Izvor: Mozzart sport | Utorak, 12.11.2013.| 12:42
Izdvojite članak Odštampajte vest

Nemanja Matić, fudbaler - Mogu da idem samo napred

Nemanja Matić (Foto: Žoao Paolo Trinade)

As Benfike Nemanja Matić dugo je išao ka vrhu evropskog fudbala, često "putem kojim se ređe ide", zahvaljujući lošim procenama domaćih i stranih "stručnjaka". MOZZART Sport ga je posetio u Lisabonu čiji crveno-beli deo mu se klanja zbog fantastičnih igara u prošloj sezoni, mada su i najvatreniji navijači Orlova svesni da će naš reprezentativac u zimskom prelaznom roku moći da bira novu adresu

Želje Žozea Murinja uvek su bile zapovest za Romana Abramoviča. Kako i ne bi kada je arogantni Portugalac ruskom oligarhu za samo nekoliko godina kupio kartu za ulazak u svetski džet-set i od prebogatog prodavca sibirskih prirodnih resursa napravio vlasnika šampiona Engleske i jednog od najmoćnijih klubova Evrope.

Zato ga je Red Rom letos i vratio na Stamford – da mu omogući da na svakom meču ponosno maše navijačima iz svoje luksuzne lože u zapadnom Londonu, toj masi koja od 2004. godine, čak i u sezonama kada je on osvajao Italiju i Španiju s Interom i Realom, slepo veruje Specijalnom.

Kažu da je Roman letos rekao Žozeu sledeće:

- Sve ću ti dati, ali jedno mi ne traži. Da ti kupim Nemanju Matića.

Rus svakako nije navikao na neuspehe, a da je iskeširao 50.000.000 evra za Srbina – koji je igrama u Benfiki prošle sezone očarao sve, pa i Murinja – priznao bi poraz jer je 2011. tog istog Matića poslao u Lisabon kao kusur u transferu Davida Luiza i procenio ga na pet miliona evra, 10 puta manje od sadašnje vrednosti.
I time ga lansirao u evropsku orbitu!

A ko je malo više upućen u karijeru Nemanje Matića zna da je ova situacija tako tipična za momka kojeg su Zvezdini i Partizanovi stručnjaci procenili kao netalentovanog, pa je morao da juri svoju sreću preko Kolubare i Košica. Zašto ne reći i da ga je Siniša Mihajlović u reprezentaciji Srbije šarlatanski držao na klupi, kasnije prozivao putem medija, sve dok nije shvatio da je to jedan od najboljih fudbalera koje ova zemlja ima!

Kako ništa ne izaziva pobunu više od nepravde, Nemanja je sve što mu se događalo preokrenuo u svoju korist. Vodeći se geslom "kako treniraš, tako ćeš i igrati" došao je do nagrade za najboljeg igrača portugalske Primeire u prethodnoj sezoni.

Nemanja pored slike Zorana Filipovica na stadionu Luz (Foto: Žoao Paolo Trinade)

Sada može mirno da gleda u Atlantski okean iz svog doma u Oiresu, predrgađu Lisabonu, i bira: Real Madrid, Liverpul, Mančester Junajted, pa zašto ne i Čelsi, tek da pokaže Romanu Abramoviču da ne donosi baš uvek ispravne odluke.

MOZZART Sport posetio je Nemanju u Lisabonu i imao priliku da se na licu mesta uveri koliko poštovanje vlada prema visokom vezisti kojeg samo čudo može da zadrži u Benfiki posle zimskog prelaznog roka. Da li je potrebno reći nešto više o utisku koji je ostavio na krajnjem zapadu Evrope posle činjenice da su Orlovi letos angažovali još sedmoricu Srba?!

– Došlo je neobično mnogo naših igrača. Rekao bih da su se svi dobro uklopili i postali deo grupe, što je vrlo važno za tim kao što je Benfika. Oseća se veliko zajedništvo. Što bi se reklo, "dišemo kao jedan". Verujem da su svi zadovoljni, kao i ja. Veliki plus je i za Benfiku kao klub što ima toliko mladih i kvalitetnih igrača iz Srbije.

Kakva je reakcija okoline na Benfikoviće ili SerBenfiku, kako mnogi nazivaju Orlove? Ipak je reč o specifičnoj i vrlo neobičnoj situaciji...

