Dnevnik jednog direktora: I Mašan se obradovao datumu

- Jes’ da si mi prijatelj i da se znamo dugo. Jes’ da si i ti direktor, al’ nije u redu - reko’ ja Ivanu onomad, pa nek se ljuti kol’ko ‘oće.

- Nisi smeo sa Mašanom tako. Rano je za te kapitalističke fazone. Pa još usred Šumadije. I nek’ su te najurili. Mašan ti je lepo govorio. Ne radi se pos’o direktora na taj način.

A taj Mašan, to vam je duša od čoveka. Radnik kakvog nema. Samo kad ‘oće. A kad neće, džabe ti je sve. Samo treba da znaš sa njim. Ivan nije umeo. Kad je post’o direktor u tom preduzeću, ja sam pomislio da mu je najzad krenulo. Sad će svi da vide kakav je on prodavac. Ima da ih izvadi iz čabra za par meseci. Oni su ti nekad bili najveći u celoj Jugi, ali nešto im nije uspela ta privatizacija. Te se nešto menjaju vlasnici, te jes’ državno, te nije. Dovode šefove, pa ih najure, krenu, pa stanu i sve tako. Kad je Ivan postao direktor, pomislio sam - alal im vera na izboru. Znam čoveka, može da proda i pesak u pustinji, tol’ko je dobar prodavac. Ivan se prihvatio posla, iako nikada nije radio posao k’o direktor. Još gore, nije radio ni sa sindikatima, što je, brale, obavezna lekcija za svakog dišu.

Tu ga je doček’o Mašan. Sindikalac. Ljudina. ‘Oće svima da pomogne. Direktorima pogotovu. Naročito onima koji hoće da nešto poboljšaju i promene. Na prvi pogled idealna kombinacija. Ivan mlad i pun energije, Mašan nešto manje mlad, ali pun iskustva.

Avaj, nije im išlo od početka. Zamerili su se već posle nekoliko dana. Mašan doš’o ljudski da se upozna sa njim. Don’o i šljivovicu, kako je red. Sam je peko. Lanjska berba. Jednom, drugi put, treći put dolazio, ali diša stalno na terenu. Pa, kakvo je to vreme došlo da se ne zna red, da ne primi prvo šefa sindikata, pa sve ostalo. Koji, bre, kupci, sunce li ti žarko. Kakva, bre, blokada računa? Pa, nije Mašan za to kriv. Pa, zar se ne ide prvo na upoznavanje sa kolektivom. Sa onima koji su stubovi poslovanja. Tito kad je dolazio sedamdesetosme u fabriku rukov’o se prvo sa Mašanom. Slika izišla u fabričkim novinama. A sad? Neko drugo vreme. ‘Oće čovek da povrati kupce, da pregovara sa njima, da im proda, da naplati. ‘Oće sve sam. Razleteo se po Srbiji i samo ih zasipa porudžbinama. Doveo neku decu da mu idu po terenu. Mašana i ne pita šta misli o tome. A nije Mašan od juče u firmi. Ne razume se, istina, baš mnogo, u prodaju, ali se razume u sve drugo. Ma, kažem vam, domaćin. Ljudina.

Drugi put su se sukobili kada ih je Ivan uhvatio na kapiji. Krenuo je na službeni put, a onda se, pokvarenjak, vratio da proveri brojno stanje. Zatek’o ih sve kako kod portira upisuju u svesku da su izašli dva sata kasnije. Izvikao se Ivan na radnike, pale su tu i teške reči, zapretio im svima otkazom. Ne beše to pravo Mašanu, jer ne da on na svoje. Sve su to pošteni ljudi, domaćini. Odradili pos’o na vreme i sad treba da sede u firmi džabe. A berba malina u punom jeku. Ispade da ljudi beže sa posla što su lenji. A nisu. Žure da obave još posla. Krivo im, brale, kad ih neko naziva lenštinama, a ruke im ogrubele od rada. Doduše, ne u preduzeću u kojem su zaposleni, već na drugim, ne manje važnim, kućnim poslovima. Ne da Mašan da se uništi srpska poljoprivreda. Pa, zar i diša ne voli da pojede svež kajmak, sir, domaću slaninu, paradajz? Šta taj misli? Da se to samo od sebe pravi. Možda u toj Evropi može sve na dugme. Ovde, brale, nije tako. Jok, more. Trčiš s’ jednog posla da uradiš drugi. I još ti posle neko zameri što si otiš’o dva sata ranije.

Vrhunac Ivanovog bezobrazluka dogodio se onomad kad je otišao u Prijepolje kod kupca i prodao mu avansno četiri šlepera. Još mu je obećao da će robu utovariti odmah. Dok je kupac hitao ka banci, da uplati novac na račun, diša je srećnim glasom pozvao magacin da im kaže radosnu vest. Kakvu, crnu vest! Čekaj, zemljače. Imaš li ti sat? Mog’o si i na taj laptop da pogledaš. Razumem da si se zaneo u pregovorima i da ‘oćeš da prodaš što više. Zaboravio si da je prošlo radno vreme magacina. A to bi trebalo prvo na umu da imaš. Naročito, ako je šef magacina Mašan. Ljudina.

To što si prodao robu, Ivane, i obezbedio tromesečne plate za sve zaposlene, ne može da ti bude opravdanje za takvo ponašanje. I ja bih postavio isto pitanje da sam na Mašanovom mestu. Kakav je to način da se dogovori sa kupcima prave na kraju radnog vremena? Poznaje Mašan takve nadobudne menadžere. Ujutro sede i pišu neke izveštaje, a popodne krenu da prodaju i poremete raspored svima. Pa, šta ako je kupac uplatio avansno četiri šlepera? Je lꞌ mu baš tol′ko zapelo za robu. Što se nije na vreme organizov’o? Pozv’o k’o čovek sabajle. Nego čeka direktora da mu dođe u posetu, da ga vodi na ručak i tek onda se seti da kupi ta četiri šlepera. Šta ako se svi kupci tako navade da šalju porudžbine od četiri šlepera u tri popodne. Ili tri šlepera u četiri popodne. Komplikacije, brale, na svim nivoima. Zaposleni ne mogu na vreme da dođu kući, supa se hladi, deca gladna, čeka se glava kuće da dođe sa posla.

I nek’ je rek’o ono sutradan Ivanu, kad se vratio sa puta. Obeć’o mu Mašan tada pred svima da će da leti iz firme kao kofer. A Mašan kad obeća to ti je, brale, zakon. Ne da on da se tako postupa sa njegovim kamaradima. Ljudina je to. Zato su ga i birali da bude u sindikatu.

Tako i bi. Ivana su ubrzo smenili. Da l’ zbog Mašana ili ne, to ne znam. Ali on ti je, brale, svoje obećanje ispunio. Eh, da nam je više takvih ljudi u državi, svanulo bi nam.

Reko’ ja Ivanu kad se videsmo onomad ponovo: "Nismo mi još ušli u EU. Ne mož’ to tako naglo, odjednom. Tek smo dobili datum za datum. ‘Oćeš da zadiviš i najveće kapitaliste. A je l’ pitao neko Mašana šta on misli o tome. Nije. Pa? Molim lepo."

I zato verujem da Mašan jedva čeka da uđemo u tu EU. Da i srpski jezik postane službeni. Da na svom, maternjem jeziku, najzad kaže da li hoće u kapitalizam. I da ga oni lepo razumeju. Samo… Mašan i tu reč izgovara malo drugačije. On ne kaže NEĆU. On to kaže "‘OĆU, boli me….".

Al’ razumeće ga, valjda. Pametni su to ljudi…

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)