Izvor: Mozzart sport | Subota, 06.07.2013.| 08:48
Izdvojite članak Odštampajte vest

Milorad Čavić, plivač - Oči u oči s ajkulom

Milorad Čavić

Najveći plivač koga smo ikada imali, nakratko je odložio obaveze u svojoj školi plivanja u Kragujevcu i za čitaoce MOZZART Sporta ispričao mnoge detalje iz života koje javnost (do sada) nije znala.

Bio je najveći, a ostao tako jednostavan. Oči mu i dalje klinački igraju dok priča o životu, karijeri i planovima za budućnost. Najbolji srpski plivač svih vremena Milorad Čavić, taze penzioner, specijalno za MOZZART Sport govori o svemu i svačemu, pa i o mnogim stvarima o kojima nikada nije ispričao…

Počinjemo od misionarskog posla kojeg se prihvatio kada je kapicu odložio na policu, među "mali million" medalja i pehara.

– Prvi meseci na novom poslu nisu bili laki, ali nadam se da će "Plivačka akademija Milorad Čavić" za 10 godina imati velike šampione. Imam viziju kako bih razvio plivanje u Srbiji, imam i odlične trenere, ljude koji su željni nešto da nauče, ali do sada nisu imali od koga. Inače, mislim da ljudi o željama i ambicijama previše pričaju, ali ih retko realizuju. Ja sam od onih koji žele makar da pokušaju. Daj bože da bude nešto od mog truda. Želim da promenimo razmišljanje i način pristupa sportu. Moramo da se vratimo na to da uživamo u sportu, a ne samo da se jure pare, kao u fudbalu, košarci i komercijalnim sportovima. Pozivam sve da pogledaju naš sajt www.pkamc.rs.

Kako je došlo do toga da postaneš stanovnik Kragujevca. Zašto ne Beograd?

– Beograd verovatno ima najbolje uslove, ali je to grad od 2.000.000 stanovnika, pa su bazeni puni i nema termina. Kao klinac, kada sam dolazio u Srbiju, bio sam uglavnom u Rumi, pa sam se navikao na manju sredinu. Zato mi i prija Kragujevac. Bazen je nov, odlični su uslovi. Ideja je totalno nekomercijalna, teško je izdržavati se, ali grad je stao iza mene.

Plivanje u Srbiji?

– S obzirom na to kakve su plivači ranije imali uslove, rezultati su vrlo dobri. Danas u Beogradu ima dosta dobro sređenih bazena, ali je velika gužva za termine. Uz to, na Balkanu imamo veliku kulturu vaterpolo sporta, pa vatrpolisti imaju prednost, na šta i imaju pravo. Obožavam taj sport, igrao sam ga dve godine. Da nisam postao plivač, bio bih vaterpolista. Svakako poštujem naše vaterpoliste, na osnovu njihovih uspeha imaćemo više bazena, pa ne mogu da ih "hejtujem", ali činjenica je da oni uzimaju neke udarne termine u kojima bi mogla da treniraju deca.

Koliko imaš medalja?

– Ne bih da se hvalim, a i ne mogu, pošto ne znam. Voleo bih i sam da znam broj. Imam mnogo evropskih medalja, ali žao mi je što se nisam više dokazao na svetskom nivou.

Imao sam utisak da ti je, kada smo jednom razgovarali, bilo teško da pričaš o onom čuvenom finalu s Majklom Felpsom kada si na neobjašnjiv način ostao bez zlata.

– Svi su me pitali za to finale, i to se konstantno ponavlja. Ne, nije mi teško da pričam o tome. Nikad nisam imao loše mišljenje o Majklu Felpsu. Jednostavno, tehnologija je potpuno nesavršena, baš kao i mi. Jedini problem je što je njegov glavni sponzor bila ta ista firma koja je vladala plivačkim svetom. Nikad nisam rekao ništa loše o Felpsu, ali glupo je da se vraćam na tu čuvenu trku. Krenuo sam dalje. Ja mirno spavam i ne kajem se što je najbitnije.