- Uvek postoji radoznalost kada neki igrač treba da dođe, mnogi se raspituju, što je normalno. Svi koji su došli pokazali su da imaju veliki kvalitet, što je u suštini najvažnije za naš posao i za adaptaciju u novoj sredini. E sad, da li su iz Srbije ili druge zemlje, to je najmanje važno, jer u fudbalu smo svi profesionalci. Nikoga u timu ne zanima vaš pasoš ili poreklo. Bitno je da pokažeš da si dobar igrač i da se uklopiš u ekipu, što naši igrači veoma dobro rade. Saigrači su me pitali odakle su momci, u kojim klubovima su igrali, to su klasična pitanja i uobičajna priča. Benfika je veliki klub. Promene su normalne i uvek dođe dosta novih fudbalera. Igrači koji su duže u klubu na to su navikli. Nema tu ništa novo i preterano zanimljivo.

Mogli smo da primetimo da Srbi nisu stvorili "balkanski klan", kao što su verovatno mnogi očekivali...

– A-ha-ha... Ne, naravno, ja sam sa svima u zaista odličnim odnosima, nije fraza. Benfika je jedna od retkih ekipa u kojma sam bio gde su mi svi momci dobri prijatelji. Ali uvek postoji neko sa kim ste ipak u malo bližem kontaktu. Ako treba da odvajam, mogu da vam kažem da se družim nešto više s Ola Džonom, Gaitanom, Maksijem Pereirom... S Brazilcima se takođe često viđam – kaže Matić, a dok smo se pripremali za intervju s Nemanjom, dobili smo i corpus delicti ove tvrdnje, ali i dokaz koliko je srpski vezista odgovoran i poštovan od saigrača, pošto su ga u kratkom razmaku pozvali Ola Džon i Nikolas Gaitan kako bi dobili potvrdu u koje je vreme sutra trening.

Za kratko vreme u Lisabonu shvatili smo da navijači Benfike bukvalno žive za svoj klub. Kakav odnos imaju prema igračima?

– Govorio sam i ranije da sam prilikom prelaska u Benfiku znao da je reč o velikom klubu s ogromnom bazom navijača, ali nisam tu navijačku strast baš tako zamišljao. Svaki navijač Benfike ima dve najvažnije stvari na svetu – porodicu i Benfiku. Ako klub nije na prvom, onda je sigurno na drugom mestu. Neverovatno koliko vole klub. Interesuju se za igrače i idu do najsitnijih detalja. Ma prate te u korak. To možda nema nijedan drugi klub na svetu, bar ono što sam dosad video i što čujem od saigrača iz reprezentacije koji takođe igraju u velikim timovima. Pa evo Benfika ima preko 230.000 navijača sa članskom kartom koji za to plaćaju svakog meseca po 12 evra. Mislim da je iza Bajern sa nešto više od 100.000. To vam dovoljno govori o tome koliko se voli Benfika.

Kako onda izgleda tvoja šetnja Lisabonom?

– Pa nema šetnje gradom, a-ha-ha... Šalu na stranu, svakako da popularnost donekle prija, vremenom sam se navikao na ponašanje navijača. Dogodi se da izađem do grada s familijom i da se u roku od nekoliko minuta okupi dosta ljudi oko mene. Međutim, igrač Benfike mora da bude svestan gde igra, kakvu strast navijači gaje i prosto mora da živi s tim.

Koliko se priča o Srbima koji su nekad igrali u Benfiki, Zoranu Filipoviću i Ljubinku Druloviću?

– Oni koji ih poznaju, imaju samo reči hvale. Drulovića se sećaju nešto mlađe generacije, a ljudi koji su odavno u klubu vrlo dobro znaju i ko je Filipović. Videli ste njegovu sliku dok smo šetali stadionom, što samo po sebi govori da ga svrstavaju u red legendi. Poznajem nekoliko nekadašnjih Zoranovih saigrača koji žive u Lisabonu i ističu da je reč o sjajnom čoveku i nekada odličnom igraču. Kažu da ga je krasila neverovatna elegancija u igri.

O ambicijama Benfike, jasno je, nema mnogo razgovora...

