Izvor: Mozzart sport | Četvrtak, 19.12.2013.| 17:50
Izdvojite članak Odštampajte vest

Sanja Damnjanović, rukometašica - Dame na potezu

Sanja Damnjanović
Sanja Damnjanović (Foto: b)

Prošlog decembra naša ženska rukometna reprezentacija stigla je nadomak medalje na Evropskom prvenstvu u Srbiji. Šarmantna Sanja Damnjanović i njene drugarice, na Svetskom šampionatu u isto vreme i na istom mestu, osećaju pozitivnu tremu i veruju da uz podršku navijača mogu da naprave korak dalje. Ako se 22. decembra bude slavilo i pevalo do duboko u noć, budite sigurni da će mikrofon biti kod naše sagovornice.

Poslednjih godina Niš je prestonica srpskog rukometa, pa zato ne sumnjamo da će naša ženska reprezentacija na početku Svetskog prvenstva (6–22. decembar) imati veliku podršku u mečevima B grupe. Možda to niko od pozvanih ne priča "naglas", ali mnogi se potajno nadaju da će srpske dame imati snage i kvaliteta da osvoje medalju koja im je za dlaku izmakla na Evropskom prvenstvu decembra prošle godine, održanom takođe u Srbiji.

Kao što ste već navikli od MOZZART Sporta, trudimo se da budemo uvek na licu mesta i koliko god je moguće – originalni. Naš državni tim nam je uslišio molbu da samo tri dana pred početak šampionata jedna od srpskih rukometašica odvoji dva sata za druženje, pa smo Sanju Damnjanović "izvukli" iz trenerke i patika. Sa simpatičnom Beograđankom koja igra na poziciji levog beka, uprkos hladnoći, prošetali smo užim centrom Niša, a veliki deo vremena potrošili smo na opušteno ćaskanje o svemu i svačemu u holu hotela "Tami rezidens", bazi naše reprezentacije tokom prve faze šampionata.

Sanja je stigla sa blagim zakašnjenjem. Nije zaboravila da spomene da joj je to mana...

– Izvinjavam se, skoro uvek kasnim – uz osmeh je rekla 26-godišnja Beograđanka, rođena u Zemunu.

– Nije ovog puta bilo baš do mene, ali priznajem često kasnim i to pokušavam da ispravim. Negde sam previše opuštena u glavi tipa "ma polako, ima vremena, još pet, 10 minuta"... Zato, ukoliko bi meni neko kasnio tri sata, nikako se ne bih naljutila.

Sanja, hoćemo li prvo o sportskim ili nekim drugim temama?

– Kako god, meni je svejedno. Nemam problem da odgovorim na bilo koje pitanje.

Možemo da krenemo redom. Na početku da čujemo kako si se uopšte opredelila za rukomet?

– Čudna priča... Išla sam od prvog do četvrtog razreda osnovne škole na folklor, nikakva veza sa sportom, ali kažu da je to dobra podloga za razvoj tela i kordinaciju pokreta. Onda sam jednog dana došla kući i rekla mami: "Naučila sam da igram, sad odoh na rukomet!" Potpuno dve različite stvari, znam... Rukomet je grub sport, folklor totalna suprotnost, zabava, igranje, nema veze sa vezom. Pre toga sam doduše imala želju da probam odbojku i kasnije tenis, kada je postao popularan. Čak sam zamišljala sebe na odbojkaškom treningu i kako bih u tome bila uspešna. Uglavnom, nisam ni probala, možda je i bolje...

I dobro, kako si shvatila da rukomet "postoji"?