Za Srbiju si ti bio pobednik! Na svim snimcima se vidi da si pre njega dodirnuo ivicu bazena, osim ako nije trebalo da udariš macolom u senzor da bi se aktivirao.

– Mnogo mi je značila ta podrška naroda, i ne samo našeg. Ali kažem, glupo je vraćati se na to. Od ljudi sam koji vole da gledaju unapred. U svakom slučaju, treba i učiti na sopstvenim greškama.

Šta je bitno? Koje su finese i cake kada pobednika odlučuju jedna ili dve desetinke?

– Svi veliki majstori imaju svoje trikove.

Prvi put si učestvovao na OI u Sidneju 2000, sa samo 16 godina.

– Mnogo mi je značilo to iskustvo, da razbijem led i vidim da se, u stvari, takmičim protiv samog sebe. Mislim da je super što smo u Londonu na OI imali toliko plivača. Bilo je važno da se pojave tamo i vide šta je to. Naravno, svako želi da pobedi, ali do cilja se dolazi malim koracima, preko hiljadu manjih ciljeva. Tako i ja, iz dana u dan, postavljam sebi mnogo malih ciljeva u poslu i ako ih dostignem, znam da ću na kraju nedelje biti zadovoljan. Takav sam, praktičan. Svi smo bre mnogo nervozni, umesto da budemo realni i ne trošimo živce na stvari na koje ne možemo da utičemo.

Takvo razmišljanje si verovatno pokupio iz američkog mentaliteta, jer Srbi rezonuju drugačije.

– Da, to je taj američki mentalitet. Naše čaše su u Americi stalno polupune, a ne kao ovde poluprazne. Oni vole da budu zadovoljni onim što imaju, a ne da budu nesrećni zbog onog što nemaju. Znaš kako razmišljaju Amerikanci? Kao da svakog dana igraš poker. Ako ti je tog dana Bog dodelio dvojku i sedmicu, znaš da sa tim kartama treba da igraš kao da imaš u ruci dva keca. Poenta je samo da izvučeš sve što možeš i ne bacaš karte koje su ti dodeljene, jer ne može svaki dan da bude najsjajniji. Bio sam možda i najbrži čovek na svetu pod vodom pre operacije kičme, ali sam posle tog zahvata bio među najgorima na startu, zaostajao sam dosta posle prvih 15 metara. Posle operacije znao sam da je velika verovatnoća da neću osvojiti medalju na Evropskom prvenstvu, ali moje je bilo makar da probam. Kao što je Majkl Džordan jednom rekao: "Mogu da prihvatim poraz, ali ne mogu da prihvatim da ne probam da pobedim." Da nije bilo takvog razmišljanja, nikad ne bih ni postigao ono što sam uradio prošle godine kada sam bio šampion Evrope. Kada sam završio tu trku u kojoj sam uzeo evropsko zlato, osećao sam neki čudan mir. Znam da se za pet ili 10 godina neću kajati što sam se vratio, jer sam probao, dao sve od sebe i znam da nisam mogao bolje. Imao sam taj mentalitet koji me je izvukao iz krize. Znao sam da treba da radim na svojim slabim tačkama. To je način razmišljanja koji i ovde ljudi mogu da usvoje samo ako se opredele za njega. Ako izabereš da od jutra budeš negativan, takav će ti biti ceo dan.

Rođen si, praktično na obali Pacifika. Da li si i ti surfovao?

– Probao sam, ali nekako više volim "body surfing", to je posebna umetnost. Svojim telom uhvatim talas i pustim da me vodi, vozim talas svojim telom. Ko je iz Kalifornije i tog sveta, zna o čemu pričam. Volim da imam direktan kontakt sa vodom. Čovek koji je na dasci gubi taj osećaj, mada je surfovanje sjajan sport.

Američka obala je poznata po ajkulama i opasnim napadima na surfere i kupače. Da li si imao bliske susrete s "kraljicama okeana"?

