Bogić Bogićević, trener FK "Javor" - Ispod brkova nema dlake na jeziku

Bogić Bogićević

"Koga da se plašimo? Daude, majke ti? Pa nije on Robert Prosinečki!

"Mi bismo u Srbiji i Gvardiolu oterali posle prijateljskih utakmica. Gubio je i Ferguson, i to bolno. Kod nas bi u ponedeljak leteo, a tamo je ostao, koliko, 27 godina...

"Naša liga, ovakva kakva je, relativno je skupa. Treba ti minimum pola miliona do milion evra za sezonu, a retki su privatnici koji će da "sahrane" svoje firme za fudbal. Ti možeš da prodaš Onjila i popuniš budžet, ali ne možeš da očekuješ da ćeš svake godine prodati Onjila

Živimo u eri u kojoj čoveka često "prodaje" marketing, a ne kvalitet, u kojoj je prava reč neretko bolji izbor od ispravnog poteza. Isprazne šale nasledile su spontani vic, a oni romantici koji na materijalno ne gledaju kao na jedino ili najvažnije često se smatraju dinosaurusima zaboravljeni u nekom starom, davno prošlom vremenu...

A onda se ispostavi da i od njih ima štošta da se nauči, iako smo ih odavno precrtali. Poput brkova, koji su ispali iz mode.

Trener Javora iz Ivanjice Bogić Bogićević jedan je od onih koji nas sećaju na stara, uglavnom dobra vremena. Na to da neke vrednosti treba negovati, a ne odmah otpisivati kao zastarele i menjati ih pomodnim korporativnim principima koji nose čudna strana imena. Poput mobinga...

U Ivanjici se, recimo, igrači ne bune kada im šef onako očinski opali packu po glavi ili u šali podvikne da ustanu kada ga pozdravljaju. Momci odgovaraju dečačkim osmehom, a ne mrkim pogledom. Verovatno zato što znaju da Bogićević to radi zato što ih shvata kao svoje i radi ono što misli da je za njih dobro.

A ume da bude i te kako dobro, kao kada je Javor na superligaškog premijeri slomio Crvenu zvezdu (4:2) ili nedavno pokvario rođendansko slavlje Partizana u Humskoj (0:0).

– Da smo bili malo prisebniji, mogli smo i Partizan da pobedimo. Nije to ništa slučajno. Imamo dobru ekipu, samo nam treba malo vremena da se uigramo, jer imamo dosta novih igrača – kaže na početku intervjua za MOZZART Sport Bogićević, koji nas je ugostio u Ivanjici, sedištu svog novog kluba.

U Javoru vlada domaćinski ambijent, kakav ćete retko sresti u Superligi. Bez atraktivnih sekretarica i propratnog osoblja. Samo trener, sportski direktor Toma Savić i nekoliko igrača kojima nije bilo teško ni da posluže piće gostima.
Niti da preoru teren kada su ih mnogi već videli kao "topovsko meso" za beogradske večite rivale. Uostalom, nije ni prvi put da su se Zvezda i Partizan mučili s Bogićevićem. Crno-beli su protekle sezone poklekli pred Donjim Sremom, a crveno-beli su izvojevali dve pobede. Ipak, ostala je upamćena slika zastrešenih Beograđana kako u finišu meča, usred Marakane, čuvaju loptu uz korner zastavicu.

– Prvo, pobeda u Novom Sadu protiv Zvezde nam je oteta crvenim kartonom. A ovo drugo? Pa čovek je postupio realno. Prednost ti izmiče, normalno je da ćeš da je čuvaš i on ju je sačuvao. To što navijači shvataju to kao sramno, to je drugo. I Mančester junajted izgubi od Vigana. Ovde bi gorelo, zapalili bi stadion! A u Mančesteru najgori start odvajkada, pa niko ne pominje smene, maltretiranje – odgovara trener Javora.

Siguran je Brka da više nema nedodirljivih.

