Dnevnik jednog direktora - Ljubavna priča

Ni danas niko ne zna kako se dogodila greška i ko je zakazao. Sve je bilo obezbeđeno. Višestruko opasano. Muva nije mogla da prođe do Dragane. Svi, od rođaka do kumova, dvadesetčetiri sata su stražarili. Brinuli da nešto ne zgreši. Da ne napravi pogrešan izbor. Da se ne zaljubi u nekog ko nije za nju. Trideset godina su je čuvali kako valja. Trideset godina je bila poslušna devojčica. Trideset godina je sve bilo na svom mestu. Sve dok nije, u trenutku kada im je popustila pažnja, u njen život ušao…ON.

Odmalena je Dragana, kad ostane sama, krojila, seckala i lepila. U tom svetu šljokica, perli i traka, Dragana je uvek bila srećna. Prve mušterije je stekla već sa pet godina. Dve velike lutke koje joj je tata doneo sa službenog puta iz inostranstva. Lutke ko lutke, uvek im je potrebna garderoba. Srećom, nisu bile previše izbirljive. Dopadalo im sve što Dragana iskroji i sašije. Kasnije, kada je krenula u školu, postala je modni kreator i drugaricama. Te sezone, njene šnale i broševi napravljeni od ljuski oraha bile su apsolutni hit. Bila je stvar prestiža imati njenu traku za kosu ili novčanik. Ranac napravljen od starih farmerki, nosile su samo VIP drugarice.

Primetili su i kod kuće da je posvećena. Mogla je satima da crta i šije čudnovate predmete, čiju su premijeru devojčice iz ulice danima iščekivale. Dok su druga deca tražila od rođaka iz inostranstva da im pošalju novu ploču Rolingstons-a, Dragana je naručivala vunicu žute i crvene boje. Roditelji su, ipak, mislili da je u pitanju prolazna tinejdžerska ljubav. Valjda je to taj pubertet. Sve dok jednog dana, kada je napunila petnaest godina, nije stala pred roditelje i stidljivo, gledajući u vrh svojih lakovanih cipela, izgovorila:

"Ja…ovaj…Ja sam… Ja sam se…zaljubila. Moj san je da postanem dizajner kada porastem. Volela bih da upišem Akademiju primenjenih umetnosti… Eto…"

Mama se prekrstila i jedva disala. Tata je u nekoliko koraka našao pored kućne apoteke tražeći lekove za srce.

"Šta to pričaš, drago dete?!? Pu, pu, daleko bilo, pomeri se s mesta, bogstobom dete…" umesto osmeha odobravanja, nastala je panika. "Kakva crna umetnost! Zar ne vidiš, dušo, da je to siromašna i neugledna familija. Niko se nije usrećio sa njima. Nego, imamo mi bolju priliku za tebe. Isto se zove Akademija, ali- Pedagoška! San svake žene. Znaš, ćero, od snova se ne živi, već od plate. I to ne od bilo koje, već od sigurne. One iz budžeta. Poslušaj nas, mi samo želimo ono što je najbolje za tebe…"

Za svaki slučaj, pomagale su i strine, tetke, ujne… Na svakom porodičnom skupu potanko bi joj objasnili prednosti učiteljskog posla. Starija tetka joj se poverila da je i ona, eto, kad je bila mala imala san da bude balerina.

"I ja sam plesala i provodila dane ispred ogledala. Zamišljala da ću igrati na scenama velikih pozorišta. Možeš misliti, šta mi je padalo na pamet. Pored toliko drugih devojaka. Mada, kažu da sam bila jako talentovana. Ali, srećom, roditelji su me obećali drugom zanimanju. Eto, dušo moja, i dan danas živimo zajedno. Sledećeg meseca ću napuniti trideset godina braka sa poslom računovođe. I ti ćeš tako. Veruj mi, zaboravićeš ga. Pa, nije on jedini san na ovom svetu…"

Mesecima je trajalo ubeđivanje. Svi su odahnuli kada je pristala. Pomislili su da je najzad, kao i većina ljudi, odustala od snova. Ponovo će se na porodičnim okupljanjima razgovarati o sportu i politici, kao što je običaj.

Dragana je uradila sve kako su joj savetovali. Upisala pedagogiju. Završila je u roku. Odmah se zaposlila u školi kao učiteljica. Čak se i udala i rodila dve divne devojčice… I stvarno, kao što su joj rekli, imala je sigurnu platu, zimski, letnji, uskršnji raspust. Bilo joj je lepo sa tim zanimanjem. Osećala se sigurno. Ali, ne i voljeno. Nikada nije zaboravila svoju prvu ljubav. Da hekla, šije, lepi, kreira…

Odlučila je da se, krišom, ponovo vidi sa njim. Pozvala ga je da se sastanu iste večeri. Tog dana, kao i prethodnih, Dragana je pre podne radila u školi. Pregledala je kontrolne zadatke, ocenila ih i napravila plan rada za naredni dan. Popodne je provela sa kćerkama, mesile su zajedno kolače. Spremila ih je uveče za spavanje i poželela laku noć. Nakon što su svi zaspali, Dragana je otišla u sobu u potkrovlju i ponovo otvorila veliku kartonsku kutiju u kojoj su se nalazile trake, perle, vunena pletiva, konci… I pojavio se ON. Njen san. Lepši i blistaviji nego ikada. Sipala je dve čaše vina, jednu za nju, drugu za njega.

