Davis Bertans, košarkaš - Teže mi je bilo kada su se povredili Leo i Dragan

Davis Bertans (Foto: Mozzart sport)

Povratak Davisa Bertansa mogao bi da predstavlja prelomni trenutak u sezoni koja se, zasada, ne odvija baš po planovima stručnog štaba i Uprave KK "Partizan". Letonac je dugo pauzirao zbog teške povrede kolena, ali verujemo da će brzo namestiti ruku. A onda...

Pre više od devet meseci sudbina se surovo poigrala sa Davisom Bertansom. "Partizanovo" slavlje zbog nove titule ispratio je suznih očiju, pošto je poslednju utakmicu protiv "Crvene zvezde" u finalu plej-ofa završio u drugoj četvrtini, zbog teške povrede ligamenata kolena. Radost zbog još jednog trofeja crno-belih ipak je nadjačala osećaj tuge, razočarenja i neverice.

Bertans je potom operisan u SAD-u, a oporavak je tekao pod nadzorima lekara višestrukog NBA šampiona San Antonio Sparsa, tima koji ga je draftovao još 2011. Letonac se u Beograd vratio 2. marta, a veliki osmeh izmamio mu je doček navijača "Partizana". Već isto veče bio je na treningu.

Bilo je planirano da Bertans zaigra u nedelju, ali je otkazan meč protiv Solnoka pomerio njegov definitivni povratak za četvrtak i utakmicu protiv "Makabija". Razgovor sa sjajnim šuterom realizovali smo prošlog petka i videlo se da je sagovornik na iglama.

Ponovo si u Beogradu, kako se osećaš?

– Uf, pa kako!? Osećam se odlično! Znam da su svi navijači "Partizana" jedva čekali da se vratim, malo je reći da sam presrećan. Baš je prošlo mnogo vremena, previše... Uželeo sam se grada, publike, atmosfere i ljudi ovde. Ma jedva sam čekao da dođem.

Brojni novinari su te zasuli pitanjima čim si pokupio kofere na aerodromu?

– Iskreno, nisam mislio da će vas biti toliko. Prijatno sam se iznenadio, mada sve je to valjda normalno. Samo da se vratim na teren i odigram prvu utakmicu.

Kao pravi šuter nisi dugo izdržao da se ne dohvatiš lopte?

– Imao sam prvi trening isto veče kad sam stigao u Beograd. Naravno, nisam radio ceo trening, već sam probao akcije i upoznao nove saigrače. Gledao sam šta se promenilo. Dugo me nije bilo, ali sam se osećao kao da nisam ni odlazio. Najiskrenije to kažem. Čudan osećaj... U stvari, kao da nisam bio tu dva, najviše tri meseca. Na trenizima pogrešim ponekad, jer mi nedostaje rutina i to su momenti kada sam svestan da dugo nisam bio u pravom treningu. Ali uopšte ne sumnjam da će sve biti kao ranije.

Kako su te dočekali saigrači?

(Foto: Mozzart sport)

– U "Partizanu" je porodična atmosfera. Nema razdvajanja. Ekipa funkcioniše kao jedinka i to je jedna od brojnih prednosti "Partizana".

Možeš li da opišeš susret sa trenerom Vujoševićem?

– A-ha-ha... Bio je vrlo srdačan. Duleta nisam imao priliku često da vidim sa osmehom, ali sada je bio baš srećan i zadovoljan. Čuli smo se stalno dok sam se oporavljao, pitao me je kako sam i sve to. Mnogo mi je značilo što su svi iz kluba uz mene. Srpski nisam mogao da zaboravim, jer su me zvali saigrači, slali poruke...

Da li je bilo teško naučiti naš jezik?

– Znao sam ruski i mislim da mi je to pomoglo. Bilo mi je potrebno tri do četiri meseca da razumem apsolutno sve. Nisam imao privatnog učitelja, sve sam učio kroz razgovor. Koliko-toliko od ruke mi ide i pisanje. Jezike lako učim, pa tako sada znam ruski, letonski, engleski i srpski.

Koliko si dugo bio u San Antoniju?

– Oko dva i po meseca, tu podrazumevam period pre operacije i rehabilitaciju. Onda je bilo planirano da idem kući. Nije mi baš prijatno da mnogo pričam o tome, želim da što pre zaboravim. Bilo je baš teško i hoću da sve to ostavim iza sebe i ponovo na parketu pružam ono što se od mene očekuje. Pokušaću da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo. Iz Amerike sam otišao kući u u Rigu, gde su me sačekali roditelji. Vratio sam se na kontrolu oko Božića.