– Ne igraju ni u Zvezdi ni u Partizanu neka čudovišta od igrača. Nije to nikakav bauk. Kad bi zamenili dresove, videlo bi se da nije to neka razlika. Tako govorim i igračima pred utakmice s njima. Jesu to veliki klubovi, ali u ovom trenutku, realno, nisu veliki timovi.

Surova istina. Kao i sve ostalo što Bogićević govori, iako se svaki put ugrize za usnu kada prozbori o večitim beogradskim rivalima, jer ne želi da ispadne niti da se ikom dodvorava, niti da nekog kritikuje.

– Objektivno, imaju kvalitetnije timove. Ne može Javor da pobeđuje sve redom, ali može da dobije Zvezdu, pa neka ona pobedi šest uzastopno, ali što da sedmu ne izgubi? To je normalno. Samo ovde nije. Mi bismo i Gvardiolu oterali posle prijateljskih utakmica. Gubio je i Ferguson, i to bolno. Kod nas bi u ponedeljak leteo, a tamo je ostao, koliko, 27 godina... E sad, krajnje je vreme da neko uleti u tu šampionsku trku. Mislio sam da bi to mogla da bude i Jagodina, ali nešto se kod njih poremetilo. Čukarički je najprijatnije iznenađenje, ali treba biti realan i zapitati se koliko oni mogu da izdrže na ovom nivou. Ali Vojvodina? Ove sezone može ozbiljno da zakuva. Pa koga treba svi mi da se plašimo? Daude, majke ti? Ne kažem da je loš igrač, ali nije ni Robert Prosinečki, pa da primi loptu od štopera i prošeta se kroz petoricu igrača.

Bogić Bogićević

Bez dlake na jeziku. Uvek. I kada govori s igračima. I kada treba da se izbori s pritiskom da u tim uvrsti ovog, a ne onog...

– Znam da se za mlade igrače govori da su razmaženi, ali ja mogu da pričam samo o klubovima u kojima sam radio, i tu, tvrdim, nema takvih. Prost nastup je sve što ti treba. Ko ne igra, ti mu kažeš zašto. Ili mu kažeš da ne igra dobro ili da igra dobro, ali da ima neko bolji. Nije to neka velika nauka. Prihvataju svi oni to. Ne opretećujem ih ni zajedničkom analizom, odnosno gledanjem utakmica narednih rivala. To je gubljenje vremena, budalaština, a i njih to ne interesuje previše. Gledamo pomoćnici i ja, možda s igračima neki sažeti snimak od pet ili šest minuta, koliko im drži pažnja. Pa treba li da im posle dva sata treninga pokazujem kako dribla Jojić? Isto je i kad ti dođe predsednik i kaže da taj i taj mora da igra. A radio sam i u nekim klubovima, hajde tako da kažem, tvrde varijante, kao što su Zemun, Radnički sa Novog Beograda, Bežanija, Hajduk sa Liona... Kažem: "U redu, pustiću ga ako ti misliš da treba, ali ako odigra loše, neće više nikad biti na terenu". Noga u dupe! I nikad nisam imao problema.

Ipak, daleko od toga da je Bogićevićev pogled na fudbalski svet idiličan.

– Siromaštvo nas je ubilo. Sve što vredi prodamo, pa onda hoćemo u Ligu šampiona. Moramo da se okrenemo mlađim kategorijama, da ozbiljno radimo s njima i pokušamo da ih držimo što duže u klubu. To je trebalo da uradimo pre 10 godina. A ne da lupetamo neke sumanute iznose i foliramo se. Ovo sad ne vodi ničemu. Samo... Mi ne prihvatamo ništa što je novo. Takav smo narod. Uvek protiv svega.

Od nedavno privatizacija se potencira kao jedino moguće rešenje.

– Koja privatizacija? Ako bude onakva kakva je bila u privredi, e onda smo tek nadrljali. I nisu tu samo Zvezda i Partizan, a ne verujem da bi neko baš kupio Javor. Nismo interesantni. Ovi ljudi koji sada ulažu... Pitanje je da li bi oni sami mogli da izdrže to. Naša liga, ovakva kakva je, relativno je skupa. Treba ti minimum pola miliona do milion evra za sezonu, a retki su privatnici koji će da "sahrane" svoje firme za fudbal. Ti možeš da prodaš Onjila i popuniš budžet, ali ne možeš da očekuješ da ćeš svake godine prodati Onjila.

