Mile Jovin, fudbalski trener - I dan-danas čujem kako Nemci skandiraju: Roter Štern!

U legendarnoj postavi Crvene zvezde koja je u sezoni 1978/79. dogurala do finala Kupa UEFA Mile Jovin je briljirao na poziciji levog beka. Po završetku igračke karijere, izuzetno borbeni defanzivac – kojeg je osim brkova krasio i odličan centaršut – preuzeo je brigu o mlađim kategorijama crveno-belih

O trnovitom trenerskom putu, nezaboravnom megdanu s Borusijom iz Menhengladbaha, aktuelnoj situaciji na Marakani i razonodi zvanoj sportska kladionica, s Miletom Jovinom pričali smo u kultnom beogradskom kafiću "Roma"...

- U minuloj sezoni sam vodio Radnički iz Vršca koji sam preuzeo pošto sam dobio otkaz u Crvenoj zvezdi. Na čelo kluba došao je bivši igrač Uroš Predić i na početku je sve bilo po dogovorenoj priči, da bi kasnije stvari počele da se menjaju. Uglavnom, posle osam meseci smo se razišli u mišljenjima i prekinuli smo saradnju, tako da sam trenutno bez angažmana – započinje Mile Jovin razgovor za MOZZART Sport.

Zašto su vam uručili radnu knjižicu u Crvenoj zvezdi?

– Dogodilo se to za vreme predsednikovanja Vladana Lukića. Ni sada ne znam iz kog razloga smo Cvijetin Blagojević i ja morali da napustimo klub. Jedino što mi je Maza Vasilijević rekao kako žele da podmlade trenerski kadar u omladinskoj školi. Bio sam zadužen za generaciju 1996, sadašnje omladince. I tako, posle 28 godina provedenih u Zvezdi, što kao igrač, što kao trener, rečeno mi je da se više ne računa na mene.

Kako ste to podneli?

– Pogodilo me to, ali šta da se radi, nisam jedini koga je zadesila takva sudbina. Idem dalje...

Kroz vaš trenerski dril na Marakani prošlo je mnogo dečaka koji su kasnije postali odlični igrači. Nabrojte neka imena?

- Dovoljno je da kažem kako sam vodio generaciju Nemanje Vidića, Aleksandra Lukovića i golmana Vladimira Stojkovića.

Je l’ se već u tom uzrastu videlo da će Vidić biti klasa?

– Jeste, jer on je i kao klinac bio dominantan u skoku i glavom je igrao fenomenalno. Izrastao je u istinskog asa i postao kapiten Mančester Junajteda u Fergusonovoj eri, što je čudo. Nemanja je pravi idol za mlade.

Može li se reći da je Vidić jednostavnu igru izdigao na nivo genijalnosti?

– Tako je, milina je gledati fudbalere koji su ukapirali kako se igra jednostavno.

Na Marakani se odavno nije ispilio as ni približno tog formata. Šta je prema vašem mišljenju uzrok višegodišnjem Zvezdinom posrtanju?

– Kriza traje godina i ne znam šta bih rekao na tu temu, osim da je potrebno da dođu iskusni, pravi ljudi koji će biti spremni da ulože mnogo rada kako bi stvari krenule nabolje. Uglavnom, odavno to više nije Zvezda u kojoj sam nekada igrao.

Kad je već tako, hajde da evociramo uspomene na vreme kada je vaša generacija, u sezoni 1978/79, harala evropskom scenom i samo zahvaljujući sudijskoj otimačini nije osvojila Kup UEFA...

– Drugo je to vreme bilo, epoha stare Jugoslavije, kad je narod obožavao fudbal i hrlio na stadione. Džajina generacija je dugo vladala, ali ipak smo moji saigrači i ja bili ti koji su prvi zaigrali u jednom evropskom finalu.

Prisetite se ko je sve nastupao u tom timu?

– Stojanović, Jovanović, Jelikić, posle Krmpotić, ja, potom Muslin, Miletović, Jurišić, Petrović, Blagojević, Savić, Šestić, Milosavljević, kasnije je došao Repčić, a tu su još bili Lukić i Borovnica i obavezno da pomenem Kerija i Baralića. Igrali smo četiri-pet godina zajedno i taj uspeh nije bio slučajan. Danas igrači odlaze i dolaze na pola sezone i u takvim okolnostima svakom treneru je teško da napravi rezultat.

Osim uigranosti, šta je još bio kvalitet tog čuvenog tima?

– Jednostavno, znalo se ko šta radi. Pižon je bio velemajstor, Šestić dribler, Dule Savić je bio golgeter, dok smo mi ostali bili, ne baš vodonoše, ali smo radili svoj deo posla najbolje što umemo.

