Izvor: eKapija | Utorak, 14.05.2013.| 12:52
Izdvojite članak Odštampajte vest

Nebojša Matić, vlasnik preduzeća "MikroElektronika" - Ja sam najsrećniji direktor u Srbiji!

Nebojša Matić

Ja sam prosečan čovek, koji je imao sreću da se okruži ljudima koji su u njemu probudili najbolje. Bez njih sam niko i ništa, a sa njima mogu mnogo više nego što sam ikada mislio. Ja sam najsrećniji direktor u Srbiji, a možda i na svetu.

Ovako priču o "istoriji dobre volje" započinje Nebojša Matić, vlasnik i direktor "MikroElektronike", firme u kojoj se "niko nikad nije posvađao".

"MikroElektronika" se bavi proizvodnjom softverskih i hardverskih alata za mikrokontrolere, koji su danas prisutni svuda oko nas: u kolima, frižiderima, u veš mašini, klimi, mobilnom telefonu, svemirskom brodu... Kao pioniri u Srbiji, napisali su i izdali mnogobrojne knjige iz ove oblasti.

Sedam godina je spavao četiri sata dnevno, deset nije išao na godišnji odmor. Prvi auto kupio je u trideset osmoj. U poslu se rukovodio jednom jednostavnom rečenicom: napravi firmu u kakvoj bi želeo da radi tvoje dete. Lud je za pecanjem i već dvadeset godina za jednom ženom.

Znaš li ti išta?

- Na Futoškoj pijaci u Novom Sadu, potrošim poslednjih deset maraka. Student elektrotehnike, imam još nekoliko ispita do kraja, i pitam sebe, onako iskreno u ogledalu – znaš li ti išta? I zaključim da samo znam da uzmem ašov i lopatu.

U kancelariji

Onda sam rešio da moram nešto da naučim. Tad su se počeli pojavljivati mikrokontroleri, a ja sam se zainteresovao za to. No, to su devedesete, doba bez Interneta, nemaš koga da pitaš, nema knjiga, ničega...

Jedan profesor iz srednje škole mi je pomogao. Sakupim nekako novac i kupim komponente. Žičice sam uzeo iz kompjutera, sekao sam ih grickalicom i spajao celu noć na nekom stočiću, klečeći. To je bila takva gomila svega i svačega, da je bilo prosto nemoguće da proradi, ali je proradilo.

Istorija dobre volje

- Firma "MikroElektronika" je osnovana bukvalno od nule. Došao sam u Beograd sa 200 maraka u džepu, i pitao se šta mogu da započenem sa tom sumom. Odlučio sam da pokrenem časopis "MikroElektronika", jer je časopis najveći biznis koji možeš da pokreneš sa najmanje para.

Našao sam firme koje su htele da se reklamiraju, a onda otišao kod štampara i obećao da ću mu platiti kad meni plate reklame. On je rizikovao i pristao. Kaže da mu je to najbolja poslovna odluka u životu – i dan danas on štampa za nas. Zato ja kažem da je istorija "MikroElektronike" istorija dobre volje.

Kada je posao sa časopisom krenuo, napisao sam prvu knjigu – "PIC mikrokontroleri", koja je na najjasniji i jednostavniji način obrađivala ovu tematiku. Doživela je četiri izdanja, a u Srbiji je prodato 4.000 primeraka. Nakon toga je "MikroElektronika" nastavila da objavljuje i izdaje knjige, koje su prevedene na mnogobrojne jezike – engleski, kineski, turski....

Uporedo sa izdavačkim poslom smo počeli da pravimo prve sisteme. Krenuli smo u Lajkovcu, u garaži moga oca, ručno lemili i prodavali po desetak sistema dnevno.

Jedva sam čekao da svane

- Inženjeri su radili u Balkanskoj, nas 15 u 60 kvadrata. Moj stan je praktično bio u firmi, u jednoj sobi, supruga je odatle otišla u porodilište. Deset godina smo radili svake subote i nedelje. Od toga sam sedam godina spavao po tačno četiri sata, jedva sam čekao da svane da nastavim da radim.

2005. smo kupili poslovni prostor u Višegradskoj u kome smo sada, i za to smo se "napregli" maksimalno, da krajnjih granica, i nekako smo uspeli da finansijski izguramo. Ne možeš da postigneš ništa da se nisi žrtvovao, da se nisi nečeg odrekao. To je iluzija. Ko to shvati, može da uspe u bilo kom poslu.

