Dragoljub Lekić, direktor Vitro grupe - Auto ne čini čoveka

Mnogi preduzetnici kad se potvrde u biznisu požele i političku moć i uticaj, što s njim nije slučaj jer ga je oduvek zanimao samo posao. Sakuplja brze automobile i oldtajmere, ali decu uči da ne mešaju kolekcionarsku strast i imetak sa životnim vrednostima

Oduvek sam voleo automobile, ali kad bih mogao da se vratim dvadeset godina unazad, verovatno bih radio neke druge stvari.

Oprobao bih se u farmaceutskoj industriji ili možda u poljoprivredi, ali u vreme kad sam počinjao biznis, nismo mogli te poslove da radimo jer je privatizacija počela tek deset godina kasnije”. Iako je otišao u drugu granu privatnog biznisa, Dragoljub Lekić ne može reći da je pogrešio. Danas je, posle dvadeset godina u privredi, direktor i suvlasnik u Vitro grupi, zastupniku Citroena za Srbiju i Crnu Goru.

Za sebe kaže da pripada generaciji poslovnih ljudi koja je ušla u biznis u vreme reformi Ante Markovića, ali za razliku od nekih drugih koje danas u javnosti nazivaju tajkunima, kaže da ga je uvek zanimao isključivo biznis.

“Preduzetništvo tera ljude da stvaraju i stiču, ali posle određenog životnog doba, mnogi požele političku moć i uticaj. Meni je, pak, motiv oduvek bio da nešto napravim, izgradim, da nekog zaposlim”, kaže Lekić.

Zato se i ne slaže sa prozivkama na račun bogatih privrednika, koje se u poslednje vreme često čuju na račun privrednika. “Ne mislim da preduzetnici treba da prave mostove i kuće, njihovo je da vode brigu o svojim zaposlenima. Uostalom, danas su bogatiji oni koji ne rade ništa, a novac drže u inostranstvu, nego oni koji su sve uložili u Srbiji”, kaže Lekić komentarišući “prozivke“ političara na račun bogataša.

Preduzetnički gen

Rođen je u Makedoniji, gde mu je otac službovao kao vojno lice. Posle završene gimnazije u Beogradu hteo je da postane pilot, ali su se roditelji pobunili i upisao je prava. S ponosom kaže da je proveo svega nekoliko meseci u državnom preduzeću, i to još kao student, u fonoteci Radio Beograda. Neko vreme radio je kao pripravnik u advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo shvatio da njegov pravi poziv leži u privatnom biznisu. Preduzetnički “gen” povukao je od dede, koji je bio glavni trgovac u Crmnici, kraju u Crnoj Gori u blizini Skadarskog jezera, gde i danas ima porodičnu kuću i brojnu familiju.

Počeo je da se bavi biznisom krajem osamdesetih, i to trgovinom tekstilom – Replayem, Dieselom, Stefanelom, da bi deset godina kasnije osnovao Verano motors, firmu koja je godinama ekskluzivni distributer Peugeota za Srbiju. U pauzi između poslovanja sa dva automobilska giganta, Peugeotom i Citroenom, radio je četiri godine u Banjaluci, gde je bio direktor Banjalučke banke. U oba posla s automobilima, dobro je izabrao proizvođača s kojim će sarađivati. “Imali smo sreće da je Peugeot, kada smo počeli da radimo sa njima, upravo izbacio ’dvestašesticu’, a kasnije se isto ponovilo sa Citroenom i C3”, kaže Lekić.

Priznaje, međutim, da distributeri automobila ovih dana nemaju mnogo čemu da se raduju, jer je ove godine prodato svega 40.000 automobila. “Ljudi kupuju vozila do 10.000 evra, uglavnom B i C kategorije, ostali modeli se simbolično prodaju. Ove godine, FIAT je prodao 10.000, a za ostalih 30.000 vodi se pravi cenovni rat”, kaže Lekić.

Osim toga što su osiromašili, srpski kupci se ne razlikuju mnogo od drugih kupaca u regionu, pa i Evropi. Iako su, kako kaže, kupci Citroena u principu, dobri poznavaoci, najbitnije im je kakav je automobil “na oko“.

„Na sajmu sam prošle godine pitao prodavce da li im je iko tražio da otvore haubu. Nikog nije zanimao motor, najbitnija je spoljašnjost”, tvrdi Lekić.

