Dušan Trbojević, glavni skaut FK "Partizan" - "Zvezda" je uzimala samo one koje nisam hteo!

Sjaj dijamanata pronađenih širom Srbije, a potom izbrušenih u proizvodnim pogonima fudbalske mašinerije iz Humske ulice, često je toliko jak da se od njega ne razaznaju lica ljudi koji su ih "iskopali", pre svih glavnog skauta Partizana Dušana Trbojevića. On i kolege zbog toga ne mare, nalazeći satisfakciju u dobrim partijama i golovima svojih učenika za prvi tim. Treba li isticati kako naročito likuju dok njihovi klinci – koji su prethodno kasu crno-belih napunili do vrha braneći boje evropskih velikana – prodaju fore i fazone kojima su ih oni naučili još kao petliće.

Kada Ljajić, Sulejmani, Babović, Obradović, Smiljanić i mnogi drugi dobri igrači ponikli u Partizanu, izjave da veliku zahvalnost za svoju karijeru duguju Čika Trbi, oni misle na Dušana Trbojevića, od juna 2008. glavnog skauta aktuelnog šampiona. Pre nego što nam je potanko objasnio kako se prepoznaju i neguju budući asovi, popularni Trba se prisetio svojih početaka u Humskoj...

– Registrovan sam 19. avgusta 1966. godine, kada su u svakom klubu postojali samo pioniri i omladinci. Preteča moje bila je generacija Moce Vukotića. Bila je to izuzetna ekipa koja nije uradila nešto kada ovako pogledaš, međutim, Moca, Žare Olarević, Nebojša Ličanin, Zoran Smilevski i Vlada Pejović su bili majstori. Po završetku omladinskog staža potpisao sam profesionalni ugovor i otišao na kaljenje u Dinamo iz Vranja – kaže Dušan Trbojević.

Na kojoj poziciji ste igrali?

– Bio sam špic i mnogo sam golova davao kao omladinac. Tek je skoro negde oboren moj rekord od 66 golova u sezoni. Zvezdi sam davao redovno po dva-tri komada. Potvrdiće vam ovo moj drugar Staja Nikolić s kojim sam se i van terena družio, jer to su bila neka druga vremena. Šta ja znam, mogu da ne volim Zvezdu, ali ne mogu da je ne cenim i da ne poštujem kolege. To je glupo.

Da li ste zaigrali i za prvi tim "Partizana"?

– Nekada se znalo – morao si ceo ugovor od četiri godine da provedeš negde na kaljenju i da, eventualno, tek sa 22 godine dobiješ šansu u matičnom klubu. Konkurencija je bila žestoka i baš je trebalo da budeš talenat poput Moce Vukotića, ili Mitra Mrkele nešto kasnije, da bi zaigrao pre tog roka u seniorskom timu. Sad mnogi debituju sa 16 godina silom prilika, da ne kažem zbog marketinga i tih stvari. Uglavnom, igrao sam za Dinamo iz Vranja, ali po povratku u Beograd nisam dobio šansu i izgubio sam strpljenje. Kasnije sam shvatio da su treneri bili u pravu.

U smislu da je bilo boljih od vas?

– Da, jer dolazilo je vreme atomskog fudbala, a majka priroda me nije obdarila visinom, a igrao sam to što sam igrao i štoperi poput Katalinskog i Saračevića mogli su da mi doručkuju s glave. Nastavio sam da igram amaterski i to u onoj zlatnoj generaciji IMT-a.

Kada ste osetili da posedujete trenerski nerv?

– Moram da naglasim da sam prvo igrao sa Ljubišom Tumbakovićem koji je bio veoma talentovan fudbaler, a posle sam imao sreću i da se družim s Tumbom koji je najtrofejniji trener u istoriji Partizana. Takođe, imao sam sreću da budem u društvu jednog Petra Ćosića i Vladice Kovačevića. A prvu ponudu da počnem s trenerskim radom dobio sam od legendarnog Mlađe Mitrovića. Volonterski sam već radio u "Partizanu" i kada se otvorilo mesto, zvanično sam u Humskoj stupio na dužnost 1995. godine. Moram da kažem da veliku zahvalnost za to dugujem Nedeljku Kostiću, šefu skautung službe "Partizana".

Verovatno i zato što vam je dao nekoliko fikseva, pošto je Kole pasionirani kladilac u MOZZARTU?

– A-ha-ha... Nije mi dao fikseve, pošto se ja ne kladim. Kole je veliki zaljubljenik u fudbal, veoma je pravičan i skroman i njegovim dolaskom Partizanova škola, koja je već imala izgrađen imidž, počela je da čini prevagu u odnosu na druge klubove. Podrazumeva se da ogromne zasluge idu na adresu tadašnjeg rukovodstva na čelu sa Žarkom Zečevićem i Nenadom Bjekovićem. Oni su shvatili da se prostor suzio i da moramo da se okrenemo svojoj deci. Izgradnjom sportskog centra "Teleoptik" učinjen je prvi dragocen korak. Jednostavno, putujući na međunarodne turnire svi smo videli da bez odgovarajućih uslova nema napretka.

Koji ste prvi zadatak imali?

– Da izvršim selekciju generacije dečaka rođenih 1986. koji su tada bili predpetlići. Tu su bili Veselinović, braća Marinković, Smiljanić, Babović, Perendija, Pajović... Kada je Vladica Kovačević otišao u penziju, na njegovo mesto je došao Kole i odmah je sve trenere "poterao" da istovremeno budu i skauti. Naravno, na čelu s njim. Maksimalno smo radili i bili isto tako ispoštovani od strane kluba.

Odakle ste krenuli, od osnovnih škola?

– E kad smo već kod škola, moram da napomenem kako smo mi prvi osmislili tu ideju s školama, ali su nam je ovi iz "Zvezde" ukrali, ali to sad nije bitno. Uglavnom smo prisutni na svim manifestacijama i odazivamo se na sve moguće turnire. Na gotovo svakom se pojavi po 70-80 ekipa i ima šta da se vidi. Postoji i veliki broj zaljubljenika u naš klub koji nam jave kada se negde pojavi talentovano dete. Nikad nam ništa nije bilo teško i nikada nikoga nismo odbili za probu. Evo sad možete vi nekoga da predložite i dobiće šansu, a selektivne utakmice pratimo od nivoa okruga.

Stignete li sve to da obiđete?

– Ako vam kažem da sam ovim automobilom koji sam zadužio pre godinu i po dana prešao blizu 30.000 kilometara, sve će vam biti jasno.

Obratite li pažnju i na klince koji se igraju ispred zgrada?

– Kako da ne! Često zaustavim automobil i gledam decu kako jurcaju za loptom, čak i kad nisu posebno daroviti. Volim kad ih vidim da uživaju u igri.

Na osnovu čega procenite da li neko ima potencijal da postane as?

– Ima onih koji su tehnički neobučeni, teško kapiraju, ali sve nauče kroz proces automatizacije, međutim, dve ključne stvari su smisao za igru i brzina. E to nema svako i ne možeš da mu daš, jer to daje jedino majka priroda. Imaju običaj moji učenici kasnije da kažu kako ih je nešto "naučio Čika Trba" i to nije tačno. Adema Ljajića nisam naučio nijedan dribling, Sulejmanija i Stefana Babovića isto tako. Naprosto, oni su imali to. Taj poseban dar im ne treba oduzimati, to je najlakše, treba im samo dodavati znanje.

Opišite prvi susret s Ademom Ljajićem?

– Bilo je to na selekciji u Velikom Gradištu. Videlo se odmah da je Ljaja drčan, fudbalski bezobrazan, da nema kompleks zbog visine i snage. Direktno je i tada išao na nekog "rudonju" ispred sebe.

Koga još potpisujete kao svoj "izum"? Ko bi sve trebalo da vam nosi sliku u novčaniku?

– Pazite, mnogi bi trebalo da mi drže sliku u novčaniku, a-ha- ha... Zaista, gotovo da nema igrača u čijem formiranju nisam na određeni način učestvovao. Dobro, hajde da krenem od tih, da kažem velikih igrača. Ljajića sam već pomenuo. Evo, na primer, Stefan Babović je za mene i dan-danas veliki igrač i može neko da priča šta god hoće, jer ima problem što ga gleda na drugi način. Dalje, Miralem Sulejmani, kojeg sam video kada sam vodio generaciju ’86. Kada smo igrali protiv BSK-a, ušao je u drugom poluvremenu, kod našeg vođstva od 4:0.

Zar je bio rezerva?

– Jeste, jer je bio znatno mlađi, Sulejmani je rođen krajem ʼ88. godine. Uglavnom, uđe klinac i zamanu levicom, zveknu onu loptu, posle gurnu pas i na kraju bocnu i ona prođe pored stative. Odmah odem i sednem na klupu BSK-a i saznam od trenera, profesora Rnića, da je on sin Sukija koji je igrao zajedno sa svojim rođenim bratom u Poletu. Posle utakmice sam Miralemu dao papirić s mojim brojem telefona i rekao mu da pozdravi oca, pošto sam ga znao još iz vremena kada je igrao za FK "Vrčin" i poruči mu da mi se obavezno javi. Sulejmani senior me naveče pozvao i to je bilo to.

A kako "navataste" Matiju Nastasića?

– Zasluge idu na adresu Nedeljka Kostića koji je dobio tačnu i pravovremenu informaciju o Matijinom talentu. Kole i ja smo ga gledali na igralištu Slavije u Novom Sadu i odmah nam je sve bilo jasno. E sad, ne bih znao tačno to da objasnim, osim da mi jednostavno nešto kvrcne da je neko dete za "Partizan". Dok ga ne angažujemo, ne mogu da se opustim. Pogotovo kad je u pitanju levonogi igrač, pošto njih ima malo i uvek mogu da te lakše oduševe nekim potezom. Voleo sam uvek da ih imam što više u timu.

Šta biste naveli kao ključni razlog tolike uspešnosti Partizanove škole?

– Pre svega to što smo svi u funkciji kluba i što imamo sjajnu koordinaciju. Dakle, zasluge nisu samo Trbine! Na primer, Zvonko Popović je dosta učinio za klub, onda Nikica Klinčarski u određenom momentu, potom Ilija Zavišić koji je pronašao Danka Lazovića, do ovih momaka Pantića, Radonjića... Svi smo na istom zadatku, s tim što je Kole naš glavni zamajac. Tom čoveku ništa nije teško i odmah će krenuti bilo gde, pogotovo ako mu kažete da postoji mogućnost da nam "Zvezda" ćapi neko talentovano dete.

Tu smo vas čekali! Recite pošteno koliko vam je Zvezda "ćapila" igrača?

– Koga ja nisam hteo, oni su uzeli! Doduše, kod generacije ʼ91. želja mi je bila da dovedem dvojicu igrača – Acu Ignjoskog i Danijela Aleksića. U principu, meni je drago što mi komšije pojačavamo s vremena na vreme, kao na primer sa Ljubom Nenadićem, koji je igrao u onoj mojoj generaciji ʼ86. Takođe, prosledili smo im Jokića i Krnetu, tako da se može reći kako i mi učestvujemo u povratku Zvezde na veliku scenu, a-ha-ha... Čak ni obeštećenje ne treba, neka plate kad budu mogli.

Trbo, javljaju li vam se učenici, bar za Dan bezbednosti?

– Za Dan bezbednosti, dobro, sete se uglavnom svi! Baš mi je nedavno Nebojša Marinković poslao SMS u kojem mi javlja da se rodila Lina Marinković, 3,1 kg, dugačka 49 cm. I onda sednem s ženom i pitam je da l’ se seća kad sam ga doveo iz Knjaževca, kada je bila borba sa Zvezdom za njega i njegovog brata. Lepo je da znaš da si napravio čoveka koji se na neki način finansijski obezbedio, vodi normalan život, ima porodicu. A kad je reprezentacija igrala u Humskoj, iznenadio me je Nastasić koji je zamolio redara da me pozove. Onda me je zagrlio, izljubio i jednom svom drugaru predstavio kao čoveka koji ga je s čika Koletom doveo u "Partizan". Veća satisfakcija od toga za mene ne postoji.

KOLE SNIMIO JOVETIĆA ZA VREME ODMORA

Niste pomenuli ime Stevana Jovetića. Na koji način se on obreo u Humskoj?

– Jovetić je isključivo produkt Nedeljka Kostića koji je bio na kratkom odmoru koji je veoma slabo koristio, pošto je non-stop na stadionu i po terenu. Tom prilikom je bio na Zlatiboru sa suprugom, međutim, nešto mu je govorilo da treba da se spusti do Užica i odgleda selekciju mlađih kategorija. Sećam se kao juče da je bilo kad je rekao: "Ljudi, video sam strašnog klinca, moram da idem da ga dovedem!" Ubrzo je Stevan bio na testu kod tadašnjeg trenera Krčmarevića kojem sam posle test utakmice savetovao da ga uopšte ne pušta nazad u Podgoricu.

ZASLUŽILI SMO ZVANJE FUDBALSKE AKADEMIJE

Na koji način biste uporedili "Partizanovu" i "Zvezdinu" školu fudbala?

– Slobodno mogu da kažem kako smo mi odavno prerasli status škole i postali fudbalska akademija! Uostalom, to zvanje bismo trebali i oficijelno da dobijemo, jer smo proglašeni za zvanično drugu školu u Evropi. Partizan je specifičan klub koji ima veliko srce i dušu! Lepo je rekao režiser Srđan Dragojević, kako je "Zvezda" kao "Mekdonalds", za široke mase, dok je Partizan kao francuska kuhinja, jedna otmenija varijanta, a-ha-ha. Između ostalog i to je razlog što se naši brojni igrači rado vraćaju u klub u kome su načinili prve korake.

ŽAO MI JE NEKIH ŠTO NISU DOBILI PRAVU ŠANSU

Je l’ bilo igrača u koje ste verovali, a nisu postali asovi?

– Tu moram da pomenem generaciju Veselinovića i braće Marinković koje sam takođe selektirao, onda je tu bio i Peđa Pavlović i to je ono što malo ko zna. Nažalost, mislim da nisu dobili adekvatnu šansu u Partizanu, mada je ta generacija sa Zvonkom Živkovićem bila treća na EP do 17 godina. Recimo, Veselinović je na tom šampionatu bio najbolji strelac, ali dobro, bila je tada i jača konkurencija u prvom timu.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor:

Stepanović & Šipka Beograd

FK Partizan Beograd

Dušan Trbojević

Dušan Trbojević biografija

skaut

Čika Trba

sportski menadžer

fudbalski menadžer

fudbal

fudbaleri

trener

fudbalski trener