Izvor: Ekonomist magazin | Četvrtak, 28.12.2006.| 16:25

Aleksandar Pravdić, direktor Galenike - Moderni konzervativac

Na razgovor je došao desetak minuta ranije nego što je dogovoreno, prvenstveno zbog toga što ne voli da kasni. Sa vrata je klimnuo glavom ka našem stolu, a zatim je drugarski pozdravio konobare i vlasnika kafe picerije Andora. “Često svraćam ovde, ne samo zbog toga što stanujem u blizini, već i zbog atmosfere - jednostavno se osećam kao kod kuće”, objašnjava Aleksandar Pravdić, direktor farmaceutske kompanije Galenika, dok seda za sto.

Živi u Beogradu, ali ipak tvrdi da samo stanuje i radi. “Mladi treba da budu ovde jer imaju velike mogućnosti, ali za moju generaciju Beograd je samo osnov ozbiljnog posla - ne i osnov za uživanje. Ovde sam čak i prodao stan koji sam nasledio, a da bih renovirao porodičnu kuću u Gornjem Milanovcu”, kaže Pravdić, nastojeći da objasni, koliko mu je žao što nema mnogo vremena da posećuje Milanovac, ali i drago što nije samo Beograđanin. Ne zbog uličnih gužvi, jer ih samo konstatuje, već činjenice da ponekad radeći i tri posla istovremeno, u Beogradu jednostavno nema vremena da živi u punom smislu te reči.

Ipak, ne kaje se zbog toga što je u politici skoro dve decenije. Danas, mesec dana pred izbore u Srbiji, kao potpredsednik Demokratske stranke Srbije ima pune ruke posla, ali nastoji da porodica ne živi na politički način. “U mojoj porodici politika je na neprioritetnom mestu i nastojim da ne pojede naš život. Jedan sam od onih koji će uvek da kaže da funkcija ne čini čoveka, nego čovek funkciju i da je sve ostalo privid”.
Nekad filmofil, a sad?

Za odmor bi pre odabrao planinu, nego more. A, ako i zasluženi odmor izostane, šetnja sa porodicom mogla bi da bude jedino zadovoljstvo. Ni u kom slučaju to mu nije nemački ovčar koji obitava u Milanovcu – “on je prirodna okolina sa kojim se izuzetno dobro razumem”.


Hobi nema. Zapostavio je pisanje aforizama, koje je svojevremeno objavljivao u Ježu, a gledanje filmova i pozorišnih predstava sveo je na retko mesečno zadovoljstvo. “Bio sam “gutač” filmova. Svojevremeno nije postojala pozorišna predstava ili film koji je bio na repertoaru, a da ga nisam pogledao”.

Više ne igra rukomet, čak ni rekreativno, iako je u gimnazijskim danima kao najbolji igrač u generaciji do šesnaest godina, bio pozvan da pređe u Crvenu zvezdu. “Zajedno sa roditeljima sam odlučio da to nije put kojim treba da idem”.
Priznaje međutim da sa sinovljevim drugarima danas ponekad odigra fudbalsku utakmicu. Sudar očeva i sinova na terenu zna da bude vrlo interesantan za igrače, ali i publiku koja dolazi sa strane. Ko pobeđuje? “Tu smo negde, pola pola, oni su fizički spremniji i imaju više želje, a mi ipak imamo malo više iskustva”, priča i smeška se.

U kuhinji međutim pobeđuje supruga sa kojom je u braku 32 godine. Bolje reći, uvek je pobednik. “Volim dobro da pojedem, ali ne znam da kuvam”. Voli i da ode na pijacu, ali uglavnom ne stiže. “Nisam zagovornik takozvane zdrave hrane i mislim da treba da jedemo ono na šta smo istorijski i ambijentalno upućeni. Ne smatram da treba da budemo ogromni, debeli, bolesni, ali nisam od onih koji živeći na Balkanu stvaraju privid da žive u nekim drugim zemljama”.

Kaže da mu kuvanje, i sigurno, loš ukus ne bi oprostili ni trinaestogodišnja ćerka i dvadesetdvogodišnji sin koji studira privatno pravo. “Nikada im se nisam mešao u izbor onoga čime će da se bave. Nisam roditelj koji određuje deci šta će u životu da budu, jer biće ono što mogu. Mi od njih ne možemo napraviti ono što nisu, ali zato možemo pomoći da budu ono što jesu.”

Politika i biznis
Kad je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, godinu i po dana radio je pri beogradskom Institutu za sistem planiranja i upravljanja.
Iz privatnih razloga sa porodicom se vratio u Gornji Milanovac, gde je do 2000. godine radio u Zdravstvenom centru kao ekonomski analitičar. Tada se ponovo vratio u Beograd i kao poslanik ušao u parlament SRJ.

I nikada se nije pokajao što je ušao u politiku. “U politiku sam zakoračio još u gimnazijskim danima, kao “reakcija”, kako su nas tada nazivali, i to spontano. Nikada nisam bio član ondašnje partije, što nije bilo baš uputno”.
Iako su mu u mladosti pridavali epitete, buntovnika i čoveka koji uvek hoće nešto novo, nije imao nadimak. Nema ga ni danas. “Jedino Aca ili Aco, zavisno od toga da li me zovu oni iz Beograda ili Šumadije”.

u Galeniku nije planirao da dođe. Spletom okolnosti kroz rad u politici i ekonomsko iskustvo, u maju prošle godine došao je na poziciju direktora svojevremeno najjače farmaceutske kompanije. “Vrlo je malo pravila koje iz političkog života možete da primenite u biznisu i obrnuto. I pre ovog meča ta podela mi je bila vrlo jasna, tako da nisam upao u zamku da pravila iz politike primenim u biznisu. Ona se samo malim delom poklapanju.”
A, na pitanje da li je dobro da čovek iz politike bude na čelu državnog preduzeća, kaže da stvari ne treba generalizovati. “Pokazalo se da je mojim dolaskom kompanija koja nije bila baš na zavidnom nivou, vrlo brzo došla na poziciju najprofitabilnije kompanije prošle godine. Republička vlada je od Zavoda za regionalni razvoj tražila analizu poslovanja kompanija u Srbiji iz koje su isključena javna i monopolska preduzeća i Galenika je zauzela prvo mesto kao najprofitabilnija kompanija. “Ostvarili smo profit od 1,9 milijardi dinara. Godinu dana ranije profit je bio 1,3 milijardi dinara”.

Tajna je u dobrom snimanju pozicije Galenike. “Morate imati viziju šta hoćete od kompanije, na kom mestu i okvirima. Morate dobro da sagledate kompaniju iznutra, jer ona je živ organizam, nije svejedno da li ima kijavicu, upalu pluća, ili je totalno zdrava. Taj posao traži dobre planove, instrumente, tajming i ne možete ga odraditi za godinu dana”.
Tvrdi, da se sad promenio cilj. Galenika kao da je imala cilj da propadne. Sad je cilj biti uspešan i povratiti ugled kompanije koja ga zadnjih petnaestak godina skoro nije ni imala.

Prioriteti
Strateški partner ili dokapitalizacija trenutno nisu prioritet Galenike. Od kad je došao u Galeniku Pravdić je smatrao da Galenika u stanju u kom je zatekao, ne treba ni da razmišlja o tome. “Galeniku prvo treba revitalizovati i dobro pozicionirati, što možemo da očekujemo krajem 2008. godine i početkom 2009. A, da li će strateško partnerstvo, da bude proizvođačkog karaktera ili finansijskog, tek tada treba i proceniti”.

Prioritet kompanije za narednu godinu je investiranje i širenje tržišta. Galenika je trenutno na pragu izgradnje nove fabrike čvrstih farmaceutskih proizvoda, čija bi investicija bila oko 40 miliona evra. Ove godine u Galenici očekuju veći izvoz za 15 do 20 odsto, u odnosu na izvoz prošle godine. “Kad sam došao u kompaniju izvoz je bio oko četiri miliona evra, a do kraja godine očekujemo više od sedam miliona evra”.

Pred Galenikom je dakle veliki posao, a gde ima posla ima i problema. Ipak, u 2007. godinu Galenika će da uđe bez dosadašnjeg velikog tereta, takozvanog Panićevog duga. RZZO koji je vlasnik Galenike, Vlada Srbije i Galenika potpisali su ugovor sa Valiantom, pravnim naslednikom ICN-a koji je nekada bi vlasnik Galenike. Ugovorom je dug od 50 miliona dolara prema ICN-u sveden na 34 miliona dolara. Gro duga je isplaćen, a ostatak je planiran početkom naredne godine.

poziv na pretplatu na

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.