– To je svake godine isto. Nekada krene dobro, u pravom smeru, nekada malo slabije, kao što je slučaj ove sezone. Imali smo dosta novih igrača i čini mi se da igramo sve bolje. Važno je da tim ima stabilnost. Rezultati u narednom periodu pokazaće koliko zaista vredimo, kako u prvenstvu i kupu, tako i u Ligi šampiona.

Prva polovina 2013. bila je tragična za Benfiku. Ekipa je odigrala jednu od najboljih sezona u istoriji, a ostala je bez ijednog trofeja – izgubila je u finalu Lige Evrope od Čelsija, u finalu Kupa Portugalije od Gimaraisa, a titulu je odneo gol Kelvina iz Porta u poslednjim sekundama pretposlednjeg kola šampionata... Sve to ostavilo je traga i na igrače i na navijače i teško je u Lisabonu naći čoveka koji je raspoložen da govori na ovu temu.

– Što se tiče igre, mislim da je prošla sezona bila veoma dobra za nas. Svaku utakmicu smo odigrali na fenomenalnom nivou, ali nismo imali sreće da osvojimo trofeje. Napravili smo tortu, stavili na nju šlag, ali nedostajala je ona višnja na vrhu – slikovito Matić opisuje događaja iz maja.

– Sreća nam je okrenula leđa. Pa setite se finala Lige Evrope, gde smo dominirali u većem delu utakmice protiv Čelsija... To je fudbal, dešava se. Mora da se gleda samo napred.

Benfika jeste ostala bez trofeja, ali si ti dobio izuzetno priznanje – proglašen si za najboljeg fudbalera Portugalije i sve to te je uvrstilo među najtraženije igrače Evrope. Kako se nosiš s glasinama o transferu koji se meri desetinama miliona evra?

– To je normalno kada igrate u jednom klubu kao što je Benfika. Na oku ste kompletne Evrope i ne samo ja, već i moji saigrači. Uvek postoji interesovanje drugih klubova. Iskreno, nisam na to mnogo obraćao pažnju. Imam dovoljno iskustva da priče oko transfera ostavim po strani, jer ako o tome razmišljam može samo da me optereti. U prvom planu mi je fokus na trening i utakmicu. Da što više učim i napredujem zajedno sa svojom ekipom. Mogući odlazak ne zavisi toliko od mene, koliko od kluba. Rekao sam i ranije – zaista sam srećan u Benfiki, vi ste došli da me posetite i mogli ste da se uverite da mi je ovde baš sve potaman. Koliko god da ostanem u Benfiki, mogu da idem samo napred. Videćemo šta je Bog spremio za mene u budućnosti.

Na to da ti sve bude potaman verovatno utiče i organizacija kluba.

– Na fudbalerima je samo da misle na teren, sve ostalo je obezbeđeno. Biti fudbaler Benfike je velika privilegija. Sve van fudbala, problem bilo koje vrste, koji su kod mene hvala Bogu retki, ljudi iz kluba ekspresno i s lakoćom rešavaju. Omogućeno nam je da razmišljamo isključivo o treninzima i utakmicama. Trening centar u Sejšalu ima perfektne uslove za rad, o stadionu na kojem se ove sezone igra finale Lige šampiona ne treba ni trošiti reči.
Kakvi su ti utisci o mečevima s velikim rivalima Sportingom i Portom?

– To su veliki derbiji. Što se mene tiče, pripremam se za svaki meč isto, ne pravim razliku među protivnicima. Međutim, za navijače su to utakmice bez konkurencije u domaćem prvenstvu. Iz svog iskustva mogu da kažem da je Benfika – Sporting ipak malo veći derbi, jer je reč o gradskom rivalitetu.

Portugalci imaju sličnu strast prema fudbalu kao i Srbi. Može li se uporediti atmosfera u gradu pred utakmicu Benfika – Sporting s onom koja vlada pred duele Zvezde i Partizana?

– Ovde vole ljudi da kažu da grad stane kada igra Benfika, onda možete da zamislite kako to izgleda kada igramo protiv Sportinga. Na jednom od gradskih trgova Markes Pombal prilikom poslednje proslave titule Benfike okupilo se nekoliko stotina hiljada navijača. Zato mi je još više žao što još nisam osvojio prvenstvo s Benfikom, ali sam gledao snimke i atmosfera izgleda neverovatno. Benfikin autobus sa igračima se pet-šest sati probijao kroz gužvu, sve dok nije stigao do glavnog trga.