Većinu rivala ste bacali na pleća u finišu meča, što nikada nije bilo svojstveno našim klubovima. Na koji način vas je to Branko Stanković fizički pripremao?

– Vrlo jednostavno – cedio nas je na svakom treningu kao limun!

Koliko dugo vam je odjekivao eho u ušima "Roter štern " (na nemačkom Crvena zvezda), što je bio presedan da na evropskoj utakmici navijači domaćina kao u transu bodre goste?

– Iako je prošlo mnogo godina, moji saigrači i ja taj navijački eho i dan-danas jasno čujemo. Utakmica se igrala u Diseldorfu i bilo je dosta naših gastarbajtera, međutim, ogromna većina Nemaca nije ostala ravnodušna na nepravdu koju nam je naneo sudija Mikeloti, pa je ceo stadion počeo da nam skandira. Leteli smo po terenu, samo, zaista nismo imali sreće. Muslin je pogodio prečku, lopta je šetala i po gol liniji, ali nije htela da pređe unutra. Gol smo primili iz nepostojećeg penala, kad je Simonsen u stvari gurnuo Jurišića. Sve je bilo jasno, pošto je neko odlučio da Borusija te noći mora da slavi.

Disali ste na terenu kao jedan. Da li ste kasnije ostali u kontaktu?

– Naravno, često se viđamo i družimo mi koji smo ostali u Beogradu. Skoro je dolazio Rajko Janjanin iz Grčke, Jurišić je u Zrenjaninu, Jelikić živi na relaciji Šabac–Belgija, dok je Jovanović u Domžalama.

Kada ste shvatili da možete da budete dobar trener, kao što ste bili dobar igrač?

– Kada sam zajedno sa devetoricom Zvezdinih omladinaca prešao u Voždovac koji je u to vreme bio filijala crveno-belih i kada smo bili hit tim u Trećoj ligi. Taj tim su činili Srđan Jeremić, Zoran Urumov, Miloš Drobnjak, Pavle Delibašić, Goran Drulić, Nikola Lazetić, Marko Mitrović, tu je bio i čudo od deteta Jovan Veselinović, pa Ivan Gvozdenović... U sledećoj fazi trenerskog puta bio sam pomoćnik Pižonu kad je vodio prvi tim Zvezde 1996. godine, da bih zatim započeo rad s mlađim kategorijama i to generacije 1981, 1982. i 1983. Ubrzo sam dobio šansu u FS-u tadašnje Jugoslavije, kao selektor kadetske i omladinske reprezentacije. Odatle me skloniše, ne znam ni sam zašto.

Verovatno da se promenila vladajuća garnitura?

– Pre će biti da je nekome zasmetalo to što, gde god smo putovali, bilo u Nemačku ili Ukrajinu, svi su meni prvo prilazili, jer imam ime i prezime.

Ispostavilo se da ste ipak profitirali...

– Tačno tako. Dobio sam ponudu da samostalno vodim Leotar iz Trebinja koju sam prihvatio i sa sobom poveo Zvezdine igrače – golmana Vladimira Stojkovića, Purketa Stojanovića, Slavoljuba Đorđevića, Marka Popovića, Pavla Delibašića i u konkurenciji 20 klubova osvojili smo Premijer ligu. Potom smo prošli prvo kolo kvalifikacija za Ligu šampiona, da bismo časno i pošteno poklekli pred praškom Slavijom. Kasnije sam radio u Radniku iz Bijeljine i u Žepči, muslimansko-hrvatskom klubu u kojem sam bio jedini Srbin, ali izuzetno poštovan i cenjen.

Izgleda cenjeniji nego u Srbiji?

– Tako je, tako je... Po povratku sam preuzeo Novi Pazar i izborio opstanak, a onda je usledila epizoda u niškom Radničkom s kojim sam, takođe uprkos velikim teškoćama, ostao u ligi. Još sam bio u Sremu iz Jakova i Bečeju, onom Bečeju što je nekad bio prvoligaš. Svuda sam ostavio odličan utisak i svuda su mi vrata širom otvorena. To mi je velika satisfakcija.

Da li biste imali još uspešniju trenersku karijeru da ste imali bolje suđenje?

– Činjenica je da se ovde fudbal maltene igra zbog sudija koji ti za tili čas ponište sav trud, ali to je neka druga tema o kojoj ne bih ovom prilikom. Zna se ko bi trebalo o tome da misli.

Dok čekate na poziv novog kluba, kako obično provodite slobodno vreme?

- Volim da popijem kaficu s drugarima, ovde u kafiću Roma na Voždovcu. Ispričamo se i obavezno uplatimo poneki tiket.

Pomoću kakve taktike lovite dobitke?

