Izvor: eKapija | Četvrtak, 18.06.2020.| 14:21
Izdvojite članak Odštampajte vest

U Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za gajenje gljiva - Stručnjaci objašnjavaju kako da zaradite od njihovog uzgoja

Lisičarke Srbija uvozi iz Bugarske (Foto: Aleksandar Parezanović)
U svetu se uzgaja svega oko 100 vrsta jestivih gljiva, najviše na Dalekom istoku. Kod nas je ozbiljniji uzgoj samo šampinjona i bukovače i vrlo retko ši takija. Ulaganje u proizvodnju gljiva može da bude isplativ posao, poručili su kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja povratnika koji žele da ulažu u gajenje gljiva, a posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom za tu oblast magistrom Ivankom Milenković, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije.

Prema informaciji Privredne komore Srbije, Republički zavod za statistiku Republike Srbije ne prati proizvodnju pečuraka u zaštićenom prostoru. Na osnovu grube lične procene Ivanke Milenković, bazirane na proceni proizvodnje komposta za proizvodnju šampinjona, godišnja proizvodnja u Srbiji, iznosi 3.500-4.000 tona šampinjona. Prema podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u 2017. godini je, zahvaljujući dobrim vremenskim uslovima, sakupljeno 9.441 tona pečuraka iz prirode, a 2018. godine 9.203 tone, što je tri puta više u odnosu na 2015. godinu, kada je sakupljeno svega 2.896 tona, navedeno je na sajtu Kabineta ministra za regionalni razvoj.

U periodu 2015-2019. godina, Srbija je prosečno godišnje izvozila pečuraka u vrednosti od oko 5,2 mil EUR i to na tržišta Italije, Nemačke, Švajcarske i Austrije. Najveći udeo u izvozu imaju pečurke koje se sakupljaju iz prirode i to: lisičarke sveže i rashlađene, vrganji sveži, rashlađeni i sušeni. Tokom 2017. godine Srbija je samo u Rusku federaciju izvezla 3.647 tona i inkasirala 4,3 mil EUR, najviše izvozom pečurke roda Agaricus. Uvoz pečuraka je neoporedivo manji: Srbija na godišnjem nivou uveze oko 20 tona. U 2019. godini za uvoz pečuraka je plaćeno više od 70.000 EUR. Pečurke roda Agaricus se najviše uvoze iz Hrvatske, dok se lisičarke uvoze iz Bugarske.

Ministar Krkobabić posebno naglašava da svoju šansu za zasnivanje isplative proizvodnje gljiva, budući i sadašnji proizvođači mogu da uvećaju ako se udruže u zadruge.

- Podaci da je izvoz pečuraka Srbije veći za čak 75 puta od uvoza deluje optimistički. Ali, činjenica da najveći deo našeg izvoza čine gljive sakupljene iz prirode i da količina tih gljiva drastično varira iz godine u godinu u zavisnosti od vremenskih uslova, jasno nas upućuje na zaključak da u Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za proizvodnju gljiva u kontrolisanim uslovima. Na putu do konačnog uspeha i dobre zarade naši domaćini bi trebalo da se udruže u specijalizovane pečurkarske zadruge, u kojima će imati istinsku šansu da gljive prerađuju i malim dopadljivim pakovanjima osvajaju evropsko i svetsko tržište. Samo udruženi će moći lakše i brže da kupe dehidrator, koji će im pomoći da produže rok trajanja šampinjona, biraju kupca i ne zavise od nakupaca i prekupaca - naveo je Krkobabić.
Osamdesetih godina 20. veka najviše sušenjih vrganja u svet je odlazilo iz Srbije (Foto: Aleksandar Parezanović)


Boris Ivančević, savetnik u Prirodnjačkom muzeju Srbije podseća na osamdesete godine 20. veka, kada je tadašnja Jugoslavija bila izvoznik br. 1 sušenih vrganja na svetu, a najveći deo je dolazio upravo iz Srbije - najviše iz južnih, ali i iz drugih oblasti, Šumadije i zapadne Srbije.