Igrao si u još jednom velikom evropskom klubu Čelsiju. Koje su najveće razlike?

– Engleski fudbal je drugačiji pre svega zbog toga što su svakom gradu imate klub s velikom grupom lokalnih navijača. To nije tako u Portugaliji, gde od ukupno 10, šest miliona ljudi navija za Benfiku. U Engleskoj Mančester navija samo za Siti i Junajted, u Londonu imate nekoliko klubova i navijači su izdeljeni po delovima grada. Zato su stadioni puniji, čak i kad igraju, uslovno rečeno, manji klubovi. Što se tiče Čelsija i Benfike, oba su veliki evropski klubovi, s tom razlikom što Benfika ima bogatiju tradiciju – zaključio je Nemanja Matić.


BENFIKOVIĆI ĆE DONETI DOBRO SRBIJI, MOŽEMO DA BUDEMO U VRHU EVROPE!

Filip Marković, Mitrović, Lazar Marković, Fejsa, Sulejmani, Matić i Đuričić na Benfikinom trening centru u Sejsalu (Foto: Žoao Paolo Trinade)

Mnogi žale što je Nemanja Matić, zaslugom Siniše Mihajlovića, prvu takmičarsku utakmicu za Srbiju u kvalifikacijama za Mundijal 2014. odigrao tek protiv Hrvatske u Beogradu.

U tom meču, ali i protiv Makedonaca u Jagodini, videlo se koliko je igrač tog profila nedostajao Orlovima...

– Nećemo otići na Svetsko prvenstvo i svima u Srbiji je žao zbog toga. Ali hajde da nađemo jednu dobru stranu, a to je da imamo stvarno mladu i dobru ekipu. Moje iskreno mišljenje jeste da Srbija ima veliku šansu da u narednih 10 godina bude jedna od jačih reprezentacija Evrope. Realno, ne možemo verovatno da budemo najbolji, ali da budemo jedni od boljih, za to imamo kvalitet i talenat. Imamo igrače koji mogu da iznesu tešku utakmicu i da je reše u odlučujućim mečevima.

U narednom ciklusu kvalifikacija za Evropsko prvenstvu u Francuskoj od tebe se očekuje da budeš jedan od vodećih igrača reprezentacije? Izostanak sa još jednog velikog takmičenja bio bio katastrofalan.

– Nikako ne bi bilo dobro da se tako nešto dogodi i to bi pokazalo da Srbija ipak nema kvalitet da se nosi s jakim evropskim reprezentacijama. U ovom trenutku stvarno mislim da možemo mnogo toga da uradimo.

Dobra stvar za reprezentaciju jeste i što je, bar sada, veliki broj igrača na istom mestu – u Benfiki.

– Naravno. Upoznajemo se svakim danom sve više. Ima nas stvarno dosta. Sigurno da je to dobro, jer je uvek potrebno malo više vremena da se nacionalni tim uklopi, baš iz razloga što igrači dolaze iz različitih klubova. To može da bude samo veliki plus.

Siniša Mihajlović?

- Nismo se nikada ni svađali. Kad smo porazgovarali u Lisabonu, dobio sam poziv, odazvao se i sve ostalo je iza nas.

BRAT ZA BRATOM

Nemanja i Uroš Matić sa braćom Nikolom i Lazarom Ristovski (Foto: Žoao Paolo Trinade)

Nemanjin godinu dana mlađi brat Uroš, ofanzivni vezista, bio je u prethodne četiri sezone jedan od najboljih igrača Košica, kluba u kojem je stariji Matić započeo evropski put. Letos je stigao u Benfiku, gde u B timu traži afirmaciju.

– Eto, ispada da me Uroš svuda prati, bili smo zajedno u Košicama, sada i ovde. Drago mi je što je tako, što smo opet na okupu. Uroš je godinama u inostranstvu, zna kako, kad i šta treba da radi. Nigde nije lako, a pogovoto je u Benfiki konkurencija paklena, teško je izboriti se za svoje mesto. Sigurno da mu je potrebno vreme, ni ja nisam igrao kad sam došao u Portugaliju. Važno je da maksimalno ozbiljno radi svoj posao, a on to ume i može. Verujem da će imati lepu budućnost – kaže Nemanja, a da ne govori lepe reči o Urošu samo zato što mu je brat, potvrdio nam je i novinar Abole Nuno Paralvas, rekavši da je Matić mlađi na pripremama iznenadio mnoge dobrim igrama.

U vreme kada je MOZZART Sport bio u Lisabonu, Matića su posetila braća od ujaka Nikola (16) i Lazar (14) Ristovski, pa smo imali priliku da ih svu četvoricu slikamo na Stadionu svetlosti. S obzirom na to da obojica igraju fudbal u Jedinstvu (Ub), možda će jednog dana naslediti Nemanju i Uroša u Benfiki...

ALEKSANDRA I FILIP ZA MIR I STABILNOST

(Foto: Žoao Paolo Trinade)

Gde god da je igrao, Nemanja Matić je ostavljao pozitivan utisak, nikada se za njega nisu vezivale nikakve intrige. Nema sumnje da je za to zaslužna kako njegova narav i odnos prema obavezama, tako i supruga Aleksandra, ljubav iz tinejdžerskih dana, s kojom je pre manje od tri godine dobio sina Filipa.

I kada ga pitate čega mu je kao profesionalcu u velikom klubu najteže da se odriče, čućete samo jedno – vremena s porodicom.

– Kad počne sezona, kup utamice, prvenstvo, Liga šampiona, od sedam dana, četiri smo van kuće. Veče pred svaki meč smo u karantinu, tako da mi je slobodno vreme zaista dragoceno i koristim ga, naravno, da budem što više s porodicom. Odmor je za mene vrlo važan kako bih bio maksimalno koncentrisan na trenizima. U profesionalnom fudbalu važi pravilo da kako treniraš tako i igraš. I stvarno je tako. Moraš da imaš profesionalan odnos prema fudbalu, jer prosto od njega živiš.

Česte posete familije iz Srbije takođe su nešto što Nemanju čini veoma srećnim...

– Sada je tu i brat Uroš, u istoj zgradi s nama, često nam dolaze rođaci, sve to meni donosi mir i preko potrebnu stabilnost. Najvažnije mi je da vidim da su Aleksandra i Filip srećni u Lisabonu i da uživaju. Normalno da mi je onda lakše da radim svoj posao. Baš sad su tu moja braća od ujaka Nikola i Lazar, kao i Aleksandrina rođena sestra Milica, tako da vrlo često imamo prijatan porodičan ambijent.

Kada su birali dom u Lisabonu, Aleksandra i Nemanja nisu mnogo razmišljali.

– Mesto Oires nam se svidelo na prvi pogled. Blizu je reka Težo i njeno ušće u Atlantski okean. Šetalište je sjajno i često smo tamo. Tu je i mnogo sjajnih restorana. Tamo pronalazimo svoj mir, pustimo Filipa da se izjuri pored vode i bude nam zaista lepo – zadovoljan je Matić.


NEMANJA MOŽE DA ODE IZ VRELA, ALI GA UVEK VOZI SA SOBOM

(Foto: Žoao Paolo Trinade)

Došlo je kod Srba neko čudno vreme kad se poreklo često krije, pa je čest primer da vam neko na pitanje "odakle si?" odgovori imenom grada ili većeg mesta koje se nalazi u blizini njegovog sela.

Nemanja Matić je sasvim suprotan primer. Ponosan na svoje poreklo, na tablici automobila ispisao je "V12ELO", s tim što "kec" i "dvojka" daju "R" i dobija se ime njegovog rodnog sela Vrela kraj Uba.

- Kolege iz reprezentacije me uvek zezaju da mogu ja da odem iz Vrela, ali da Vrelo nikad neće izaći iz mene, a-ha-ha... Ovo mi je automobil iz Londona, iz Čelsija, prilikom kupovine sam dobio mogućnost da biram šta će pisati na registraciji i to mi je prvo palo na pamet. I ne planiram da menjam, baš mi se dopada. Svi se nasmeju kada vide šta je u pitanju, a kada je tako, znači da je dobro – kaže Nemanja.

S obzirom na to da je zadovoljan performansama i komotnošću koje pruža "audi Q7", ali i da se nalazi među najtraženijim igračima Evrope, sva je prilika da će "Vrelo" uskoro špartati nekom drugom metropolom Starog kontinenta.

Pišu: Bojan Đurić i Milan Vuković

Izvor:


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.