Sanja Damnjanović
Sanja Damnjanović (Foto: b)

– Tako što sam baš u tom periodu između prvog i četvrtog razreda volela da igram "između dve vatre". Recimo da su u ulici svi bežali kada ja gađam, a-ha-ha... Videlo se da tu ima nečega. Došao je peti razred, učili smo o rukometu, opet sam bila bolja od ostalih. Trener Zemuna je dolazio u osnovne škole, gledao decu, tražio talente i jednom prilikom me pitao da li bih htela da počnem da treniram. To je bilo 1999. i sećam se da sam rekla: "Hoću, hoću, samo da se završi bombardovanje!" Počela sam u avgustu i posle tri meseca treniranja moglo je već da se vidi kako će rukomet biti moj životni poziv. Sa ove distance u to sam sigurna, jer trenirala sam sa dve do tri godine starijim devojčicama. Brzo sam se snalazila, davala golove i to je bilo to. Elem, provela sam u Zemunu četiri godine, prešla zatim u Crvenu zvezdu, pa u Radnički sa Crvenog krsta, pa u Niš...

Ti se dakle ovde osećaš kao kod kuće?

– Dobro poznajem grad, igrala sam jednu sezonu za Nais koji je baš te godine postao državni prvak, prvi i jedini put u svojoj istoriji. Bila je to sezona 2007/2008. i taj period pamtim na poseban način. Niš je lep, pravi domaćinski grad, sa najboljom rukometnom publikom, bez premca!

Kako je dalje tekla karijera?

– Otišla sam u Ljubljanu, u klub Krim koji je veoma poznat u Evropi, osvajao je mnoge trofeje, između ostalog i Ligu šampiona. Ima bogatu tradiciju. Potom sam se vratila u Srbiju, bila dve sezone u Zaječaru, a onda otišla u Hrvatsku i potpisala za Podravku. Od avgusta ove godine igračica sam danskog Viborga. Otputovala sam najdalje do sada.

Kako ti je u Viborgu? Potpisala si dvogodišnji ugovor.

– Nisam mnogo znala o načinu života u Danskoj, samo sam imala određene predrasude, zbog priča koje sam čula iz iskustava drugih. Uglavnom se sve vrtelo oko priča da je tamo dosadno i hladno. Ispostavilo se da je baš sve suprotno i sada mi je super! Danska je zemlja u kojoj je sve perfektno organizovano, tamo ne postoji reč korupcija. Sve je savršeno čisto, pedantno... Imala sam određene strahove zbog objektivno velike razlike između našeg i njihovog mentaliteta, međutim, čovek se brzo navikne na dobro. Ima gde i da se izađe, nije dosadno. Danska liga je najjača u kojoj sam do sada igrala, dvorane su pune kada su važni mečevi i što je najvažnije ima uvek ljudi. Sve je lepo upakovano, da tako kažem, pa ti ne bi bilo teško da igraš ni da je utakmica u sedam ujutro. Velika je glupost predrasuda da su Danci hladan narod. Mogu da kažem da su preljubazni. Takođe, vrlo brzo se vidi da su ljudi tamo zadovoljni.

Sanja Damnjanović
Sanja Damnjanović (Foto: b)

Kako se mlade devojke privikavaju na rukomet? Sama si na početku razgovora rekla da je to grub sport, na neki način ne ide uz žene...

– Zbog toga postoje predrasude, naročito kod mušaraca, kako smo mi rukometašice grube devojke, što je totalno pogrešno. Evo, da li ja izgledam grubo!? Naravno, na terenu jesmo ponekad, ali to nema veze sa životom van sporta. Rukomet je jedan od najgrubljih sportova, grublji je od fudbala. Ipak, mislim da je to stvar navike i stava. Recimo, verujem da nikad u životu ne bih mogla da operišem nekoga, ne volim ni da vidim posekotinu. Možda tako isto doktor ne bi mogao da zamisli da dobije jak udarac, kakvih je mnogo na samo jednom rukometnom meču.

Naša zemlja je domaćin 21. svetskog šampionata. Kakva su tvoja i očekivanja tvojih drugarica?

– Baš se dosta priča o tome i svi nas negde na kraju vide sa medaljom... Uspele smo nekako da se izolujemo od pritiska i da to ne utiče na nas. Trema je tu, ali je pozitivna. Imamo ogroman motiv i učinićemo sve da zabeležimo uspeh i što bolji plasman.

Kakvu podršku očekujete?

– Sve što može da bude pozitivno i korisno. Puna dvorana, navijači, mediji... Samo da se ne vrši preveliki pritisak.