Bogiću samom novac nije presudan.

– Imao sam letos dve ponude iz Srbije. Mnogo izdašnije od Javorove. Jedna je bila duplo bolja, ali jedino merilo je da proceniš gde možeš da funkcionišeš na pravi način.

A malo je sredina u našoj zemlji gde je to moguće. Zato valjda oni koji godinama prave rezultate i ne pomišljaju na rad u našim najvećim klubovima. Ili u tim klubovima o njima ne razmišljaju. Svejedno...

– Nemojte, stvarno, ja da govorim o tome. Istina, ume da bude nelogično kada vidite šta se sve radi kada se biraju treneri u Savezu, Partizanu, Zvezdi... Svakakve su isprobali, dovodili nekakve strance, a možda im je pravo rešenje bilo mnogo bliže. Kako, na primer, neko na Marakani nije rekao: "Ej bre, hajde da dovedemo tog Piskavca, čovek u nemogućim uslovima pravi neke rezultate, možda je taličan, možda i kod nas napravi nešto"?

NISAM POSLEDNJI FUDBALSKI BOEM

Intervju sa Bogićem Bogićevićom je, iako smo se sastali na stadionu Javora, rađen u mnogo opuštenijoj atmosferi. Dabome, u kafani. Red je bio i da trenera Javora pitamo šta misli o nadimku kojim su ga poneki krstili "poslednji fudbalski boem".

– Nisam poslednji. Niti bi trebalo da budem. Trebalo bi da ih bude više, ipak je fudbal igra. Bilo ih je pre mnogo, da ih ne nabrajam sve, od Cige Đorđevića, Čabre, Ivice Osima... Više su vremena provodili u kafani nego na terenu, ali su znali kako da se ponašaju. I s navijačima i prema trenerima. Pazi, nekad smo se sastajali po kafanama. Podelimo utiske i ideje, imao si i od koga da naučiš. Imaš i sada mnogo pismenih trenera ovde, budalaština je to što kažu da ih nema, ali danas mnogo prepisujemo, sve gledamo kako su oni tamo nešto uradili, pa bismo i mi to da kopiramo. A kao i u školi, kad prepisuješ možeš da dobiješ peticu, ali ne možeš da razumeš to što radiš. Zato sad nemamo trenera maltene ni u Makedoniji. A nekad, u vreme pomenutih boema, drugi su od nas prepisivali.

BRKOVI ZBOG OCA

Nema sumnje da, pored fudbalskog znanja, Bogića Bogićevića baš brkovi čine jedinstvenim u fudbalskoj Srbiji.

– Znam samo da nisam poslednji brka među trenerima. Ima tu i mnogo većih trenera od mene, recimo Portugalac Artur Žorž, on mi sad pade na pamet... Inače, nikada ih ne bih skinuo. Ne nosim ih zbog imidža, nego zbog ćaleta koji ih je imao. A dete se ugleda na ćaleta. Moj je umro sa 12 godina i to mi je nekakva uspomena. Nisam gledao ni glumce, ni trenere, ni igrače. A nije ni zbog žena – našalio se Bogićević.

SINIŠA JE LUTAO, ALI TREBA DA OSTANE

Nezaobilazna tema u nedelji u kojoj je naša reprezentacija slavno završila neslavno učešće u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo jeste nacionalni tim Srbije i pre svega status selektora Siniše Mihajlovića.

– Siniša je lutao dosta, bilo je tu nekih čudnih stvari i nismo napravili ništa. Ali da opet dovodimo nekog da se vežba na reprezentaciji? Da se ja pitam, ostavio bih ga. Nešto je naučio, neke relacije. Poznaje prilike ovde. Samo, treba biti oprezan. Šta god da odluče, treba neko ozbiljno da stoji iza toga... Kod nas će ga verovatno smeniti. Možda je već i smenjen.

Piše: Dejan Stanković

Izvor: