Izvor: Mozzart sport | Ponedeljak, 29.07.2013.| 12:24

Maja Lalić, arhitekta - Za "Partizan" navijaju gospoda

Maja Lalić (Foto: Mozzart sport)

Kako mi je majka iz Mostara, pamtim da su "Velež" i "Partizan" u našoj kući bili bitni. Brat Siniša, koji je 11 godina stariji od mene, često je bio na tribinama stadiona Pod bjelim brijegom, a tata mi je navijao za "Partizan". To navijanje za "Partizan" mi je delovalo nekako gospodski i različito jer uvek mi se, kao detetu, činilo da mnogo više ljudi navija za "Zvezdu".

Letnja šema festivala "Mikser" uveliko traje. Napravljen je intenzivan program za klince koji ostaju u Beogradu. Dosta je sportskih događanja, a jedan od njih zove se "Japansko leto". Uz promociju tamošnje kulture mlađi naraštaji mogu da se nedeljom po podne, uz japanski jezik i origami, upoznaju i sa borilačkim veštinama. Arhitekta Maja Lalić, ideolog festivala, uveliko se raduje što su se uz osnivanje "Mixer house-a" u Savamali stekli uslovi da se aktivnosti prošire i izvan festival i da žive celu godinu.

Da li je vaša kćerka već spremna za japanske veštine?

– Ima četiri godine i to što crta u mnogome liči na japanske slike.

Da li je tim Mixera učestvovao na nekom sportskom takmičenju?

–Vidite, nismo...

Hoćete da vas prozovu da su dizajneri nesposobni za sport?

– Moramo neki tim da oformimo. I pevali smo i svirali, pravimo palačinke... Ali na Mikser festivalu, kada god možemo, u sklopu ideje povratka u prirodu, stimulišemo sportske aktivnosti, igrali smo basket, radili jogu, dotakli se malo zdrave ishrane... Nije baš da ne razmišljamo sportski.

A kako vi stojite sa basketom?

– Revnosnija sam bila u vežbanju joge. Počela sam negde 2003. godine, a onda je redom došlo dvoje dece i termini joge su se poklopili sa spremanjem, kupanjem, uspavljivanjem... Ali pribegavam i dalje kućnoj verziji "pet tibetanaca". Vežbice koje barataju osnovama joge i stvarno mi znače. A smislili smo i novi kućni sport.

Trčanje po stvar bačenu s terase?

– Neee... Svi se valjamo po podu i kad te dete gurne ti moraš da padneš i kotrljaš se po podu. Iziskuje veliku količinu energije.

Jeste li ranije trenirali nešto?

– Odrasla sam na Kosančićevom vencu i ceo život sam išla na neke devojčica-fazon rekreacije. Prvo na balet, pa potom na razne oblike džezersajza. Nikad to nije bio neki konkretan sport, ali sam stalno imala kontinuitet u vežbanju.

Šutiranje lopte na kaldrmi Kosančićevog venca?

– Kao deca smo neprestano vitlali. To je poseban deo grada, u samom je centru, a sačuvan je komšijski duh. Zbog kaldrme saobraćaj ne može da tutnji i deca su slobodna. Detinjstvo smo proveli pored ruševina Narodne bioblioteke, u trčanju i jurnjavi. Za loptu je bilo nezgodno, sve ulice su pod nekim padom, a još i grbave. Za to je služio, kasnije, Kalemegdan i dvorište OŠ "Braća Ribar".

Da li je tata bio sportista?

– Ne toliko, ali je uvek bio vitalan. Pamtim oca kako svako jutro radi one asketske vežbe.

One vojničke, razgibavanje...

– E baš te... Ali su zato oba roditelja dosta šetala i s nama i provodili smo mnogo vremena u prirodi. To smo malo zaboravili, odlaske van grada sa loptom, trčanje...

Da li je i majka htela da učestvuje?