Ko su favoriti za visok plasman?

– U mojim mislima na prvom mestu to smo mi! Naravno, to ne znači da ćemo da osvojimo zlato, ali su takav stav i razmišljanje preduslov za ozbiljan rezultat. Posle toga sledi Norveška definitivno, pa Crna Gora i Mađarska, a Francuska je uvek opasna. Takođe, sa Španijom se nikad ne zna...

Pred velika takmičenja mnogi kažu da je atmosfera u timu možda i presudna?

– Rekla bih na prvom mestu da kod nas u ekipi nema sujete, odnosno da je smanjena na minimum. S druge strane, tolerancija je na maksimumu. Moje je mišljenje da imamo izvanrednu atmoferu. Zezamo se, šalimo, otvorene smo jedna prema drugoj... Morala bih da pomenem jednu malu, ali bitnu kariku – psihologa Bojanu Jeličić. Ona sjajno radi svoj posao, sa nama je od Evropskog prvenstva 2012. Bojana je učinila da budemo povezane na odgovarajući način. Mnoge pozitivne stvari iz rada sa njom se prenose na rukomet i igru.

Kako vidiš status ženskog rukometa u Srbiji?

– Nije baš na zavidnom nivou, ali opet postoji pomak u poslednje vreme. Važni su reprezentativni uspesi. Naša reprezentacija ima dobre individualce, ali se ipak najviše računa zbirni rezultat, odnosno rezutat državnog tima. Posle Evropskog prvenstva prošle godine svi su na prepoznavali, čestitali nam, stvarno je to prijalo. Verujem da će u budućnosti taj nivo biti još bolji. Uspeh, definitivno, čini svoje.

Da li je slična situacija u Hrvatskoj ili Danskoj?

– Veoma je slična u Hrvatskoj, ali Danska je druga dimenzija. Tamo su možda fudbal i rukomet u istom rangu. Skandinavske zemlje dosta pažnje posvećuju rukometu, imaju tradiciju, mnogo osvojenih medalja...

Imaš li datume koje ne zaboravljaš?

– Nemam ih nešto mnogo, ali ipak postoje. Jedno sećanje je baš ružno, kada sam imala saobraćajnu nesreću, 10. oktobra 2009. Sletela sam sa puta, nije bila najbolja vidljivost na jednom račvanju... Prevrtala sam se u automobilu, a da nisam ni bila svesna. Srećom tu je bio pojas, držala sam se čvrsto i nije mi falila dlaka sa glave. Upala sam u kanal i srećom pala na točkove. U tom šoku sam čak razmišljala da isparkiram auto!? Imala sam mnogo sreće, kasnije sam čula da je to "crna tačka" i da je dosta ljudi na tom mestu izgubilo život. Imam naravno i pozitivna sećanja koja mogu da podelim po periodima. Pamtim 2006. i debi za reprezentaciju. Pobedile smo tada moćnu Rumuniju, nisam bila u sastavu, ali pamtim to vreme po odličnom rezultatu u kvalifikacijama za šampionat Evrope. Trener nam je bila čuvena Anja Anderson iz Danske. Sjajno je bilo i 2008. kada smo prošle Holandiju. Naravno, tu je i Evropsko prvenstvo 2012. Nismo doduše uzele medalju, međutim, mislim da smo iznenadile sebe i sve ostale.

Kako bi opisala sebe u najkraćem?

– Komunikativna i duhovita definitivno. Možda to nije baš skromno sa moje strane, ali dobro...

Šta su tvoja interesovanja van rukometa?

– Trudim se da izađem iz monotonije odlaska i povratka s treninga. Kada god imam više od dva ili tri dana slobodno, odem kući.

Koliko imaš godišnje slobodnog vremena?

