Petrašin Jakovljević, generalni direktor "Metalca" - Srećni su oni koji vole da idu kući

U vezu sa "Metalcem" ušao je i pre nego što je dobio radnu knjižicu. I nikada nije pomislio da napusti ovu gornjomilanovačku kompaniju. Fotelju mu je pre deset godina predao Dragoljub Vukadinović uz tri koverte koje bi trebalo da otvara redom u slučaju određenih problema u poslovanju. Da li je tačna priča o porukama koje su u njima nalaze, ne može da potvrdi, jer ih nije otvarao. I ne namerava.

O životu sa kompanijom, porodičnim vrednostima i borbi u "suludim" vremenima, u intervjuu za "eKapiju" govori Petrašin Jakovljević, generalni direktor "Metalca", koji je za tu funkciju često nagrađivan.

Završio je srednju tehničku školu, a onda Energetsko mašinstvo na Mašinskom fakultetu, misleći da će mu tako biti lakše da radi u sektoru energetike. Za vreme studija bio je stipendista "Metalca".

- U to vreme je "Metalac" bio prosečna firma u metaloprerađivačkoj industriji i s obzirom da nisam iz Gornjeg Milanovca, već "od Ivanjice", mogao sam naći i možda mnogo plaćeniji posao. Ipak, osećao sam moralnu obavezu da treba da počnem da radim tamo gde sam bio stipendiran, upravo zbog ljudi koji su odvajali za moje školovanje - priseća se na početku razgovora Jakovljević.

Kada je početkom osamdesetih došao, nije bilo puno visokoobrazovanog kadra ni u drugim oblastima. "Metalac" je bio i rasadnik kadrova, bile su i relativno male plate, pridobijao je kadrove kroz kadrovske stanove. Ujedno, bilo je to i vreme kada su ljudi posle 10 godina, koliko je bila minimalna granica za vlasništvo nad tim stanovima, menjali posao.

- Zbog tog nedostatka kadrova, iskren da budem, ja ni jednog dana nisam radio kao referent - kaže naš sagovornik.

Posle pripravničkog staža bio je šef službe i po sopstvenom sećanju "nekako je brzo došao do rukovodećeg mesta".

- Svi ljudi koji su tamo već radili su me dobro prihvatili. Zbog toga sam već tada imao priliku da dosta naučim o fabrici. Posle 2,5-3 godine radnog staža dobio sam priliku da rukovodim najvećim pogonom koji je tada imao oko 1.000 radnika. Iskren da budem, nikakvog iskustva u rukoveđenja nisam imao. Odgovorno mesto, sa puno problema i velikim brojem zaposlenih. Radilo se puno za izvoz, još sve stvari nisu bile postavljene i tu sam se najviše izbrusio kao rukovodilac.

Kaže da nikada nije pomišljao da napusti "Metalac", a u prilog tome je išla i činjenica da je njegova karijera išla uvek uzlaznom putanjom, te da nije imao "nekih zastoja, niti padova".

- U nekim trenucima je možda i bilo šansi da pređem za neki veći novac, ali meni materijalna strana nikada nije bila motiv. Moj motiv je bio da stvaram. Uvek mlađima govorim da trebaju nešto da urade i stvore, a da novac dođe kao posledica toga.

Tri koverte

Sada predsednik Upravnog odbora holdinga, a tada direktor kompanije, Dragoljub Vukadinović je u aprilu 2005. godine predao svoju fotelju dugogodišnjem prvom saradniku, a našem sagovorniku Petrašinu Jakovljeviću, uz tri koverte, naglašavajući da ako bude bilo nekih problema, koverte otvara redom. U prvoj je pisalo: ako se radnici bune za plate, moraš naći načina da im udovoljiš, da obećaš i obećano ispuniš. U drugoj je pisalo, ako se opet nešto tako desi probaj da reorganizuješ firmu i obećaš da će posle toga biti bolje. U trećoj koverti je stajalo: ako si došao do treće, piši i ti tri nove koverte pa predaj nasledniku….

- Tako je. Negde te koverte još stoje, nijedna nije otvorena i ne nameravam da to učinim. Ja znam za te priče ali ne i šta stvarno u njima piše - kaže naš sagovornik i uz širok osmeh dodaje da se nada da će svom nasledniku preneti neotvorene koverte.