– Pre bih rekao kako igram da ne dobijem, a-ha-ha... Nanižem mnogo parova, ne manje od 10 i onda stalno kiksnem jednu ili dve utakmice.

Sigurno je bilo i naplata, a da li je bila neka izdašnija?

– Prošle godine, kad sam bio u Vršcu, dobio sam u MOZZARTU 50.000 dinara. Čekao sam poslednje Briž – Bazel 3 + i došlo je!

Je l’ bilo nervoze?

– Ma ne… Ne ulažem nikad neki veliki novac, zato se ne nerviram. Kladim se iz čiste razonode, čisto da ispratim to što sam odigrao i uživam.

Da li miksujete sportove?

– Samo me fudbal interesuje.

Imate li omiljene klubove?

– Uvek ih imam i uporno ih "guram", kao na primer Bajern prošle godine kad mu nije išlo najbolje, ali me ovi ostali slabo kad ispoštuju. Stalno obećavam sebi kako ih više neću stavljati na tikete, da bih im već u sledećem kolu dao novu šansu.

Ubacujete li parove iz domaće lige?

– Izbegavam naše utakmice, a pogotovo one Zvezdine, bez obzira u kakvoj formi koji klub igra. Jednostavno, ako ih stavim na tiket, drugačije bih gledao događaje na terenu.

Koja vam je omiljena igra?

– Koristim uglavnom fikseve i to keca i dvojku, dok ikseve zaobilazim u širokom luku. A što se tiče golova, najviše koristim igru 3 +.

Na osnovu čega se opredeljujete za određeni par i igru?

– Nešto mi se javi da baš to treba da odigram i uvek ispoštujem intuiciju. Vremenom sam uvideo da što više informacija imam, teže pogodim sve. Izgleda je bolje napamet igrati.

Pratite li politička dešavanja?

– I ne baš, pošto sam i ja oguglao kao i sav narod. Godinama je sve manje-više isto, kriza je samo veća i nema potrebe da se čovek nervira bezveze. Odgledam jedino "Dnevnik". Normalno, gledam i sportske prenose.

Šta mislite o našem reprezentativnom fudbalu?

– Skeptik sam. Ranije sam naš državni tim pratio s mnogo više elana, ali više ne. Svaka čast našim igračima koji brane boje poznatih evropskih klubova, međutim, kad obuku dres s državnim grbom, nešto ne štima.

Kako biste prokomentarisali veliki uspeh naše reprezentacije do 19 godina?

– Drulović je pronašao žicu i dobitnu kombinaciju i pritom se oslanjao na krug od 13 igrača. Znalo se dobro ko šta radi i klinci su me oduševili. Počev od golmana Rajkovića, preko Mitrovića i Đurđevića, do Lukovića. Moram obavezno da pohvalim Maksimovića kojeg Zvezda nije smela da ispusti.

I za kraj razgovora, recite nam kad ste obrijali brkove?

– Ah, davno, ima tome 10 godina. Vidim da se uveliko vraćaju u modu, ali džaba. Sad kad bih ih pustio, bili bi beli, a-ha-ha...

PIŽON ME UVEO U TRENERSKE VODE

Jeste li se ikad pokajali što ste uskočili u usijani trenerski rov?

– Nisam, jer fudbal je ceo moj život, a počeo sam da radim kao trener zahvaljujući Pižonu Petroviću koji me 1992. pozvao da mu pomognem kad je preuzeo brigu o mlađim kategorijama Crvene zvezde. To je bila generacija Dejana Stankovića, Drulića, Koromana, Lazetića, Lalatovića i Gvozdenovića koji su kasnije bili kapiteni prvog tima.

RAZBILI SMO BORUSIJU, ALI PAMTI SE REZULTAT IZ BARIJA!

Kada se sastanete, da li uvek pričate o nezaboravnom meču s Borusijom?

– Prisetimo se, kako ne, ipak smo bili na korak od trona. I sad, kad već pričamo o toj čuvenoj utakmici, moram da odam priznanje šampionskoj generaciji Crvene zvezde iz Barija i svaka im čast. Međutim, činjenica je da su igrali od početka na nulu i penale. Ipak, rezultat je ono što se pamti, a mojim saigračima i meni ostaje uteha da smo u tom nezaboravnom finalu u potpunosti nadigrali Borusiju!

Piše:Milorad Plazimić

Izvor:

FK Crvena zvezda Beograd

Mozzart d.o.o. Beograd

Stepanović & Šipka Beograd

Mile Jovin

Mile Jovin biografija

fudbaler

fudbalski trener

FK Radnički Vršac

MOZZART Sport

Stepanović i Šipka

Marakana

Branko Stanković

FK Novi Pazar

FK Radnički Niš

fudbal