Šta je bilo najteže?

– Čekanje na operaciju, te tri nedelje. Mogao sam nešto malo da radim nogom, ali dobro sam znao da me čeka operacija i da ću tek posle nje krenuti s radom kako bi mi bilo bolje. Posle operacije mi je bilo lakše, zato što je moglo samo da mi bude bolje. Bez štake sam počeo da hodam sedmi dan posle operacije, a do laganog trčanja sam čekao mesec i po dana. Izgubio sam kondiciju, pa sam je po specijalnom programu vraćao postepeno. Košarkaške vežbe su usledile tek četiri meseca od operacije.

Jesi li gledao snimak svega što se dogodilo i na utakmici i u svlačionici?

(Foto: Mozzart sport)

– Više puta i nijednom nisam bio ravnodušan.

Ko je vodio računa o oporavku?

– Raznorazni medicinski stručnjaci, ne znam tačno ni sam ko sve. Fizioterapet je bio uz mene konstantno, obilazili su me doktori maltene svaki dan. Mnogo se vodilo računa da povreda bude na najbolji način sanirana. Pomagali su mi ljudi sa velikim iskustvom, to je bilo vrlo važno za mene. Posao je bio ozbiljan i obiman, praktično sam ponovo učio da hodam.

Sa svih strana dobijao si ogromnu podršku preko društvenih mreža?

– To me je stvarno dodatno motivisalo. Sam po sebi sam borac i uvek težim ka ostvarenju cilja, ali ti mnogo znači kada vidiš da te ljudi bodre i žele ti sve najbolje. Onda si još motivisaniji da istraješ. Hvala svima na podršci. Navijači su bili uz mene, kao i porodica, drugari, prijatelji...

Povredu si doživeo u igri bez kontakta. Da li si za vreme oporavka imao strah da se nešto slično ne ponovi?

– Ne. Doduše, prilikom jednog treninga koleno je malo "zaigralo", a narednih nekoliko dana osećao sam blagi bol. Posle sam trenirao kao da se ništa nije dogodilo. Zaboraviš i nastaviš dalje.

Često si se za ovih devet meseci oglašavao preko "Twittera"?

– Osećao sam takvu potrebu u pojedinim situacijama, "Twitter" je mnogo dobra stvar za komunikaciju. Napisao sam jednom prilikom da nećemo dati titulu "Zvezdi". Igraćemo sve utakmice u plej-ofu sa tim ciljem i sve je moguće. Ko zna ko će stići do finala. Mlada smo ekipa, imamo veliki motiv da pobedimo. Tako je u svakoj utakmici.

Šta misliš o "Crvenoj zvezdi", najvećem konkurentu "Partizana"?

– Odlični su, u to nema nikakve sumnje. Na svim pozicijama imaju kvalitetne igrače, sjajno guraju u Evrokupu, dobro su igrali i Evroligu. Ali mi dobro znamo šta je bilo prošle sezone, govoreći i o ABA ligi. Na Fajnal foru je sve moguće, pozicija u ligaškom delu šampionatu i utakmice pre toga ništa ne znače. U domaćem prvenstvu biće teško kao i svake sezone. Mnogo toga nam predstoji do plej-ofa, a tu je još dobrih timova, poput "Mege" i "Radničkog". Ima vremena da se misli o tome.

"Partizan" je zbog iste povrede ostao i bez Lea Vestermana i Dragana Milosavljevića?

– Kada im se to desilo, teže mi je bilo nego kada sam se ja povredio. Leo i Dragan su sjajni momci, veliki radnici, super drugari i profesionalci. Razmišljao sam o tome šta ih sve čeka... Što se tiče moje povrede, ja sam o tome razmišljao dva dana, bio tužan, ali onda sam se pomirio sa sudbinom i nastavio dalje. Ovako, kada se to dogodi nekom drugom, tebi bliskom, vrlo je mučno.

Kako si se osećao dok si pratio "Partizan" negde daleko, kraj TV ekrana?

– Uživao sam u pobedama, ali kada smo gubili osećao sam se baš loše. Više sam se nervirao nego kada sam na terenu. To je tako velika nervoza da ne mogu da je prepričam.

Navijači od tebe očekuju mnogo?

– To znam, ali tek sam se priključio ekipi. Nisam se vratio kako bih bio prvi igrač i završavao sav posao, pomagaću koliko god mogu. Najvažnije je da zabeležimo što više pobeda do kraja sezone. Nije važno ko će imati najveće zasluge. Od sebe očekujem da se vratim u formu koju sam imao pre povrede. Da budeo kao da se ništa nije dogodilo.

Kakve su reakcije navijača ovih dana kada te sretnu na ulici?

– Govore maltene uglas kako su me dugo čekali, ali veruju da će sve biti u redu. "Partizanovi" navijači su izuzetno privrženi klubu i poštuju nas igrače do maksimuma. Trudiću se da ih ne izneverim.

Silom prilika imao si dosta slobodnog vremena poslednjih meseci?

– Dok se povreda nije dogodila, u Beogradu nisam imao baš prostora za nešto drugo osim košarke. Za vreme oporavka po tri do četiri sata mi je oduzimao jedan trening dnevno. Uveče sam se odmarao, odlazio u bioskop, ništa naročito. Psihološki mi je prijala pauza, jer je nisam imao pet godina. Non-stop je bilo klub pa reprezentacija.

Preskočio si Evrobasket u Sloveniji?

(Foto: Mozzart sport)

– Mnogo mi je krivo... Gledao sam reprezentaciju i isto sam se loše osećao što me nema.

Pre ili kasnije verovatno ćeš otići u NBA. Da li si u San Antoniju radio i na košarkaškom usavršavanju?

– Sa mnom su bili pomoćnici trenera zaduženi za različite elemente u igri. Dosta sam učio o napadu, a akcenat je bio na igri u blizini koša. Za šut su mi kazali da se ne brinem, da će biti dobar ili odličan, uz naravno adekvatan rad, što za mene nikada nije bio problem. Moraću da se posvetim stvarima u kojima nisam na zavidnom nivou – prodor i šut blizu koša preko odbrane. Skrenuta mi je pažnja i na stav, da budem češće nisko postavljen. To će sve doprineti da budem bolji i da pravim veće probleme protivničkim ekipama.

Da li ti prijaju poređenja s Dirkom Novickim?

– Uh, uh, polako... Na svetu je samo jedan Dirk Novicki, niko nije ni nalik njemu. Da bih imao šut kao on, morao bih da radim još pet do 10 godina. On ima specifičan, neuobičajan šut. Čeka mene još mnogo posla i ne bih se nikako poredio sa Novickim.

Da li si imao uzore?

– Majkl Džordan je za mene najbolji svih vremena, bez premca. Na drugo mesto bih stavio Dirka, a pole toga... Pa voleo bih da u svojoj igri napredujem toliko da dođem negde do nivoa Kevina Duranta. Slične smo visine, on ima odličan šut, ali i prodor, dribling... E to je za mene savršen model igrača.

Koliko često razmišljaš o sebi u NBA ligi i gde vidiš najveću razliku u odnosu na evropsku košarku?

– Lagao bih kada bih rekao da ne razmišljam i mislim da bih se snašao u NBA. Naravno, svestan sam da moram da napredujem. Ne znam koliko će mi još biti potrebno, možda tri do četiri godine. Najveća razlika je u načinu odbrane. Tamo pravila sprečavaju klasičnu zonsku odbranu i logično je da u Americi ima mnogo više poena. Po meni nije ništa neobično da se odlični NBA igrači loše snalaze u Evropi, a prosečni daleko bolje. Imamo primer Taja Losona, odličnog NBA igrača, kao i Sonija Vimsa koji je u NBA bio prosečan. Loson se nije snašao u "Žalgirisu", dok je Vims u Evropi sjajan.

Kakav si utisak stekao o NBA zvezdama iz San Antonija?

– Bez obzira na rejting ili reputaciju, to su sve baš dobri i normalni momci. Bio sam tamo za vreme Letnje lige, tada smo često boravili u Las Vegasu. Inače, sa Denijem Grinom sam igrao u "Olimpiji". U Americi je vrlo jednostavno – ako nećeš da radiš sam, niko te neće naterati. Moraš da radiš mnogo preko leta kako bi povećao svoje šanse da dobiješ prostor u timu. Gledao sam i nekoliko NBA utakmica uživo.