- Najvažnije vrste koje se prikupljaju kod nsa su vrganj, lisičarka, nekoliko vrsta mlečica, crna truba i začinska vrsta vilinski klinčić. Postoje i podzemne gljive koje se u Srbiji sve više sakupljaju uz pomoć posebno dresiranih pasa. To su nadaleko čuveni tartufi, koji se mogu proizvoditi na poluveštački način na plantažama sa posebnim sadnicama drveta, čiji se rod može očekivati nakon 8-10 godina - naveo je on.

Ipak, naglašava dr Ivančević, prikupljanje gljiva iz prirode u komercijalne svrhe ne može obezbediti egzistenciju poljoprivrednog gazdinstva, prvenstveno zbog variranja u količinama koje se mogu sakupiti različitih godina, kao i variranja njihovih cena.

Da proizvodnja jestivih gljiva u kontrolisanim uslovima, koja nije radno zahtevna delatnost, može da bude isplativa za poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, ilustrije Ivanka Milenković koja je znanje sticala na univerzitetu Vagenigen u Holandiji. Sada je na čelu edukativno-proizvodnog centra "Eko fungi" u Padinskoj skeli.

Prema rečima Milenković, četvoročlano poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji u postojećem prostoru može da ima održivu proizvodnju šampinjona na površini od najmanje 400 kvadrata (radi obezbeđenja 4 gajne jedinice od po 100 m2) za šta je neophodno uložiti oko 67.000 EUR. Od toga oko 16.000 EUR je potrebno investirati u sisteme za ventilaciju i klimatizaciju, koji moraju da budu instalirani na jednom mestu, zatim oko 10.000 EUR u stalaže (čija visina zavisi od visine objekta, a obično se kreće 3-4 nivoa) i oko 4.000 EUR za izolaciju, osvetljenje i sitne građevinske radove – čime ukupna investicija za opremanje objekta iznosi oko 30.000 EUR. Na to treba dodati i varijabilne troškove: za obezbeđivanje neophodnih 200 tona komposta godišnje potrebno je uložiti još oko 20.000 EUR, čime ulaganja prve godine dostižu oko 50.000 EUR. Još 17.000 EUR neophodno je za kupovinu 80 m3 pokrivke, električnu energiju, vodu i rad četiri radnika. Na primeru poljoprivrednog gazdinstva članovi gazdinstva umesto za mesečnu plate rade za zajedničku dobit na kraju poslovne godine. Za kupovinu dehidratora neophodno je uložiti još 30.000 EUR.

Od 400 m2, u pet turnusa godišnje koji se obnavljaju na 2-2,5 meseca, može se očekivati godišnja proizvodnja oko 40 tona šampinjona. Domaćinstvo svoj optimalni model poslovanja može naći ako šampinjon prodaje samostalno na zelenim pijacama ili maloprodajama, čime može da ostvari cenu od oko 1,8 EUR za kilogram (veću cenu za oko 0,5 EUR/kg u odnosu na veleprodajne). Prema rečima Ivanke Milenković realno je očekivati vraćanje uloženog za oko tri godine.
(Foto: kazmulka/shutterstock)
Prema kalkulaciji Instituta za ekonomiku poljoprivrede (IEP) koju je dostavio direktor te ustanove prof. dr Jonel Subić, varijabilni troškovi u proizvodnji šampinjona iznose 19,79 EUR/m2, dok su ukupni prihodi 41,38 EUR/m2. Bruto zarada je 21,59 EUR/m2, što na površini od 400 m2 iznosi 8.636 EUR. Za podrumsko gajenje šampinjona na 250 m2 gde je angažovan rad dva člana gazdinstva, potrebno je uložiti 19.780 EUR, godišnja bruto dobit iznosi 21.827 EUR (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala je 1,10 EUR), a rok vraćanja kapitala: 1 godina i dva meseca. Prema kalkulaciji IEP, investiciono ulaganje u program uzgajanja bukovače u plasteniku na 100 m2 neophodno je uložiti 2.538 EUR, godišnja bruto dobit je 1.269 EUR (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala: 0,50 EUR), a uloženi kapital se vraća za dve godine i jedan mesec.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u proizvodnju gljiva, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo i da se udruže u specijalizovane zadruge za gajenje gljiva, koje će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta "500 zadruga u 500 sela". Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim pečurkarskim proizvodnim centrima, uz savete o tome kako se udružiti u zadrugu.


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.