Sanja Damnjanović
Sanja Damnjanović (Foto: b)

– Leti najviše mesec i po. Možda malo oko Nove godine. Imala sam sreću da sam igrala u Hrvatskoj, pa sam svaki drugi ili treći vikend putovala kući. Otkako sam u Danskoj, malo je drugačije. Osim u avgustu i kada su bile obaveze u vezi sa reprezentacijom nisam nimalo bila kod kuće. Generalno, stvari se dosta menjaju kada postaneš profesionalac. Međutim, ukoliko ne moram da mislim na profesiju, patike ostavljam sa strane. Volim da se lepo obučem, normalno nedostaju izlasci, druženje, porodica i sve živo.

Gde voliš da izađeš kada si u Beogradu?

– Iskreno, nemam pojma. Kad god dođem ovde uvek se promene "in" mesta za izlaske. Evo recimo, "Leksington bend" je nastupao u "Vanili". Ne znam ništa o tom klubu, ali znam za "Leksington", da imaju dobre pesme, da je dobra muzika. Skoro sam otišla tamo, slušali smo ih i bio je dobar provod.

Ko čini tvoje društvo?

– Imam prijatelje iz srednje škole, nisu u rukometu, ali prate mene. Tu je naravno i društvo iz sporta. Bila sam kuma slovenačkoj reprezentativki Barbari koja se sada preziva Lazović. Njen muž je Vuk Lazović, rukometaš i sin pokojnog glumca Danila Lazovića. Sa njim sam super drugar. Ima dosta rukometnog društva, Katarina sa kojom sam cimerka, Andrea Lekić, tu je Sanja Pop–Lazić... Ma sa svima sam super, ali eto mogu možda njih da izdvojim iz reprezentacije. Dosta me prijatelja okružuje i to je naravno veliko bogatstvo.

Imaš li brata ili sestru?

– Sestru Tanju, stariju četiri godine. Radi prateće vokale velikom broju pevača, Aci Pejoviću, Lukasu, Ceci, Ivani Selakov... Bila sam na koncertima nekoliko puta, slušala sam baš Lukasa na Marakani. Sestra se sada odmara, jer je pred porođajem. Dosta dobro radi svoj posao, evo da je i ja javno pohvalim. Totalno smo drugačije, ali se volimo najviše na svetu. Ona je u pevačkim vodama, ali ne mogu da kažem da i ja nemam sluha. Stalno me zezaju u reprezentaciji da mogu slobodno da odem u pevačice, a-ha-ha... Često umem da zapevam u društvu.

Da li si pored rukometa pronašla vremena i za fakultet?

– Baš sam pre nekoliko dana položila poslednji ispit. Završila sam Fakultet za menadžment na Megatrendu, četiri godine. Imala sam određeno predznanje, jer sam išla u Ekonomsku školu u Zemunu.

Gledaš sportoveli i druge ?

– Ma pratim sve. Tenis volim, Novak je super. Baš volim da gledam kako igra, nije sad što je naš najbolji sportista i ambasador Srbije, već prosto osećam određenu sličnost. Oboje smo Blizanci, postoji ta posebna energija kod tog horoskopskog znaka... Ne poznajemo se, ali ko zna, možda će se ukazati prilika. O njemu stvarno sve najbolje.

Emotivni status?

– Sve što ću reći na tu temu jeste da sam "singl". Za prave stvari uvek ima vremena.

Da li nekada svratiš u kladionicu?

– Možda sam igrala tri puta u životu i to kao na fudbal u koji se preterano ne razumem, ali ajde. Nije da ne pratim nimalo, ali više gledam tenis, odbojku i košarku. Sećam se da sam pre nekoliko godina dobila simboličan iznos u kladionici, jer sam igrala na pesmu koja će pobediti na Evroviziji. A kad igram na fudbal, to izgleda tako što nekom kažem: "Aj popuni listić, ja ću dati pare".

Partizan ili Crvena zvezda?

– Navijam za Zvezdu i to je to, ništa preterano.

Da završimo sa "ozbiljnim" pitanjem – profesionalni planovi i ambicije?

– Iskrena da budem, malo sam kampanjac... Znam sigurno da bih volela da učestvujem sa reprezentacijom na Olimpijskim igrama u Riju 2016. To je san ove generacije.

Piše: Milan Vuković
Izvor:

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.