Iako prodaje francuske automobile, priznaje da je u Srbiji golf, a ne citroen, uvek smatran “domaćim“, te da “prosečan Srbin više voli nemački auto“. “To nije samo ovde slučaj, čak se i Francuzi trude da prave vozila u toj klasi koja po kvalitetu i voznim karakteristikama liče na golf“, napominje sagovornik EM.

Pored slabe kupovne moći, dodatna muka za uvoznike automobila je to što je stala i nabavka komercijalnih vozila. Kako privatnici, tako i državna preduzeća, prestali su da obnavljaju vozni park, a ceh za to kašnjenje će platiti za koju godinu, dodaje on.

Vrednosti

Kao školarac, redovno je išao na auto-trke, ali se nikada nije okušao u auto-sportu. Umesto toga, strast za brzinom zadovoljava skupljajući brze automobile u garaži, kako oldtajmere, tako i one novije. „Imao sam pet ’fića’, a mislim da sam u životu promenio više od 100 automobila“, procenuje Lekić i dodaje, s većom preciznošću, da ih sada u garaži ima 12, od čega pet oldtajmera - četiri mercedesa i jednog spačeka iz ‘67. Kao službeni, koristi novi Citroenov model DS3, a za slobodno vreme su rezervisani audi R8, koji je sebi kupio za pedeseti rođendan ili mercedes Sl500.

Kad je lepo vreme, rado sedne za volan nekog od oldtajmera. „Svi oldtajmeri su ispravni i u voznom stanju, a paradoks je to što se i na njih plaća porez, iako se retko voze”, kaže Lekić s dozom kritike, ali i nadom da će se jednom “neko setiti da ti automobili treba da imaju drugačiji status“.

Ističe, ipak, da nijednog trenutka ne meša imetak i kolekcionarsku strast sa životnim vrednostima. To pokušava da prenese i na svoju decu, premda ne okleva da im priušti sve što može, uključujući i skupe automobile. „Sina sam učio da nikad ne misli da je bolji od nekog vršnjaka zato što mu je otac kupio (audi) RS4. To je samo prevozno sredstvo, nekad brže, nekad sporije i ne daje nikakav pečat čoveku. Sad, kada ima 24 godine, mislim da sam u tome uspeo i da ga odrastanje u izobilju nije pokvarilo”, ponosno će Lekić.

I sam oseća da mu, kako godine odmiču, materijalne stvari postaju manje bitne. Više ga, na primer, raduje to što može da, kao predsednik Radničkog iz Kragujevca, pomogne gradu da dobije fudbalskog prvoligaša.

“Trenutno smo drugi u Prvoj ligi, iza BASK-a, igramo dobar fudbal i nismo namestili nijednu utakmicu“, kaže uz osmeh i dodaje da je neizvesno prvenstvo vratilo i publiku, jer se na svakoj utakmici poseta raste, a najvažniji okršaji tek predstoje.

Uživa i u tome što ima veliku porodicu - četvoro dece iz dva braka – sina i ćerku od 24, odnosno 28 godina, i ćerku od četiri i sina od dve godine. Svi se, kako kaže, lepo slažu iako su jedni tek prohodali, a drugi uveliko počeli samostalan život. “Sin i ćerka su završili dobre škole, on u Rimu, ona u Ženevi, znaju strane jezike, ali su se vratili u Srbiju i privikli na život ovde. Ćerka je, kad se vratila, radila u banci za 400 evra, a dok je studirala u Ženevi, jedan dan je koštao toliko. Tamo se družila s nekim drugim svetom, jer u tu školu uglavnom idu Rusi i Arapi. Ipak, kad se vratila nije joj trebalo više od 15 dana da se vrati u normalu, što je jako bitno”, kaže Lekić.

Konačno, i jedno i drugo, sada pokazuju da “iver ne pada“ daleko od klade. Ćerka se upustila u privatni biznis sa salonom lepote, a sin, pored toga što je direktor marketinga Vitro grupe, sa uspehom vozi i auto-trke: kao tinejdžer je bio prvak u kartingu, višestruki je prvak Srbije u automobilizmu i trenutno je šampion Evrope u svojoj klasi

poziv na pretplatu na