Izvor: Agroklub | Petak, 21.12.2018.| 10:17
Izdvojite članak Odštampajte vest

Autohtone sorte jabuke - Neiskorišćeno bogatstvo Srbije

Kolačara, kožara, budimka, šumatovka. Kada pitate prosečno informisanog građanina starije generacije da nam navede koje su naše autohtone sorte jabuka, uglavnom ćete dobiti ovaj odgovor. A činjenica je da ih ima mnogo, mnogo više. Na njima je radila profesorika (sada u penziji) Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Evica Mratinić.

Gotovo ceo radni vek ona je proučavala autohtone sorte jabuke, kruške i šljive. Kad je reč o jabuci, obradila je 17 područja. Od Subotice, na severu, do Peći na jugu. A rezultati su impresivni.

- Kod jabuke sam pronašla 350 genotipova. Nazivamo ih autohtone sorte premda, de facto, ne zna im se ni poreklo, ali se one tu gaje odvajkada. Moj tim sa katedre za voćarstvo je te genotipove u potpunosti proučio - od vremena zrenja, morfologije i biologije stabla, ploda, hemijskog sastava, otpornosti prema bolestima, ekološkom stresu - kaže Mratinićeva i dodaje da, kada bi sada otišla u te lokalitete, sigurno da bi našla neke nove sorte, jer je reč o izuzetno bogatoj bazi genotipova koji nisu proučavani sistematski.

Evica Mratinić kaže da bi veliki broj ovih autohtonih sorti jabuke mogao odmah biti iskorišćen u praktične svrhe, kao tzv. industrijske sorte. Za početak ne bi trebalo podizati nove zasade, nego iskoristiti već ono što postoji u, na žalost, zapuštenim voćnjacima u brdsko-planinskom prodručju centralne Srbije.

- Od ovih 350 genotipova, bar 10% su nutritivno bolji nego standardne sorte u hemijskom pogledu. Te jabuke bi mogle da se prerade u sokove, bejbi kaše, džemove, marmelade, rakiju, da se suše. Sve zavisi od sorte. Napravila sam klasifikaciju. Neke sorte su dobre za sušenje, imaju meso koje ne oksidiše prilikom sušenja, što je vrlo interesantno. Druge imaju mnogo kiselina, pa bi mogle da se koriste za proizvodnju jabukovog sirćeta. Neke imaju mnogo šećera, pa su odlične za sokove, bejbi kaše, ali su dobre i za rakiju. Setimo se samo primera Francuske i kalvadosa. Oni namenski gaje te sorte za proizvodnju - napominje Mratinićeva.

Sagovornica konstatuje da imamo neiskorišćeno bogatstvo, koje, kako kaže, "stoji, leži i propada". Sorte pobrojane na početku teksta se sreću skoro svud u centralnoj Srbiji. Međutim, postoje i sorte koje nisu poznate široj javnosti a koje opstaju u izrazito uskom lokalitetu. Primer je streknja, koja se sreće u istočnoj Srbiji. Ili recimo vizajka. Gotovo 80% ovih sorti je lokalnog karaktera, ali mnoge među njima bi mogle da se revitalizuju.


Prerađivači brzo odustali od prerade

Prema rečima sagovornice, bilo je pokušaja u sadašnjoj i bivšoj državi da se plodovi prerade. Recimo, Vino Župa je svojevremeno na području Brusa htela da pravi sokove. Posle druge-treće godine su odustali. Problem je bio u organizaciji. Takođe, i Budimka u Požegi, dok je radila, otkupljivala je ove sorte. Reč je o sortama koje osciliraju u rodnosti, pošto je reč o ekstenzivnom uzgoju. Jedne godine rode mnogo, pa sledeće gotovo i ne rode. A one bi se dale revitalizovati, samo kada bi bile primenjene samo neke od agrotehničkih i pomotehničkih mera. Pre svega rezidbe. Time bi svakako redovnije rađale.


I otkup problem

Činjenica je i da je otkup autohtonih sorti jabuka problem. Otkup bi trebalo da bude organizovan poput onog u proizvodnji maline. Međutim, ako proizvođač mora da dotera jabuke do prerađivača nekoliko desetina kilometara, a pritom plodovi koštaju nekoliko dinara, to se njemu ne isplati i on će radije pustiti da ti plodovi propadnu.


Ko će nastaviti rad?

Red je da tridesetogodišnji rad Evice Mratinić neko i nastavi. Ali to bi trebalo da bude sistemski uređeno, sa ciljem da se ovi genotipovi umnože i proizvode u cilju industrijske prerade, kako bi se dobili proizvodi sa dodatom vrednošću. A polazna osnova je dobra. Autorka za svaku sortu ima ime vlasnika i njegovu adresu. Čak je i neko vreme održavala kontakt. Ali to pojedinac ne može da radi.

Jedno je sigurno. Izraz "Jabuka na dan i doktor nije potreban" svakako se može primeniti na ove biološki vredne sorte, koje se mogu gajiti u cilju industrijske prerade ali bez upotrebe pesticida. Zainteresovani se svakako o ovoj temi mogu više i potpunije informisati u kapitalnom delu "Autohtone sorte jabuke Srbije i Crne Gore" autorke Evice Mratinić.
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.