– Naravno, bio je to tada deo kulture, da se svaki dan posle posla i škole negde ode, ako ne može van grada, onda bar u park. Moji roditelji su često sa svojim društvom igrali odbojku na Adi i Košutnjaku.

Jesu li vam dali da se pridružite?

– To se podrazumevalo. Danas su te sportske aktivnosti podeljene na dečje i roditeljske, ranije se to preklapalo... Dečje aktivnosti su bile u okviru redovnog školovanja, nije se toliko strepelo nad nečijim interesovanjima već smo živeli socijalistički život bogat i sportom i kulturom.

Da li je on pored mora uključivao i skijanje?

– Jesmo, porodično smo skijali. Odnosno, moji su se kasnije, pod stare dane priključili. Bilo je to mnogo smešno. Kad uđete u neke godine, nema više ni te potrebne savitljivosti.

Gde ste išli?

– Znalo se, letovanje u Hrvatskoj, zimovanje u BiH, na Jahorini. Uz to su išle rekreativne nastave u Istri i potom klasične ekskurzije. Tek posle, kao odrasla, shvatila sam da smo mi na "ozbiljnu" ekskurziju išli u Suboticu, a-ha-ha. A da, bilo je tu i školskih zimovanja na Divčibarama. Tu su mi bili prvi skijaški počeci. I posle, odmah u vatru – Jahorina je ozbiljna planina.

Ko vam je od poznatih "pjevača" bio najzanimljiviji?

(Foto: Mozzart sport)

– Uglavnom smo se mi klinke lomile što na skijama, što bez njih – eno Frana Lasića... A ta sarajevska ekipa je bila mnogo zabavna. Pamtim kako je tata jednom prošišao sa staze u šumu, a oni, kabadahijski se voze na žičari i doviknu: "Ima l’ jagoda?"

Jeste li nastavili sa decom tu tradiciju odlazaka van grada, skijanja?

– Nismo još. Poslednji put sam skijala još dok sam bila trudna sa Tinom. I tad sam krišom skijala, krenula sam kao ja ću samo da šetam pa nisam odolela. Potom smo krenuli u Mikser priču i to nas je zaokupilo. Prestalo je da bude samo posao, prepleli su se život i posao pa dve bebe zaredom... Sad se tek pripremamo da se organizujemo. Na početku svake, pa i poslovne, velike priče nisi u stanju da imaš veliki tim, ali vremenom i do toga dođe. Misliš da će se sve rasformirati ukoliko te nema, a u stvari nije to tačno. Stvari mogu da funkcionišu i bez nas.

Da li ste u kući imali tim za koji se navija.

– Kako mi je majka iz Mostara pamtim da su "Velež" i "Partizan" u našoj kući bili bitni. Brat Siniša, koji je 11 godina stariji od mene, često je bio na tribinama stadiona Pod bjelim brijegom, a tata mi je navijao za Partizan. To navijanje za Partizan mi je delovalo nekako gospodski i različito jer uvek mi se, kao detetu, činilo da mnogo više ljudi navija za Zvezdu

A navijanje za "Velež"?

– E to je bila već egzotika, a-ha-ha.

Kome ste se priključili, "Veležu" ili "Partizan"-u?

– Lokalno "Partizan"-u, a ako razmišljam za koga u celoj Jugoslavij, onda "Velež"-u.

Ih, pa nisu oni imali mnogo razloga za prepirku pošto nisu bili neka konkurencija?

– Pamtim da je čak i meni, koju kolektivni sportovi baš i nisu mnogo zanimali, euforija bila gledanje neke veće, bitnije, utakmice. I mi deca smo revnosno učestvovali u tome.

Pamtite li neki odlazak na utakmicu?

– Na utakmicu sam prvi put otišla relativno kasno, poveo me jedan drugar sa fakulteta. Bio mi je to premijerni odlazak na Marakanu. Da li je moguće da je igrala Barselona – Crvena Zvezda? Bile su to neke devedesete.

Koji je bio rezultat?