Od 1985. rukovodi većim grupama ljudi. Oduvek je voleo da oko sebe vidi saradnike koji misle svojom glavom i koji su spremni da mu ukažu i na njegove greške.

- U nekom trenutku možda vam to ne prija, ali vi od tih ljudi imate koristi. To su ljudi koji misle svojom glavom, koji imaju stav. Oni koji vam stalno tapšu, nisu mnogo korisni.

Jakovljević dodaje da problema ima, ali da ne vredi kukati.

- Mi smo tu da probleme rešavamo. Nikada nismo očekivali da će neko doći da nam pomogne, nego smo probleme rešavali u kompaniji. Ljudi koji su u bordu, na čelu sa predsednikom kompanije, su se okupili zato što su želeli da kompanija napreduje. Interes kompanije je iznad interesa bilo kog pojedinaca. Ovo što mi radimo je težak posao. Sa malom zarađivačkom sposobnošću nije lako održati visoku zaposlenost, kao i prisutnost na svim tržištima. Teško je opstati na tržištu.

"Metalac" ima četiri fabrike za proizvodnju, a bavi se i trgovinom. Izvozi u preko 20 zemalja. Posuđe je kor biznis kompanije od pre 56 godina. Nestabilna valuta, pad kupovne moći i nesigurnost jer nisu prvi izbor u potrošačkoj korpi jeste ono protiv čega se bore. Ipak, njihovi radnici imaju više benefita - trećini se uplaćuje drugi stub penzijskog osiguranja, stipendiraju decu radnika koja studiraju, a zaposlene šalju na radničke sportske igre, u lečilišta, odmarališta. Takođe, imaju fond za bebe.

- Puno toga radimo da zaposleni budu privrženi "Metalcu" i da budemo jedan tim.

A kada zatvori vrata kancelarije...

- Ako čovek voli ovaj posao i ako se njemu do kraja posveti, onda mu radni dan traje 24 sata. Koliko sam se samo puta setio nekog problema i doneo neku odluku odmah nakon što sam se probudio! Koliko puta sam se setio nečega dok sam vozio auto! Ja živim sa "Metalcem" 24 sata. I sa svim onim što je lepo i što je loše. Jedino se posvešćenošću može postići uspeh.

A nije da naš sagovornik ne zna da odmori...

- Ja inače volim da se odmaram kod kuće. I uvek kažem, srećni su oni ljudi koji vole da idu kući. Nekada sam išao često i na pecanje, ali Bogami evo već dve godine nisam imao vremena za to. Inače, i tu vam treba da ste malo rasterećeni.

Za sebe kaže da je srećan čovek. Smatra da u životu čovek, bez obzira koliko je vredan, mora imati i malo sreće.

- Sreo sam mnogo pametnih ljudi, studirao sa njima, a na kraju mnogi od njih nisu ništa napravili. Život vas uvek u nekom periodu izvede na neku raskrsnicu. Od vas zavisi koji ćete put izabrati. Meni je verovatno neko nekim trećim čulom signalizirao da uvek izaberem pravi put.

Mislio je da će neko od njegovo dvoje dece ostati u Beogradu, gde su studirali, ali vratili su se u zavičaj i oboje rade u "Metalcu". Ćerka je završila Ekonomski fakultet i već pet godina radi u "Metalcu", iako je on za nju želeo da studira stomatologiju, sa kojom uvek može zaraditi za hranu i odmore. Sin je, pak, krenuo očevim stopama i završio mašinstvo.

- Nisam uticao na njegov izbor, kaže Jakovljević i dodaje da ni sada ne bi znao posavetovati nekoga šta da studira. Možda sada vidi Elektrotehniku kao afirmativnu, ali i sa tim izborom je problem, "što vi treba svoju decu da uputite van". Za razliku od toga, Jakovljević smatra da mladi treba da razvijaju svoju zemlju , a ne druge koje su bogatiji od nas.

Po pitanju sveopšte situacije u zemlji kaže da bi voleo da vidi svetlo na kraju tunela, ali..

- Da budem iskren, ja ne bih voleo da sam mlad. Time sam sve rekao.

Jelena Đelić

Metalac a.d. Gornji Milanovac

Petrašin Jakovljević

Petrašin Jakovljević biografija

mašinski inženjer

Metalac

Dragoljub Vukadinović