenim rastinjem. Bilo mi je to najmirnije letovanje jer smo ga proveli u katoličkom samostanu. Kad te gleda deva, ne pada ti na pamet da dovodiš ikog u sobu“, smeje se.

Onda je otkrio Rovinj, nedugo potom Italiju i Francusku, i otad više nema preterane želje da ode još nekud. „Egzotične destinacije poput Kariba i tome sličnog me uopšte ne privlače. Ne bih bio opušten da odem na neko mesto gde postoje hoteli, raskoš i luksuz, a onda neka žica iza koje žive urođenici, to mi je neprirodno. Sredozemlje ispunjava sve moje prohteve i želje. Video sam Istru, pa Toskanu, koja je lepša od Istre, pa onda Provansu, koja je lepša od Toskane, i zaključio da je to moj prostor za uživanje, u tom trouglu mogu da planiram svaki svoj odmor“, kaže.

Stoga ne čudi mnogo što nije otišao dalje, van zemlje, gde bi se u svom poslu bolje ostvario jer ovdašnji finansijski sektor ima svoje limite. Bio je u Pragu na jednom semestru doktorskih studija i primetio da se čovek u tuđini strašno promeni. Tad je shvatio da ne može da ode jer bi izgubio na kvalitetu društvenog života. Izvagao je da bi to bila previsoka cena i doneo odluku da ostane ovde, gde se oseća i po mentalitetu i po identitetu sličan ostaloj „raji“. Što, pak, ne znači da bi voleo da se za 20 godina i dalje spajaju dva grada u ravnici, Novi Sad i Beograd, autoputem. Niti da najkvalitetniji kadrovi beže iz zemlje.

„Svako ko želi da se bavi biznisom trebalo bi da to može da radi bez problema, bez straha od gomile administrativnih barijera. Istovremeno, ljudi moraju da se podstiču, da se kroz biznis-inkubatore u njima probudi preduzetnički duh“, kaže Kovač i zaključuje da ovde konačno mora da se shvati da su ljudi najveći kapital. Ako se, dakle, sistemski ne stvaraju šanse da se uspešni ostvare, ako konstantno najbolji odlaze, takvoj zemlji nema napretka.

poziv na pretplatu na