Saša Trivić, vlasnik Krajina Klasa: Izazovi su izvori zadovoljstva

Kada imate kompaniju koja je od skromnih početaka došla do toga da ima 600 zaposlenih, da iz godine u godinu, uprkos krizama, razvija poslovanje i širi tržišta, jasno vam je da iza nje stoji uspešan menadžer. Reč je o banjalučkoj kompaniji Krajina Klas, koja se bavi proizvodnjom pekarskih proizvoda i kolača, a na čijem čelu se nalazi Saša Trivić.

Sa Trivićem smo za Dnevnik uspeha razgovarali o razvoju kompanije, o izazovima koje nosi liderska pozicija, načinu donošenja bitnih odluka, kao i planovima za dalji razvoj poslovanja.

- Poznato je da ukoliko želite da budete uspešni, morate voleti to što radite. Srećan sam što je tako u mom sučaju, te mi ne padaju teško svakodnevni izazovi koje ova dva posla donose. Dobri poslodavci vole izazove i svakodnevno teže za dokazivanjem da mogu savladati svaki problem, tako da su izazovi na neki način izvori zadovoljstava.

- Obično kažem da u BiH imamo krizu 30 godina i da za nas nema iznenađenja. Za sve što nas zadesi, mi se vrlo brzo snađemo. Iz pandemije smo izašlu puno bolji nego što je bilo ko očekivao, svi finansijski rezultati su dosta bolji, plate i izvoz su rasli, broj radnika je povećan. Dakle, krize kao da i nije bilo. Naravno, imali smo pomalo i sreće, jer naše vlade nisu donosile rigorozne mere, te su pustili građane i privredu da žive i rade skoro normalno dok u mnogim drugim zemljama to nije bio slučaj.

Što se ukrajinske krize tiče mislim da će ona biti puno ozbiljnija nego pandemija i veća nego bilo ko može da pretpostavi, naravno ako potraje još koji mesec. Trenutno najveći, a bojim se reći i dugoročno najveći, problem će biti snabdevanje sirovinama jer je uticaj Ukrajine i Rusije na tržištu energije, hrane, sirovina za hemijsku industriju, čelika toliki da je sigurno da će u celom svetu nedostajati skoro sve što te dve zemlje poizvode. Činjenica je da će u budućem vremenu raditi onaj ko ima sirovine i da je to sada jedan od najvažnijih poslova za poslodavce obezbeđenje pouzdanog snabdevanja sirovinama. Smatram da bi za neke sektore trebalo i država da se uključi u proces obezbeđenja strateških sirovina.

- Osim znanja i iskustva u kriznim vremenima morate imati i unutrašnji osećaj šta je pravo rešenje. Današnja vremena su toliko turbulentna da vam ne pomažu previše znanje i iskustvo, jer sa ovakvom krizom se još niko nije susretao. Danas nam ostaje, kao najvažniji, taj osećaj šta i kako uraditi, jer je očito da nas sve ove godine baš to održava.

- Naučili smo da je najvažnije biti informisan, razmišljati i rasuđivati. Takođe, da ne smemo verovati u sve ono što nam neko drugi kaže. Ne postoje više nikakvi autoriteti u čije mišljenje se možemo pouzdati, jednostavno osuđeni smo da se borimo sami za sebe. Naučili smo da smo, uglavnom, ostavljeni na brigu samima sebi i da ukoliko ne radimo maksimalno dobro nemamo šansu za opstanak.

Mislim da nam je i pandemija pomogla da izgradimo neke druge međusobne odnose zajednišva i zavisnosti jednih od drugih i da će nam to pomoći u budućim vremenima, a naročito danas kada nas čeka duga i teška kriza kakvu mi na ovim prostorima nismo videli još od devedesetih godina.

- Kada nešto radite skoro 30 godina sve vam izgleda jednostavno i obično bez velikih problema. Međutim, kada se osvrnemo i analiziramo na koji način smo došli tu gde jesmo, onda shvatiš da je to težak put, pun odricanja i rizika. Jasno je i da bez određenog nivoa sreće ne bi bilo ni uspeha. S druge strane, bez učenja i sticanja novih znanja nema napretka, posebno u poslu kao što je naš, jer odavno na ovim prostorima nema stručnjaka u ovoj branši.

Mislim da su naše najveće vrednosti znanje i ljudi koje imamo, te da nam je u BiH najveći hendikep to što zbog rata kasnimo bar 10 godina za konkurencijom i da samo izuzetnim radom i zalaganjem možemo stići taj zaostatak.

- Za lidera se čovek prvo treba roditi, tek onda stiče veštine i znanja. Imamo različite vrste lidera tako da ne možemo reći da postoji najbolji, najsposobniji ili idealan lider, jednostavno nema recepta za to. Lično sam najviše naučio iz knjiga Džeka Velča i knjiga Adežis instituta i preporučujem ih svima koji hoće da razvijaju veštine u vođenju kompanija.

- Poslodavci su poznati da ne vole nikoga da slušaju, pa tako i ja najviše slušam sebe, odnosno svoj unutrašnji osećaj. Nikada čovek ne donosi odluku sam i u svakoj odluci učestvuju brojni saradnici koji, svako iz svog ugla, donose zaključke o mogućim odlukama. Dakle, bitno je znati slušati, ali na kraju je odluka samo vaša. Naravno krajnji korektivni faktor je supruga koja uvek kada je teško doprinese svojim savetima koji dovedu do ispravnih odluka.

- Već smo prisutni na tržištu Srbije, ali s obzirom na to da smo, mogu neskromno reći, tehnološki prestigli svu konkurenciju u Ex-Yu i da raspolažemo znanjima koja nam omogućavaju brže širenje, te da su kapaciteti u BiH skoro skroz popunjeni, zaključili smo da bi za dalji razvoj bilo dobro da otvorimo pogon u Srbiji jer je to, trenutno, najveće tržište i tržište koje ima potrebu za kvalitetnim proizvodima.

Generalno, svi mi koji izvozimo imamo hendipek na stranim tržištima jer smo iz BiH, pa svi očekuju da su nam proizvodi lošijeg kvaliteta i da cene moraju biti niže. Ovo je još jedan razlog zašto bismo trebali pogone praviti van BiH. Naravno da na takvu odluku delimično utiče i stalna loša politička situacija u BiH i da je za firme kao što je naša dobra disperzija rizika na način da se imaju pogoni i u drugim državama.