– Pre Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godinu i po sam živeo na Floridi. Sjajno je što je tamo okean dosta plitak, pa na četiri-pet kilometara od obale dubina ide od 10 do 30 metara. Sve se vidi, čista je voda, iz čamca smo gledali gde ima riba i gde da zaronimo.

Svake nedelje sam išao u ribolov. Nosili smo harpune i ronili na dah. U to vreme sam mogao da izdržim pod vodom i do četiri minuta. Svi moji drugari i ja smo posle treninga išli na ronjenje. Nekoliko puta smo se suočavali sa bik-ajkulama. Poslednji put, mesec i po dana pred Peking, imao sam susret sa jednom takvom. Imali smo maske, noževe, harpune i rukavice. Tačno se sećam kada sam desetak metara pod vodom video ogromnu senku, a ono što ti se u dubini čini veliko, još je veće na suvom. Video sam ajkulu koja je imala glavu od barem pola metra. Na vreme sam izašao iz vode, ali sam se osećao sigurno, jer sam imao harpun. Imam jednog drugara iz Trinidada i Tobaga, i dan-danas se redovno čujem sa njim, koji je bukvalno skidao ribe s harpuna istim rukavicama u kojima je lovio, pa je na njima ostajala krv. Bio sam ubeđen da su nas, svaki put kada bi bile blizu, ajkule pronalazile zbog njega. Voleo je da se igra vatrom, i to iz čiste gluposti.

Nisi se plašio?

– Dok sam imao pušku i harpun, osećao sam se bezbedno, jer sam odličan strelac. Međutim, taj poslednji put, kao da mi je Bog rekao: "Čaviću, dosta je! Beži iz vode ako hoćeš na Olimpijske igre u Peking!" Tog dana se nisam vraćao na ronjenje, ali bih se danas rado spustio pod vodu, jer je to jedan od najboljih osećaja u životu. Pod vodom si, nisi najjači, ali imaš alat koji može da ti spase život ako budeš precizan.

Koliko ti je ajkula bila blizu?

– Između mene i bik-ajkule, koja je daleko najagresivnija vrsta, bilo je pet do osam metara. Ali ona uvek prvo kruži oko plena, pa je plivala oko nas nekoliko minuta. Pošto gleda odozdo i vidi samo siluete, ne zna šta je iznad nje. Onda u jednom trenutku savije rep i krene u napad. Tada je krenula ka tom mom prijatelju Džordžu, koji je imao krvave rukavice. On je upucao ajkulu harpunom u glavu i ona je pobegla. Ovo je istinita priča, ništa ne preterujem. Dečko je rođen u Trinidadu i Tobagu, ceo život lovi...

Njemu je, znači, bežanje od ajkula bio lakši trening?

– Pa tako nekako. Za njega je to bilo zezanje. Tim harpunima nismo imali šanse da probušimo lobanju bik-ajkule, ali su bili dovoljni da je uplašimo i da pobegne. Kada smo izašli iz vode Džordž je bio potpuno "cool" jer mu to nije bilo ništa novo, a ja sam se odsekao!

Imaš li iskustva s velikom belom ajkulom?

– U Kaliforniji ima mnogo belih ajkula, i to više na severu, tamo kod San Franciska, ali ih na Floridi, koliko znam, nema. U svakom slučaju, ljudi koje znam su se suočavali s velikim belim ajkulama dugim od četiri do šest metara. Sve to nije nimalo bezazleno, ali je zanimljiva priča. Ja sam od tipova koji su "navučeni" na adrenalin, ali mi možda nije bilo najpametnije da idem u podvodni lov u godini Olimpijskih igara. I surfovanje je vrlo opasno. Ne znam za Evropu, ali u Americi na TV-u stalno puštaju emisije o napadima ajkula, tako da znam šta treba da se radi ako se nađeš sa tom velikom ribom oči u oči. Proučavao sam te tehnike odbrane, kako da je udarim po nosu ili očima ako bih uopšte uspeo u toj nameri. Ali ako te jednom ćapne – doviđenja!

ubuduće sa trenerske klupe... (Foto: Mozzart sport)

Školjke?

– One nisu zanimljive. Ne kreću se! A-ha-ha...

Šta ste još lovili, da li je bilo raža?

– Ne znam da prevedem s engleskog na srpski kako se zovu sve te vrste. Šarene i lepe ribe nismo lovili, jer njihovo meso ne valja. Što su ribe ružnije, to su ukusnije. Tako su me naučili.

Voliš li da jedeš ribu?

– Kao klinac nisam voleo, ali kada sam došao na Floridu, bilo mi je glupo da lovim ribu, a da je ne jedem. Shvatio sam da nema ništa bolje od sveže ribe. Mi smo je hvatali, pa je odmah, posle dva sata, bacali na roštilj. Vrhunski obrok!

Kada si se vratio iz Amerike, srpski ti nije bio sjajan.

– Tamo sam najmanje vremena provodio u kući s porodicom, jer sam od 13 godine od 5.30 do 7.30 ujutru trenirao. Onda sam od 08.00 do 14.00 bio u školi, pa od 15.30 do 18.30 ponovo trenirao. Dolazio sam kući nešto posle 19.00 sati, večerao s porodicom uz kratku komunikaciju od 15-20 minuta, da bih posle jela morao na učenje. Kao i svaki klinac, morao sam na neki način i da se igram, ali nisam imao mnogo vremena za to. Živeo sam mnogo drugačije od svojih vršnjaka, ali sam radio ono što sam voleo.

Kako si izdržao sve to?

– Ne pitaj me, jer nemam odgovor. Kada bih morao da se vratim i da počnem život iz početka, ne znam da li bih izabrao isti put. Ali svi smo uvek željni onoga što najmanje imamo. Otac je iz Beograda, majka sa sela, oni nisu baš najbolje mogli da razumeju ono što smo brat Danijel i ja svakodnevno doživljavali u Americi. Bio je to potpuno različit način života od onog koji su oni živeli u Srbiji kao deca.

Da se vratimo na maternji jezik…

– Za vreme rata, tokom devedesetih, dva puta smo došli u Srbiju, 1994. i 1995. godine. Te 1994. sam imao 10 godina i učlanio se u Plivački klub Partizan i od tog dana plivao za taj klub. Tek od 2000. sam ponovo počeo da učim srpski, jer sam bio u reprezentaciji Srbije i bilo mi je potpuno bez veze što ne mogu da komuniciram s kolegama. Skoro sve sam razumeo, ali nisam mogao da kažem sve što sam hteo. Bilo mi je mnogo teško, krenuo sam sam da učim jezik. Slušao sam našu muziku...

Mogao si lepo odmah da nađeš devojku iz Beograda i ona bi te naučila.

– A-ha-ha... Pa bilo je teško da iz Kalifornije nađeš ovde devojku, nismo tada imali Skype i Whats App. Bili smo deca u to vreme. Dakle, sâm sam učio srpski, imao sam veliku želju. Iako nisam imao od koga da ga učim, potrudio sam se, a naš jezik nije nimalo lak.

Taman ćeš u Kragujevcu usavršiti šumadijski akcenat.

– Da, da! I to je lepo. Dok sam trenirao u Italiji, imao sam koleginicu iz Zrenjanina, našu plivačicu Miroslavu Najdanovski, pa su me posle prijatelji zezali kako sam preuzeo taj njen naglasak, kao "pooolaaakooo", "ajdeeee", mada je meni takav govor potpuno simpatičan.

Šta je s privatnim životom, gde izlaziš, s kim se družiš?

– Oduvek mi bilo bitno da, gde god živeo, postoji bioskop, bazen i barem jedna diskoteka, da imam gde da izađem i da se opustim. Najviše me opušta gledanje filmova i druženje s prijateljima. Malo mi treba da budem srećan.

Kakve filmove voliš?

– Najgluplje na svetu! One američke komedije koje nemaju veze sa životom. Često se pitam i ko uopšte investira u te filmove. Obožavam i horore sa zombijima i vampirima, oni su mi prva opcija. U Americi mi je omiljeni praznik bio "Noć veštica". Voleo sam da se maskiram. Prošle godine sam, recimo, bio Petar Pan. Čak sam i na Tviter stavio sliku u tom kostimu, sa rođenim bratom koje je bio Tarzan. Potpuno sam u tom fazonu.

U šta si još bio maskiran?

– Bolje je pitanje u šta se nisam maskirao. Volim da se zezam i da se smejem na svoj račun.

Prilično si aktivan na društvenim mrežama, dominiraš na Tviteru.

– Da. A-ha-ha... Dominiram na Tviteru, možda i preterano... Nisam na Fejsbuku, ali Tviter baš volim.

Zar "tvitovi" nisu suviše kratka forma?

– Mislim da možemo sebe da izrazimo u 140 karaktera. Ljudi su pokazali da vole moje "tvitove", jer uvek pišem ono što zaista mislim. Nekoliko puta sam se ispalio i napisao nešto što ne treba, ali to su bili neki momenti iskrenosti. Ljudi koji me poznaju znaju da ne želim nikom ništa loše. Na primer, kritikovao sam doping sistem u sportskom svetu i još neke stvari, ali to su bile kvalitetne i dobre kritike.

Koliko se družiš sa poznatim sportistima i ljudima iz javnog života?

– Nisam često u društvu poznatih. Najviše mi prija da sam u nekom običnom društvu, u kome se ne priča o sportu. Znaš ono, pričajte mi o bankarstvu, životinjama i bilo čemu, samo da posle celog dana na bazenu ne mislim o plivanju. Nije ceo život samo sport.

LJUDI, ODMORITE SE!

Šta te opušta?

– Spavanje! Čoveče, ima ga tako malo! Treba što više spavati. Ono što mi je najteže palo od kada sam ušao u ovaj novi posao jeste što ne mogu da spavam sat-dva duže. Najbolji mogući savet koji mogu da dam ljudima je – odmorite se! Nemojte da potcenjujete san, te kafe koje pijete ne mogu da vam nadoknade što se niste odmorili.

ISELJENIČKA PRIČA

Kako si ti, uopšte, rođen u SAD-u?

– Posle Titove smrti mnogi Srbi su otišli u Ameriku. Nekad mi se čini da ih ima više tamo, nego u Srbiji. Bilo je teško i nesigurno vreme, ljudi su zato odlazili u inostranstvo, pa tako i moji roditelji... Rođen sam i odrastao u Anahajmu, Orandž Kaunti. Generalno, počeo sam početkom devedesetih da treniram košarku. Tada je Vlade Divac došao u Los Anđelesm, a ja sam imao šest ili sedam godina. On je bio hit, velika zvezda, normalno da sam morao da igram košarku. U Kaliforniji imaju lepu kulturu vodenih sportova, svi su surferi ili tako nešto. Prva stvar koju tamo svako dete nauči jeste da pliva. Sa šest godina sam upisao školu plivanja, mada sada kreću i od dve godine, a tako malu decu prima i moja škola plivanja. Kao i svako drugo dete u Kaliforniji, voleo sam da idem na plažu i plivam u okeanu. Plaža mi je bila blizu kuće, na 20 minuta vožnje. Rano sam naučio da se snalazim u vodi i uvek mi je bio najlepši osećaj da uđem u talase od tri-četiri metra i pustim da me nose.

LAKŠE JE BITI SPORTISTA NEGO BIZNISMEN

Kako se osećaš kao penzioner?

– Uh, bilo je mnogo lakše kada sam bio sportista. Sada, kao vlasnik firme i sopstvenog projekta, moram da brinem o mnogim stvarima o kojima ranije nisam razmišljao. Ipak, sve je to novo iskustvo. Ne kajem se što se više ne bavim aktivno plivanjem, ali mi je žao što ne mogu više da vodim sportski život, koji jeste težak i naporan, ali je istovremeno opušteniji po mnogim pitanjima.

Piše: Srđan Jovanović

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.