Da li atmosfera može da se uporedi sa onom koju prave navijači "Partizana"?

– Mnogi kažu da San Antonio ima najbučniju publiku u NBA. Međutim, nešto jače navijanje se oseti tek kada sa velikog ekrana ljudi u dvorani dobiju instrukcije da budu glasniji. Ne može to da se poredi sa atmosferom u Areni ili "Pioniru".

Izuzimajući pogodak u poslednjoj sekundi, koji potez voliš najviše u igri i šta kod tebe izaziva najveće uzbuđenje?

– Blokada! Volim osećaj kada lupim rampu, posebno kada igrača vratim sa zakucavanja. To je mnogo dobra stvar.

REKAO SAM BRATU: ILI ODBIJ ZVEZDU, ILI VIĆE NEĆEMO PRIČATI, A-HA-HA...

Pominjala se mogućnost da tvoj rođeni brat Dairis napusti "Bilbao" i dođe u Beograd. U igri su navodno bili i "Partizan" i "Zvezda"?

– Bio sam uključen u tu priču. "Zvezda" je tražila Dairisa, to je tačno. Ponudili su mu ugovor i brat mi je za to rekao. Odgovorio sam mu da odbije ili ću prestati da pričam sa njim, a-ha-ha... Rekao sam Duletu Vujoševiću da "Zvezda" traži Dairisa i da on u Bilbau ima finansijske probleme koji mu omogućavaju da ode. Sve se to događalo posle povrede Lea Vestermana i "Partizanu" je bila potrebna zamena. "Partizan" je hteo da uzme Dairisa, a moj brat je praktično bio spreman da dođe u Beograd i čekao je još jedan dan da vidi hoće li se u "Bilbauu" nešto promeniti. Mi smo čak i razgovarali o stanu, da pronađemo apartman u kojem bismo bili zajedno. Međutim, sutradan je Dairisa menadžer obavestio da je "Bilbao" izmirio deo dugovanja. On je želeo da ostane u Baskiji ako počne da dobija platu, pošto mu nije bilo do promene kluba usred sezone. Zbog "Partizana", naše ekipe i mene žao mi je žao što nije došao, jer je mogao da nam bude od koristi. S druge strane, za njega je dobro što je ostao. Dairis mnogo voli "Bilbao", život u tom gradu mu prija, a meni je njegova sreća najvažnija. Do sada u klubu nikada nismo igrali zajedno.

POGODIM DEVET, PA ISPOČETKA

Najjači adut u tvojoj igri je šut za tri poena?

– Po treningu šutnem više od 100 trojki. Imamo predviđeno vreme za šuterski trening, a ja sa još nekoliko igrača uvek ostanem posle. Vežbe se razlikuju. Nije toliko teško ako šutiram iz mesta, međutim, komplikacije nastaju kod pogodaka iz istrčavanja. Moram da ubacim 10 vezanih trojki iz takvih situacija. Dogodilo bi mi se da pogodim devet i onda sve iz početka... Pada koncentracija, stvara se i nervoza. Jedom sam posle treninga ostao dva i po sata duže, a-ha-ha... Svestan sam da je sve to korisno za mene, koliko god zna da bude teško.

ŠUTERSKI FENOMEN

Da li si odmalena nogu usmeravan ka košarci?

– Da. Otac je bio košarkaš, pa potom košarkaški trener. Ne sećam se ni kada sam počeo da treniram, pošto sam ceo život sa loptom i u sali. Letonci baš vole košarku, međutim, prvi sport je hokej na ledu. I ja volim hokej, igrao sam ga kao mlađi. Da nisam košarkaš, sigurno bih pokušao da napravim karijeru u tom sportu. Bavio sam se raznim sportovima – leti fudbal i košarka, zimi hokej i to je za nas u Letoniji sasvim prirodno.

Fenomen si po tome što fantastično gađaš iz daljine iako ti na šuterskoj ruci nedostaje polovina domalog prsta. Podseti naše čitaoce kako je do toga došlo?

– Imao sam 13 godina i pomagao ocu, radio je nešto na strugu. Da li sam mu pridržao drvo ili šta već, tek dogodio se trenutak nepažnje i eto... Otac je poludeo, a ja sam bio u šoku. Nisam osećao bol. Otišao sam odmah u bolnicu i dalje je bilo šta je bilo.

Piše: Milan Vuković

Izvor: