Radan Džodić, v.d. direktora Instituta za onkologiju Beograd - Ne možete zbog svakog Petra mrzeti Svetog Petra

Profesor doktor Radan Džodić

Kao tek rođenu bebu, pustili su ga da "manjka". Ali nije želeo da umre. Ili mu nije bilo suđeno, budući da veruje da ništa u životu nije slučajno. Iako je želeo da se bavi slikarstvom, zbog ljubavi prema jednoj devojčici koju je upoznao na moru, upisao je medicinu.

Danas, profesor doktor Radan Džodić je prvi čovek Instituta za onkologiju u Beogradu, vrhunski hirurg, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i član mnogobrojnih stručnih organizacija, kako u zemlji , tako i u svetu. Ali pre svega Čovek.

Rođen je na planini Goliji, u vreme kada žene nisu išle u bolnicu zbog porođaja, kada su na svet donosile decu gde se zadese, ali suštinski uvek sklonjene od očiju javnosti. Pri porođaju, ispao je na glavu, i dobio krvni podliv. Kako je otac bio u planini, deda je, kao glava kuće smatrao da Džodić "neće biti kvalitetan".

- Verovatno je deda procenio da ja ne treba da preživim, te je mojoj majci Vučici rekao da me "pusti da manjkam". To znači da me ne hrani. Tri dana sam bio tako osuđen na eliminaciju, nakon čega je baka, savetovala majci da sa mnom u naručju ode do potoka, bosa prođe kroz vodu i da sedne na kamen, kako bi ja lakše umro. Od te ledene vode, izgleda da je majka shvatila da sam ja kvalitetno dete čim sam preživeo ta prva tri dana – kaže na početku razgovora za "eKapiju" prof. dr Radan Džodić, dodajući da mu je tu muku i surovu istinu majka saopštila tek kada je završio studije medicine i kada je počeo da radi.

Kaže da je dobro odrastati na planini, jer do sedme godine deca porastu, budući da moraju da se brane od nevremena, oluja.. Delom je odrastao i na Odvraćenici, gde mu je otac radio u planinskoj kući i gde je sada praktično jedini pravi hotel na Goliji, koji vodi njegov prijatelj Golub. A onda je otišao u školu u Novi Pazar, gde je doživeo pravi civilizacijski šok, u mnogoljudnoj sredini, drugačijeg mentaliteta i načina govora.

- Spas sam našao u mladoj učiteljici, kojoj smo mi bili prva generacija. Milica Janićijević, imala je zubiće kao zec i ja sam jedva čekao da odem u školu da pokažem šta sam naučio – sa osmehom se priseća naš sagovornik. Škola mu je dobro išla, ubrzo je pomagao onima koji su slabije znali, što smatra svojim prvim predavačakim koracima. Bio je društveni smer u gimnaziji, odlično je govorio ruski jezik, a kako je lepo slikao, odlučio je da upiše likovnu akademiju. Međutim jedan odlazak na more, preko sindikata, je sve promenio...

Profesor Džodić sa kolegom

Čime se ti baviš, mladiću?

- Na sreću ili Božjom voljom upoznam to leto jednu prelepu devojčicu iz Holandije. Držeći se za ruke, otišli smo da vidimo šta njen tata misli o meni. On je pitao šta ja radim u životu, a ja sam slagao da studiram medicinu. To mi se tada činilo važnim. Njen otac je predložio da ja nakon što završim studije medicine, dođem u Holandiju na specijalizaciju. Ideja prelepa, ona prelepa i ja upišem medicinu. Isključivo zbog nje.

Nedugo zatim, izgubio je njen broj telefona, i nikada je više nije video. Međutim smatra da u životu ništa nije slučajno, pa ni taj susret niti njegov izbor studija.

- Zavoleo sam medicinu i kliniku i kada sam video tadašnjeg asistenta Mišu Dragovića kako je požrtvovan, koliko se daje ljudima, ja sam odlučio da ću se baviti hirurgijum. Imao sam sreće da počnem da vežbam hirurgiju i da u ovoj kući nađem učitelja, profesora Dragoljuba Milićevića. On je bio pošten čovek, izuzetan hirurg i izuzetno strog prema sebi, lekar koji je radio hirurgiju raka dojke, čak je jedini izvodio neke zahvate u bivšoj Jugoslaviji.

Pošto je video da Džodić ne samo da ima "dobru ruku", već i dobro piše i već objavljuje naučne radove, plan profesora Milićevića bio je da naš sagovornik odradi lekarski staž u opštoj medicini u Novom Pazaru. Džodić je prihvatio, i tamo imao priliku da vidi otvorenu tuberkulozu (kaverne), sepse, šugu, zapuštene upale trbušne maramice i slično.

Vratio se u Institut i odmah te 1980. godine dobio stipendiju francuske vlade, da bi u januaru naredne godine, u Francuskoj imao prvu operaciju tumora štitaste žlezde.

- Imao sam sreću da učim od doktora Žana Lakura, u tom momentu najboljeg hirurga u Evropi, posebno za tumore štitaste i pljuvačne žlezde i rak dojke.

Iako su mu ponudili da ostane u Francuskoj, on se vratio da operiše u Srbiji, ali je sve do 1995. godine, svake četvrte godine odlazio u Francusku, gde je po godinu dana radio eksperimentalnu onkološku hirurgiju.

Tada se konačno vratio u Srbiju da vodi hirurgiju na Institutu za onkologiju u Srbiji i na toj poziciji je ostao do 2000. godine. Ne možemo a da ne pomenemo da je, zahavlajujući saradnji iz tog perioda, Srbija učestvovala u značajnom projektu: Onkologija u reformi visokog školstva, kao i da je 90 onkologa iz Srbije i Crne Gore u proteklih 10 godina, imalo plaćen put, smeštaj i učitelje iz oblasti medikalne ili hirurške onkologije u Francuskoj.

Razgovori sa kolegama - međunarodnim ekspertima

- To je važno jer je francuska onkologija jedna od najboljih na svetu. Samo mesto, Institut Goustave Roussy je mesto odakle dolaze ljudi koji su izmenili tok razvoja onkologije u svetu. Na primer, tamošnji profesor Pjer Denoar predložio je TNM klasifikaciju koja je osnov svih stadijuma zloćudnih tumora. Ono što je on publikovao do ’80. godine jesu temelji i hirurgije dojke i štitaste zlezde.

Drugim rečima, profesor Radan Džodić imao je sreću da radi sa ljudima koji su utemeljili normalnu modernu onkologiju i da pomogne da 90 ljudi ode na usavršavanje.

Ko je dobar lekar

Kada vidite da neko ceo svoj život provodi sa onkološkim pacijentima, ne možemo da ne upitamo, koliko jaka mora da bude želja u čoveku i mladom lekaru da se svesno odluči da bude okružen najtežim bolesnicima?

- Dobar doktor mora da bude dobar čovek, a dobar hirurg mnogo dobar čovek!

Ovo je rečenica koju je profesor Džodić čuo od profesora Švarcenberga iz Pariza i zapamtio, jer smatra da najbolje opisuje profesiju.

- Opseg problema kojima se bavi onkologija je sličan oboljevanju od kardiovaskularnih problema, sa istom smrtnošću. To su dva najveća problema, ne samo u Srbiji već u svim zemljama u svetu. Dodatni problem je što je poslednjih godina vidljivo počeo da raste broj obolelih od zloćudnih bolesti. U celom svetu je bolest u porastu, ali smrtnost pada. Zašto? Zato što je na primer u Finskoj još pre 40 godina uveden skrining raka dojke - objašnjava naš sagovornik i dodaje da je u Srbiji od 1981. do 2004. broj umrlih od raka dojke porastao četiri puta, a da smo uveli na vreme skrining, ta statistika bi možda drugačije izgledala.

- Na sreću, ove godine predsednik Vlade je potpisao uredbu gde je skrining raka dojke obavezan. Ono što je trebalo da se uradi pre više decenija, ipak ćemo uraditi sad.

Već skoro deset godina Džodić je predsednik komisije za skrining raka dojke. Iako je možda apsurdno, Medicinski fakultet je konačno dobio i predmet Onkologije na diplomskim studijama koji Beogradski univerzitet nije imao. U šali kaže studentima, da s obzirom da su za Evropom kasnili jedan milenijum u osnivanju medicinskog fakulteta koji je u Beogradu osnovan tek 1920. godine, ovih tri decenije koliko kasne za drugim fakultetima po uvođenju onkologije kao predmeta na dodiplomskim studijama je ništa.

Ordinacija na Goliji

I dan danas ode na Goliju, gde ima "prelepu kolibicu" na 1.600 metara nadmorske visine. Ponekad se desi da za vikend dođe 50-ak ljudi, meštana da ih on pregleda, što Džodić i učini.

- I to su zbilja ozbiljno bolesni ljudi. Naravno ja ne mogu tamo da ih lečim, ali ih saslušam, posavetujem i uputim dalje.

Trenutno ima tri profesionalne uloge: lekara, profesora, menadžera. Kaže da se najbolje oseća u koži onoga ko može da pomogne i izleči.

- Sav stres koji doživite kod onih stanja kada gubite pacijenta i kada ne možete da pomognete, kod uznapredovalih stadijuma bolesti, nadomesti slučajevima kada ljudi ozdrave. Taj stres može da odnese samo činjenica da imate na hiljade izlečenih. Kada jednom operacijom u jednom danu, detektujete početni stadijum raka štitaste zlezde, pa čak i sa mikrostazama u limfnim čvorovima, vi pacijentu omogućite da bude izlečen. Ili kada dijagnostikujete rak dojke od 4 mm i sačuvate dojku nekoj mladoj ženi, naravno da se dobro osećate i to je jedino što može da potre tugu koju osećate zbog pacijenata.

Profesor Radan Džodić je i v.d. direktora Instituta za onkologiju, gde se leči više od 40% svih bolesnika obolelih od solidnih malignih tumora. Godišnje je oko 4.000 novih bolesnica od raka dojke u Srbiji, a u IORS se operiše novih 1.200.

- Dodatni stres je kada nasledite ustanovu koja je u jednom momentu malo poklekla i malo se izbrukala. Takođe, tu je i stres zbog saznanja da nemate tehničkih mogućnosti, i da imate ograničenja u prostoru i nabavci lekova.

Iako smo svedoci brojnih lekarskih grešaka poslednjih godina, što iz medijskih natpisa, što iz ličnih iskustava, ipak, Džodić kaže da mali broj neprofesionalnih lekara i afere ne mogu da unište ugled većine.

- To mora da bude sasvim jasno: odgovornost je individualna. Ne možete mrzeti Svetog Petra zbog svakog Petra. Većina doktora, pa i u ovoj kući, su čestiti ljudi.

Trenutno hirurzi imaju istu platu, bez obzira da li urade 4 ili 200 operacija godišnje. Nažalost sitem nagrađivanja u Srbiji nije adekvatan u medicini.

- Mi imamo dobru saradnju sa ozbiljnim centrima i lekarima koji se bave modernom onkologijom, uključujući i sve vidove terapije: hirurgiju, hemioterapiju, radioterapiju, medikalnu onkologiju, molekalurnu onkologiju i istraživanje. Međutim, da bi bili među najboljima, mora se napraviti strategija za narednih 5 godina, morate imati viziju, tako da smo sad predložili i nove tehnologije...

U eri kada imate toliko tehnoloških mogućnosti, prosto je neverovatno da nekome ne ustanovite rak u početnoj fazi, objašnjava naš sagovornik.

- A to se dešava zato što lekari zaboravljaju da je pregled ključna stvar. Prvi korak svake valjane anamneze je razgovor sa bolesnikom koji će vam sve reći, potom pregled, a onda tek sličice i dijagnostičke procedure gde su vrlo specifične biopsije. Prava šteta je ako neko u 21. veku neko promaši dijagnozu i dobije pacijenta u četvrtom stadijumu tumora - odlučan je profesor.

- Ne možete uticati na kašnjenje koje je bolesnik napravio, ali doktor ne treba da kasni.

Veza sa pacijentom

Do pre mesec dana je operisao svakodnevno, dok sada ne operiše toliko jer ne bi mogao da bude i menadžer- balans u odnosu sa pacijentima, je kaže, naučio još davno.

- Odnos prema pacijentu je neto što morate da naučite. Da pacijent shvati da vi brinete o njemu i da ste motivisani, ali da mu vi niste ni rođeni brat niti neko od rodbine. Vi razumete problem, pokažete da želite da mu pomognete, ali ne odlazite na ručkove, večere. Postoje naravno ljud koje operišete, pa vam kasnije postanu prijatelji...

Sa ispraćaja kolega u penziju

Dug je dan

Kada zatvori vrata Instituta, obično ne kaže zbogom poslu za taj dan. Njegova putovanja van zemlje odavno su se svela na poslovna, na držanje predavanja na svetskim kongresima. U tome mu pomaže to što govori engleski, francuski i ruski.

Ne smatra da tako reprezentuje samo sebe, već i ustanovu iz koje dolazi, zemlju i ostale kolege. Zato posle posla ode kući da nešto čita, ili piše neku recenziju, do ponoći. Radni dan mu počinje od 6 ujutru.

- Ako ste profesor, morate da imate knjige iz kojih ćete nekoga da uči. Morate imati međunarodno ime, međunarodnu citiranost.

Naslednici

Profesor Džodić je otac blizanaca – sina i kćerke. Iako su bili sjajni iz biologije, nijedno dete nije krenulo njegovim stopama. Sin se odlučio za informatiku i danas je, prema očevim rečima, vrstan inženjer. Radi u Francuskoj, gde su i on i sestra završili srednje škole i fakultete. Džodićeva ćerka je studirala jezike na Sorboni, a danas živi i predaje u Švajcarskoj.

- Jednom prilikom mi je sin rekao da ne bi hteo da se bavi medicinom, jer ne bi voleo da se takmiči sa mnom. Ipak, Džodić kaže "nije važno čime se čovek bavi, važno je da to radi najbolje".

Da se druži sa medvedom

U narednom period sagovornik "eKapije" fokusiraće se da publikuje ono što su uradili na polju rekonstriukcije nerava i tehnike očuvanja paraštitastih zlezda. A privatno?

- Ako doživim penziju, moja želja je da živim sa medvedom na 1.600 metara u onoj kolibi sa početka priče, uz samu šumu na Goliji. Imam jednog komšiju Milisava koga sam pre skoro petnaest godina operisao i odličan je, a moj sledeći komšija je medved koji živi na 800 metara, i koji se šetka tu po prirodi.

Upravo tako često zamišlja idilu:

- Ja i medved zagrljeni, sedimo, ćutimo i slušamo prirodu.

Jelena Đelić