Čim ju je dodirnuo po obrazu, celodnevni umor je nestao. U njegovom naručju je sve zaboravila. I to da je učiteljica, da se obećala drugom zanimanju, da mora da se kontroliše… Te večeri popustile su joj sve kočnice. Prepustila mu se i cele noći je tkala, lepila, seckala, plela… Tek ujutru je videla šta je nastalo kao plod njihove ljubavi. Predivna, unikatna, heklana ženska torba napravljena , ukrašena svetlucavim kamenčićima. Srećna i voljena, odspavala je dva sata i ustala raspoloženija i poletnija nego ikada. Koleginice u školi, odmah su primetile promene na licu.

"Mala, ne skidaš osmeh od jutros. Pa, ti misliš da mi ne znamo za taj osećaj. Ajde pričaj, kako izgleda, odakle je…"

"Upoznaćete ga…uskoro" smejala se Dragana vragolasto i ponovo žurno odlazila domu i obavljala sve roditeljske zadatke, a onda nakon ponoći, krišom ponovo odlazila u radnu sobu i sastajala se sa njim. Trajalo je to nekoliko meseci. Najzad, shvatila je da paralelnu vezu ne može da sakriva ceo život. Morala je da se odluči sa kim će da živi. Da li da bude lojalna roditeljima ili sebi i svom snu? Trebao joj je savet i mišljenje. Odgovor roditelja je znala unapred. Trebao joj je neko dobronameran, čiju procenu će prihvatiti. Setila se najstručnije osobe koja postoji na ovim prostorima, a koju poznaje. Mira Čohadžić, filmski kostimograf, u svetu priznata po stručnosti.

Za mesto sastanka izabrali su zbornicu škole. Dragana se iskreno nadala da Mira nije neka mrska žena koju su silom venčali sa kostimografijom. Dok je čekala, Dragana je po prvi put upoznala koleginice sa svojom ljubavi. Zadivljeno su posmatrale heklane torbe i svaku rečenicu započinjale sa "Kako je lep…"

Najzad, kada se Mira pojavila u prostoriji, svi su zaćutali. Kao matičar koji proverava da li bračni partneri imaju valjane dokumente, Mira je mirno sela, izvadila naočare iz kožne futrole i polako počela da okreće tašne koje je Dragana izložila na stolu. Pažljivo ih je gledala sa svih strana, opipavala, otvarala, zavlačila ruku u dubinu torbe. Sve vreme je ćutala. Na licu se nije moglo ništa pročitati. Kada je svaku pregledala, tek onda je pogledala Draganu i mirnim, jednoličnim tonom upitala:

"Mala, da li možeš ti ovo da proizvodiš u velikim serijama?" nasmejala se i namignula joj.

Te reči su prevagnule u Draganinoj odluci. Nije želela da više čeka. Rešila je da započne novi život sa prvom ljubavi. Nije više želela da se krišom viđaju u potkrovlju. Odlučila je da se venčaju i najzad, započnu, zajednički život.

Pre toga, predstavila ga je porodici i rodbini. Kada su je videli nasmejanu, bilo im je jasno da je ON pravo zanimanje za nju. Niko više nije spominjao sigurnu platu, doživotni posao. Šaptali su međusobno i komentarisali kako su sjajan par. Prihvatili su ga kao svojega. Na svoje prezime dodala je njegovo. Snovi od niti.

Svadba je bila lepa i raskošna. Na nedelji mode, pred više od četiristo zvanica, predstavila je prvu kolekciju tašni. ON je bio svo vreme sa njom. Ulivao joj je samopouzdanje i davao joj ohrabrenje. Pohvale modnih kritičara pomogle su da se vrlo brzo sazna za njene unikatne torbe i da se pojave u izlozima najskupljih modnih radnji. Nosile su je neke od najpoznatijih beogradskih dama. Obišla je modne piste Milana, Rima, Pariza… Njena ljubavna priča nalazila se na naslovnim stranama modnih časopisa, gostovali su zajedno na televizijama.

I dan danas žive zajedno u skladnom poslovnom odnosu. Kao i svuda povremeno ima trzavica. Ipak, nije se pokajala što je izabrala da živi svoj san. Zrači srećom i zadovoljstvom. Radi posao koji voli. To joj je, kako kaže, najveća nagrada.

Dragana je uspela. Za razliku od mnogih, koji i dan danas nevoljno obavljaju poslove koje nisu sami izabrali. Kojima su roditelji pokazali šta je za njih najbolje. Koji su se odrekli svojih snova. Koji su ih sakrili i nikome ih više nisu pokazali. I sam sam dugo bio jedan od tih.

Ali snovi čekaju. Čak i kada ih se odreknemo, nikada ne prestaju da se nadaju da ćemo se kad-tad vratiti po njih. Jer, za razliku od ljudi,oni imaju samo nas. Nemaju kome drugome da odu ako ih ostavimo. Mi smo im sve. Zato su spremni da nam donesu mnogo toga ukoliko ih oslobodimo. Darove za kojima, ponekad, tragamo čitav život.

Ljubav, sreću i životnu radost.

Malo li je na ovu krizu?

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

Ljubavna priča

konslating

samozapošljavanje

preduzetništvo