Mirjana Kovačević, Ernst & Young Beograd d.o.o. - Ženska posla

Dok ulazi u “Kalemegdansku terasu” pomišljamo da ćemo za par minuta umesto Vaya con Dios uživo slušati, na primer, njenu interpretaciju “Night and day” Bili Holidej. Jer, mladolika, u crnom kompletu, naočari zataknutih u bujnu, talasastu kosu, Mirjana Kovačević neodoljivo liči na elitnu džez-pevačicu koja se sprema za nastup. “Danas je u firmi ‘casual day`”, uz osmeh uzvraća direktorka Ernst & Young Beograd d.o.o. “Inače, rado slušam Bili Holidej, ali ne radim ‘noć i dan`. Normalno, ne radim ni od 9 do 17, već mnogo duže...”

Šta je tu “normalno”?! “U sred smo ‘sezone`, kada imamo najviše posla, jer sređujemo završne račune klijenata nakon okončanja poslovne godine. Generalno, trudimo se da naši zaposleni imaju normalan balans između slobodnog i vremena provedenog na poslu. Ja, međutim, osim direktorskih, imam dodatne obaveze kao partner u firmi. To, konkretno, znači da vodim klijente iz finansijskog sektora: banke, osiguravajuće kuće, brokere...”, objašnjava

Kapitalac

Budući član Velike četvorke (E&Y, Deolitte Touche Tohmatsu, KPMG, PricewaterhouseCoopers), Ernst & Young Beograd među klijentima ima dosta onih koje opslužuje na globalnom nivou, ali među najzvučnijim imenima nalaze se i oni koji usluge ove revizorske kuće koriste samo u Srbiji. “Godinama radeći u finansijskom sektoru stekli smo značajne reference koje nas preporučuju i onim stranim bankama koje van Srbije koriste usluge naših konkurenata. Osim toga, bilo je slučajeva kada smo klijente dobili tako što smo se zbližili radeći im druge poslove, kao u slučaju Alpha banke, za koju smo svojevremeno uradili ‘due diligence` Jubanke, koju je ova nakon toga i preuzela”, navodi.

Odnose sa konkurencijom opisuje kao “jako dobre”. “Treba, međutim, istaći”, dodaje, “da revizorska profesija u Srbiji još nije dovoljno razvijena, tako da ima posla za sve, a ne samo zato što smo ‘džentlmenski` podelili karte na globalnom nivou. Uostalom, svi se žestoko borimo i za lokalne klijente, što je u Srbiji naročito bilo izraženo pre nego što su preduzeća počela da dobijaju strane vlasnike”.

Domaće klijente čine oni kojima su neophodni finansijski izveštaji najvišeg kredibiliteta kako bi razvijali odnose sa stranim partnerima, učestvovali na tenderima u inostranstvu... “A to znači da moraju imati potpis nekoga iz Big Four. Ostali koriste usluge lokalnih revizora - po znatno nižoj ceni”, priznaje.

Ne misli, međutim, da Četvorica naplaćuju zvučnost svojih imena derući kožu pomodarima. “Nudimo najviši kvalitet po međunarodnim standardima, što omogućava veliki broj zaposlenih ljudi, ali i velika ulaganja u razvoj ove metodologije, koju male lokalne firme jednostavno ne mogu efikasno primenjivati”. Da se ne radi o prodavanju magle garantuju vrlo rigorozne redovne kontrole. “Nažalost, u Srbiji još ne postoji zvanično telo koje kontroliše rad revizorskih kuća, kako je to predviđeno zakonom. Ali, svaka članica Big Four ima godišnje interne kontrole, koje predviđaju stroge sankcije za eventualne propuste, uključujući i gubitak radne dozvole”, naglašava.

Ernst & Young zapošljava, inače, 107.000 ljudi koji rade na oko 700 lokacija u 140 zemalja i koji su prošle finansijske godine ostvarili prihod od svih 18,4 milijardi dolara. U regionu Jugoistočne Evrope, pak, posluje kao asocijacija koju čine preduzeća registrovana u Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji, Bugarskoj, Kipru, Makedoniji, Grčkoj, Malti, Moldaviji, Rumuniji i Turskoj, u kojima je preko 1.700 zaposlenih, od čega stotinak samo u Srbiji.

Diplomac

“Ponosni smo na to što je njihov prosek starosti svega 30 godina”, ističe Kovačevićeva. “To, međutim, podrazumeva izuzetno velika ulaganja u obuku mladih. I dugotrajna, jer ‘brušenje` diplomaca traje 4-5 godina, ali je za isti efekat u drugim firmama potrebno mnogo više vremena”. Otuda ne čudi što se Ernst & Young stalno nalazi na listi 100 svetskih kompanija za koje je najbolje raditi - januara ove godine američki Fortune uzdigao ga je na 25. mesto. Mladi u ovoj kompaniji stiču, dakle, dragoceno znanje, iskustvo, kao i reference, kojima mnogi, međutim, krče put u druge kompanije.

“To je pojava koju ne možemo sprečiti, ali se trudimo da sa svima ostanemo u dobrim i bliskim odnosima”, kaže Kovačevićeva i dodaje da je mnogo više brine to što ne zadovoljava nivo znanja i sposobnosti ljudi koji dolaze sa domaćih fakulteta, a ni diploma stečena na Zapadu često nije garancija kvaliteta.

Ona je, pak, beogradski Ekonomski fakultet završila ekspresno - za svega 3,5 godine, u svojoj 22. - i to sa visokim prosekom ocena. Par meseci po diplomiranju zapošljava se u Službi društvenog knjigovodstva, u kojoj 4-5 godina radi na poslovima platnog prometa, nakon čega 15-16 godina provodi u republičkoj centrali. “Zadovoljstvo je bilo raditi u tako lepoj zgradi”, priseća se kroz smeh. “Naravno, mnogo je važnije to što sam stekla izuzetno iskustvo. Mnogi, naime, ne znaju da su poslovi revizije počeli odavno da se obavljaju u Jugoslaviji, kojoj je to bio uslov za korišćenje kredita Svetske banke, koja je, štaviše, donirala obuku ljudi. Ja sam bila 13. generacija onih koje je praktično obučavao tadašnji Coopers&Lybrand. Prirodno, ključni ljudi u kasnije formiranim revizorskim kućama potiču upravo iz Odeljenja za reviziju SDK: Nina Bulatović, na primer, koja se danas nalazi na čelu ovdašnjeg KPMG, kao i mnogi drugi”.

Godine 1994. postaje šef odeljenja komercijalne revizije SDK, ali ubrzo napušta ovaj posao da bi sa grupom kolega osnovala nezavisno preduzeće Audit. Tada je od “velikih” revizora u Srbiji poslovao jedino Deloitt&Touche. Sve je, doduše, još 1992. bilo spremno za aktiviranje njenih starih znanaca iz Coopers&Lybrand, što su, međutim, preduhitrile sankcije. “Sreća je, ipak, pratila hrabre, pa je naš entuzijazam nagrađen po suspendovanju sankcija kontaktima sa E&Y, da bi već početkom sledeće, 1997. godine nastao Ernst & Young Beograd, sa 51 odsto stranog i 49 odsto domaćeg, bivšeg vlasništva naše firme Audit. Tako sam postala partner”. Happy-end.

Lejdi

Zanimljivo, žene možda nisu u dovoljnoj meri zastupljene u Skupštini Srbije, ali, izgleda, naprosto haraju u poslovima revizije. “Revizija se, i kod nas i u svetu, može maltene nazvati ženskom profesijom, jer je u njoj odnos žena i muškaraca za druge branše fantastičnih pola-pola. Istini za volju, muškaraca je mnogo više među partnerima”, navodi. “Muškarci su, neću da kažem površniji, ali teže mnogo bržem postizanju uspeha, dok revizija podrazumeva, između ostalog, često desetočasovno neprekidno sedenje nad dokumentima, za šta žene imaju mnogo više strpljenja, pa i posvećenosti”.

Ne trpi li zbog toga posvećenost porodici? “Iskreni zaljubljenici u svoj posao spremni su i na izvesne žrtve. To se ne odnosi samo na revizore, nego čak i na slobodne umetnike”, veruje Kovačevićeva. “Što se mene tiče, mislim da sam se dokazala ne samo kao profesionalac, nego i kao žena i majka”.

Njena 21-godišnja ćerka student je treće godine beogradskog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA). Ide li to majčinim stopama? “Nažalost. Obe imamo umetničkih sklonosti, ali smo se opredelile za ekonomiju”, smejući se zabacuje kosu. “Mene je u to ubedio otac, stalno ponavljajući da ‘mislim od čega ću živeti`. A ja sam navijala da ćerka upiše arhitekturu, kao spoj umetničkog i egzaktnog, ali je ona donela drugačiju odluku. Za sada je dobar student, videćemo šta će biti...”

Kovačevićeva je u slobodno vreme redovni posetilac izložbi. Ima bogatu zbirku slika domaćih modernih umetnika. Često stiže i na koncerte i u teatar, ali sa najviše emocija priča o svojim krstarenjima Srbijom. “Kružim iznajmljenim mini-busom sa svojim prijateljicama, od kojih je jedna diplomirani arheolog i organizator naših putovanja. Poslednji put smo za tri dana obišle znamenitosti Valjeva, ručale u Zvorniku, zatim se vozile ‘Šarganskom osmicom`, svratile u Kusturičin ‘Drven grad`, noćile u etno-selu na Zlatiboru, obišle ovčarsko-kablarske manastire...”

Lepo, ali očekivalo bi se da preferira šopinge u inostranstvu. “Pa, idem ja i u Rim i, naročito, Pariz, u kome sam tri puta godišnje po sedam dana, pri čemu bar dva izdvojim za šoping”, smeje se i bez imalo premišljanja odgovara da su joj omiljeni modeli Max Mara i cipele Gucci. “Zatrpani obavezama, često, međutim, nismo svesni da nas i sam posao odvodi na vrlo prijatna mesta. Sastanci partnera se, na primer, održavaju u Kanu, Barseloni, Istambulu, Atini... a i naši mladi zaposleni se obučavaju na sličnim mestima”.

Bluz

Ali, ne teče sve kao po loju. “Kao što rekoh, vrlo teško nalazimo potrebne profile, a proces njihovog stvaranja je dug, pa smo primorani da ih dovodimo iz inostranstva. Dalje, Zakon o reviziji usvojen je koliko juče - 1996, a čak deset godina smo - ne znam samo zašto - čekali na formiranje vlastite Komore. Što se regulative tiče, najviše nas pogađa deo koji se odnosi na finansijske izveštaje, koji su do juče ovde bili nepoznata kategorija, a ni danas im se ne daje potreban značaj... Ukratko, možemo znatno brže, ali treba imati razumevanja za to što smo u tranziciji”, ne pada u vatru.

I druge zemlje su, međutim, u tranziciji, pa napreduju krupnijim koracima?! “Da, ali Srbija je stalno opterećena ogromnim neekonomskim problemima koji crpu energiju ne samo rukovodstva zemlje, nego i samih građana: juče je to bilo odvajanje Crne Gore, danas i sutra Kosovo, a permanentno saradnja sa Haškim tribunalom. Drugo, izrazito smo kratkog sećanja i kao da smo zaboravili da smo u novi milenijum ušli a da nismo mogli na kredit da kupimo ni običan šporet, a kamoli kola ili kuću; da ne pominjem da smo na ulici morali da kupujemo benzin i devize, a obične kućne potrepštine u Bugarskoj i Rumuniji”, prvi put povišava glas.

Happy-end

Srećom, konobar poslužuje jelo. Završava svoju ceđenu pomorandžu i posvećuje se ribi. Veoma drži do zdrave ishrane. To se baš i ne slaže sa poslovnom užurbanošću i zauzetošću. “Nakon jutarnje kafe i đusa, spremam sebi voće ili povrće koje nosim na posao. Ukoliko ne odem na poslovni ručak, to mi je jedini obrok do povratka kući, kada pojedem salatu ili lagano meso koje sam usput kupila ili sama pripremila. Kuvanju se predajem vikendom, kada se porodica okuplja na zajednički ručak”, priča uz zalogaj.

Iznenađuje odličnim poznavanjem vina. “Deda po majci je u okolini Topole bio poznat kao vinogradar i pčelar”, kaže otpijajući gutljaj izvrsnog Kovačevićevog Chardonnay-a. Ćaskanje nastavljamo tokom šetnje. “Ne, ne idem u provod - ovde stanujem”, kaže na uglu ulice Strahinića bana. “Ali”, brani se od ironičnih pogleda, “stan sam kupila na kredit još 1992, dok je bio u izgradnji i kada ova lokacija nije bila u modi kao danas”.

Odgovara joj ne samo zato što je blizu Kalemegdana, gde rado odvodi i partnere iz inostranstva, nego i zbog toga što svoj Audi 3 vozi uglavnom van Beograda, dok u ofis na Trgu republike i većini klijenata odlazi peške. “Nikada se ovim poslom nisam bavila zbog novca. Dugo sam, uostalom, radila za prosečnu platu i - nikakvo društveno priznanje. Danas sebe vidim kao pripadnika srednje klase. Ljudi kao ja mogu sebi da priušte izlaske, putovanja i šoping u inostranstvu, pa i da ponešto uštede, ali to nije nikakvo bogatstvo”, zaključuje.

Ova lejdi, ipak, ne peva bluz.

poziv na pretplatu na