Ken Folett, pisac - Borba za slobodu je obeležila 20. vek

Svet je 2010. godine bio veoma uzdrman. "Sunovrat divova", roman Kena Foleta i prvi deo trilogije "Stoleće" preuzeo je prva mesta na većini književnih top lista. Monumentalno delo o porodicama iz Amerike, Velsa, Engleske, Nemačke i Rusije čije se sudbine ukrštaju u buktinji Prvog svetskog rata dve godine kasnije je dobilo nastavak – "Zima sveta" bila je još uspešnija. Sa skoro 13 miliona prodatih primeraka širom planete, ova trilogija stekla je veliki broj ljubitelja koji sa nestrpljenjem čekaju kraj ove priče.

Odakle je došla ideja za trilogiju "Stoleće"?

- Bio sam apsolutno oduševljen reakcijom čitalaca na "Svet bez kraja", i želeo sam da napišem delo koje bi im se svidelo u sličnoj meri. Želeo sam da povratim magiju tog dela, ali iako sam sklon tim vremenima, nisam želeo da me prepoznaju kao "srednjovekovnog" pisca. I tako, dok sam razmišljao kako bih mogao to da izbegnem, na pamet mi je pao 20. vek – najdramatičniji i najkrvožedniji u istoriji ljudske rase; trajni rat protiv tiranskih režima i borbe ljudi za nezavisnost. To je neverovatno uzbudljiva priča, i što je još bitnije – to je naša priča, koja je na nas uticala ili direktno, ili preko naših očeva ili dedova.

Zašto ste odabrali naziv "Na rubu večnosti" za finalni deo ove trilogije?

- Kroz period Hladnog rata, o kome govori ova knjiga, svi smo znali da bi nuklearni rat mogao da eskalira u svakom trenutku i dovede do kraja ljudske rase. U tom smislu svi smo živeli na rubu večnosti.

Trilogija prati međusobno povezane sudbine pet porodica – američke, ruske, nemačke, engleske i velške. U "Sunovratu divova" vodili ste ih kroz Prvi svetski rat i Oktobarsku revoluciju u Rusiji. U "Zimi sveta" one su prošle kroz Veliku depresiju tridesetih i Drugi svetski rat, a u novoj knjizi vodićete ih kroz posleratni period i Hladni rat. Zbog čega ste odabrali porodice iz upravo ovih država, a ne iz Francuske, Italije i Španije?

- Ovo je više tehničko pitanje. Morao sam da obuhvatim najpotresnije događaje veka sa što manje glavnih likova. Ljudi iz Francuske, Italije i Španije su naravno odigrali bitne uloge, ali su pripadnici nacija predstavljenih u romanu malo više pomerali svet. Na primer, prirodno je da u romanu imamo ljude iz Rusije, Amerike i Britanije uključene u Španski građanski rat, ali bi veštački izgledao opis Oktobarske revolucije od strane jednog španca.

Da li ste unapred isplanirali radnju sve tri knjige?

- Proveo sam šest meseci planirajući ih. Na kraju sam shvatio da bi detaljno skiciranje čitave trilogije zahtevalo godine, a nisam želeo da moji čitaoci čekaju tako dugo. Zato sam prvo napravio približan obris celokupne priče, pa se potom fokusirao na prvu knjigu, i to je ispalo veoma dobro. Veoma mi je zabavno to što sam se na kraju Zime sveta našao u sličnoj situaciji kao po završetku Sunovrata divova – "izbijanjem" trudnoća kod svih porodica. Hvala bogu da su tako plodni! To mi daje fleksibilnost da napravim zaplet za narednu knjigu.

Koji način istraživanja ste koristili prilikom pisanja "Na rubu večnosti"?

- Radnja ove knjige se održava u doba televizije, pa sam mogao da pronađem video i audio zapise većine ključnih događaja. Sastanke u Beloj kući su snimali i Kenedi i Nikson, i ti snimci se danas mogu naći na internetu. Često sam mogao da koristim reči identične onim koje su izgovarali predsednici.

Da li ste posetili lokacije na kojima su se odigrali ključni događaji za knjigu?

Većina gradova – Berlin, Moskva, London i Pariz su mi poznati, ali sam posetio i Kubu radi istraživanja, jer se jedan od likova nađe u Havani za vreme Kubanske raketne krize. Takođe sam posetio i gradove na dubokom jugu SAD, jer su se u njima zbili veoma bitni događaji u periodu Pokreta za građanska prava.

Kakve utiske ste odneli sa Kube?

- Tamo je vreme zaustavljeno. Sukob sa SAD je zaustavio razvoj ove države... Kada sam bio na Kubi, upravo su bili legalizovani restorani!

Kako je izgledalo pratiti korake koje su pravili borci za slobodu iz američkog Pokreta za građanska prava?

- Bilo je to veoma duboko i emotivno iskustvo za mene, a biće i za svakoga ko ima bilo kakvu ličnu povezanost sa pitanjima slobode i diskriminacije. Ove ljude su šezdesetih razapinjali mediji i konzervativni političari, a kada su pričali da ih tuku i ubijaju, mnogo ljudi je odgovaralo da sa njima tako i treba postupati. Danas se statue tih ljudi nalaze širom gradova juga SAD.

Veliki broj istoričara je pisao o ovom periodu. Koga od njih posebno cenite?

- Tejlor Brenč je neprevaziđen za period Pokreta za građanska prava. Robert Karo je fenomenalan kada se govori o predsedniku Lindonu Džonsonu. Odlično su mi poslužile i knjige Gorbačov faktor Arčija Brauna i Berlinski zid Frederika Tejlora.

Koje vam je omiljeno mesto u Vašingtonu?

- Linkolnov memorijal, to je neverovatan spomenik posvećen slobodi.

Da li su neki od izmišljenih likova u ovoj trilogiji zasnovani na stvarnim osobama?

- Ne, iako veoma često koristim delove života pravih ljudi. Na primer, lik Džordža Džejksa počinje kao borac Pokreta za građanska prava i završava kao kongresmen SAD, tako da je njegov životni put sličan putu kongresmena Džona Luisa, koga sam i intervjuisao tokom pisanja knjige, ali su njihove ličnosti potpuno različite.

Knjiga "Na rubu večnosti" sadrži u sebi i realne, istorijske ličnosti, uključujući i vodeće ljude pojedinih država. Kome se lično posebno divite? I šta mislite o predsedniku Niksonu i rukovodstvu Istočne Nemačke?

- Divim se predsednicima Kenediju i Džonsonu. Kroz istraživanje i pisanje knjige došao sam do toga da je Nikson bio mnogo bolji predsednik nego što sam prethodno mislio, a da Regan i Džordž Buš Senior nisu bili tako efektni u međunarodnim odnosima uprkos propagandi koja ih je tako predstavljala. Za rukovodioce država Sovjetskog saveza i Istočne Nemačke nemam ništa sem prezira – sve njih, sve do perioda Gorbačova.

Da li mislite da bi danas neko poput Niksona mogao da bude izabran za predsednika?

- Veoma lako. Mediji u Americi su danas veoma besramni i pristrasni i doveli su do toga da građani budu manje nego ikada snabdeveni pravim informacijama. Varalice mogu, i biće birane za predsednike.

Kada pogledate sa ove distance, kako vidite političku situaciju u svetu u tom periodu?

- Shvatio sam da su se svi konflikti tokom 20. veka dešavali samo zbog jedne stvari – slobode. Od Istočne Nemačke do Alabame na jugu Amerike ljudi su se borili za istu stvar. Ispostavilo se da je sloboda glavna tema trilogije "Stoleće", iako u početku nisam tako planirao.

Šta biste želeli da čitaoci izvuku iz ove knjige?

- Kao i uvek, želeo bih da ih što dublje uvučem u živote izmišljenih junaka ove trilogije, toliko duboko da ne žele da stanu sa čitanjem. Takođe, želeo bih da na kraju ove knjige osete da su upoznali i shvatili svoju istoriju na način na koji je do sada nisu poznavali.

U recenziji "Sunovrata divova" u listu "USA Today" pisalo je da ste prevazišli sebe, da će čitaoci biti uvučeni u knjigu, čitati je danima ili nedeljama, i nakon toga izaći sa druge strane, zabavljeni i edukovani. Da li i dalje čitate recenzije vaših knjiga? I da li vas nakon toliko uspešnih godina njihovo čitanje oduševljava kao nekada, kad ste bili na početku?

- Da, čitam sve recenzije, to mi je veoma važno. Posebno volim kada čitaoci – bili oni recenzenti u listovima sa velikim tiražima ili ljude koje sretnem na ulici – kažu da nisu mogli da se odvoje od knjige. Tada se osetim kao da sam uradio dobar posao. Jednom sam u avionu sedeo pored slavnog tenisera Džona Mekinroa, bio je to dan nakon što je osvojio "Vimbldon". Rekao sam mu "Verovatno ste ovo čuli toliko puta da vam je dosadilo, ali – čestitam!", na šta je on odgovorio "Ne, stvarno mi nije dosadilo, nimalo". Upravo tako se osećam kada ljudi pohvale moj rad.

Neki pisci se plaše ekranizovanja svojih knjiga. Na osnovu dosta vaših romana snimljene su serije ili filmovi, kako ste se osećali nakon toga?

- Gledanje dobrih glumaca kako ostvaruju dobre uloge, oživljavaju junake koje sam izmislio i izgovaraju rečenice koje sam napisao je stvarno uzbudljivo. Kada sve dobro prođe – odlično je. Ako krene loše, dođe i do toga da pokrivate oči kada vidite neke od scena na ekranu, ali morate preuzeti taj rizik. Veoma sam zadovoljan kako su neke od mojih knjiga ekranizovane, to potvrđuje snagu priče koja može biti prebačena iz jednog oblika u drugi.

Šta je sledeće?

- Pišem još jedan istorijski roman, koji je zapravo nastavak "Stubova zemlje" i "Sveta bez kraja" - radnja će se dešavati u Kingsbridžu u 16. veku, za vreme kraljice Elizabete I. Širom Evrope bilo je ljudi koji su želeli da ubiju kraljicu, bilo je i mnogo zavera protiv nje, pa su ljudi iz njenog okruženja razvili špijunski sistem kako bi uhvatili te teroriste iz 16. veka. To je sam početak britanske tajne službe, koja nam je na kraju dala Džejmsa Bonda.

(Napomena: autor teksta je izdavačka kuća "Evro-Giunti")