– Verujte da se ne sećam. Bolje pamtim jednog čoveka koji je sedeo ispred mene, kako je bukvalno milion puta ustajao i isto toliko psovao. On mi je bio veći hit od utakmice. Ima neka doza komike u toj ozbiljnosti kojom muškarci doživljavaju uspeh svog tima. Simpatično je, gledam ih kao fenomene.

Da li vaša dva muškarca već zajedno sede i gledaju utakmice?

– Lav je još mali, a Ivan voli košarku. On je bivši košarkaš i unapred mi i po nedelju dana najavljuje: "Maco, u utorak u ... da me pustiš da na miru pogledam". I desi se da ga nešto osujeti, a nisam ja, majke mi.

Jeste li poželeli da nekim od plesova nastavite profesionalno da se bavite?

- Više je to bilo održavanje kondicije, a kasnije sam se zainteresovala za jogu. Nju čovek ne može da radi do određenih godina. Mi, žensko društvo, volele smo da se upoznajemo sa različitim stvarima. Otišle smo svojevremeno i na nekoliko časova joge. Meni to nije bilo ništa jasno. Šta je bre ovo, niti je teško, niti jasno, sve sporo i dosadno? Posle sam negde pročitala da do 30. godine ne postoji mentalna zrelost za bavljenje jogom.

I sačekali ste?

– Prijateljica Tanja sa kojom sam osnovala Mikser 2002. godine upoznala me je sa jogom. Jedan od naših prvih projekata bio je "Bolivud kultura" i onda nas je ona nagovorila da svi, ceo tim, krenemo na jogu. Ostali smo narednih šest godina u toj priči, svaki ponedeljak i četvrtak smo išli na jogu. Trenutno patim za tim. Sada kada postoji Mikser house imamo mogućnost da radimo razne stvari, pa bismo mogli da se organizujemo da nam neko drži i jogu.

Mogli bi vi ovde da stavite i poneki sto za stoni tenis, ima mesta...

– U projektu imamo dva stola, ali moramo i sa investicijama da idemo fazno. Jedne godine na festivalu smo imali u programu druženje dizajnerskih studija. Kolege iz Popular studija umesto klasične prezentacije pripremile su super druženje, donele su sto za stoni tenis i nastao je takoreći maraton mečeva.

Pamtim jedan od zanimljivih projekata izloženih na Mikser festivalu, beše to naja sa biciklima...

– Zvao se "Cikliranje". Grupa momaka jež želela da ponudi Beogradu sistem koji imaju i mnogi drugi evropski gradovi – punktovi na kojma se mogu iznajmljivati bicikli. Razvili su čak i prototip svog bicikla koji bi bio idealan za našu prestonicu.

Šta je bilo sa tim?

– Kao i mnoge druge ideje, ništa. To je samo jedan od primera kako naše institucije ne umeju da funkcionišu u privano-javnom odnosu u kom može da profitira grad. Postoji gomila vrednih ljudi koji nešto stvaraju, predlažu i mogu to da iznesu i kada to ponude gradu oni ne umeju da ponude onaj mali postotak podrške koja bi to mogla da oživi. Povremeno se raspitujem kod tih momaka, ali svake godine dobijem isti odgovor – nema ništa.


GIMNASTIČARKA

Koji su vas sportovi interesovali dok ste bili devojčica?
– Uvek gimnastika. Olimpijske igre i prvenstva nismo propuštali.

A treniranje?
– Samo u kućnoj varijanti. Bilo je tada i isprobavanja vratolomija uz velike posledice. Ne mogu se podičiti da sam bila neki megasportski tip. Još pamtim taj ponos koji sam osetila kada sam naučila da pravim zvezdu, veliki događaj.

U školi?
– Da, ali tada samo u školi imali veoma ozbiljno fizičko vaspitanje. Vidim da kasnije generacije baš i nemaju taj odnos, ne idu na časove... Jedina dvojka koju sam ikada dobila u školi bila je iz fizičkog.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

Izvor:

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.