Već ’99. izdavaštvo je počelo da zapinje, i shvatio sam da ma koliko naš proizvod bio kvalitetan, ovo je premalo tržište. Ako hoćeš da razvijaš posao, moraš da izvoziš. Prve izvozne poslove ugovorili smo preko sajta koji je proradio tokom bombardovanja, a prvi veći posao nam je napravio jedan francuski distributer. Kada smo dobili uplatu od 5.000 maraka bio sam van sebe od sreće.

Danas imamo 60 radnika. Više od 300 različitih proizvoda izvozimo u 110 država, a u 38 imamo distributere, najviše izvozimo u Evropu, Ameriku i Japan, a neki od stalnih kupaca su "Toshiba", "Hitachi", "Sony", NASA, "Ferrari", "Ford", "General Motors", CERN, "Toyota", jednom mesečno imamo sastanak sa "Google"-om.... Kompajlere pravi svega desetak firmi na svetu, a "MikroElektronika" je jedna od najvećih.

Ne gledajte tv, doručkujte i vodite ljubav

- Moja mantra, koju sam već na mnogo mesta ponovio. Kako da početnik uspe u biznisu? Prvo, da ne gleda tv, jer će samo slušati loše vesti i kukati, umesto da radi. Da doručkuje, da ne bi celog jutra bio nervozan i čekao kad će ručak. Ovo poslednje je valjda jasno – manje stresa, manje namrgođenih lica, manje frustracija....

Sve što znam o menadžmentu, sam sam naučio. Nikad u životu nisam pročitao ni jednu knjigu o menadžmentu. Suština je u organizaciji i u tome što težimo efikasnijoj i jeftinijoj proizvodnji. Rast kvaliteta, obima proizvodnje i konstantno unapređenje zaposlenih. Ako povećaš kvalitet čoveka, onda ćeš povećati i kvalitet firme, a ne obrnuto.

I čistačica mora da vidi da je u firmi bolje

- Nije stvar u fakultetu, nego u tome kakav je ko čovek. Ljudi ne rade prema plati, nego prema karakteru. Ako si karakteran čovek, uradićeš svoj posao i za jedan jedini dinar.

"MikroElektronika" tako bira radnike. Moj šef proizvodnje u Lajkovcu je vulkanizer, ali je bio najbolji vulkanizer u kraju, i sad je najbolji šef proizvodnje. I šta god da radi, on će biti najbolji, jer je takav čovek.

To nikako ne znači da plate treba da budu male. Četiri puta godišnje delimo bonuse, imamo 13. i 14. platu, a ako bude kako treba, ove godine ćemo imati i 15. To je važno, jer su bonusi uglavnom za kreativne poslove, a plata je za sve. I čistačica mora da vidi da je u firmi bolje. Sramota je da je direktor bogat, a zaposleni ne mogu da kupe veš mašinu.

Prva kola sam kupio u 38 godini. Nemam ni vile ni jahte, sve što imam to je ova firma. A to je zaista, zaista mnogo.

Pecanje me štiti od mnogo gorih ludosti

- Ima jedan citat u Selimovićevoj "Tvrđavi": "Lovi ribu, Ahmete Šabo. Izgleda velika ludost, što i jest. Ali postane najveća strast, i brani čoveka od njegovih ludosti. Svijet se može rušiti, a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu. Najveća mudrost u životu je da čovijek pronađe pravu ludost".

Kad sam imao pet godina, uzmem pecaljku, idem sam kroz šume, sednem na ćupriju i pecam. Oduvek sam strastveni ribolovac, pecam dva puta nedeljno, i to noću. Tamo je moje vreme za razmišljanje, tamo sortiram prioritete. I u julu, i u januaru na -15.

Čudim se - zašto ima više pecaroša leti nego zimi? Zar u decembru i januaru nisi ribolovac? E, to je priča o karakteru i o tome koliko smo razmaženi, i o tome kad će u Srbiji da bude bolje. Zašto sam ja skoro pa jedini koji noću, po snegu, tumara pored reke? Pa, zato što je drugima hladno. E kad im ne bude hladno, kad bude u decembru bude gužva na Kolubari, tad će svima u ovoj državi biti bolje.

Sa porodicom na krovu zgrade

Biljana

- Moja Biljana je bila najzgodnija devojka u srednjoj školi u Lajkovcu. Ja sam uporan čovek - počeo da je jurim u petnaestoj, a stigao sam je negde u 21. I posle dvadeset godina, ja sam ludo zaljubljen u nju. Imamo ćerku Lenu od osam godina.

Zašto nema više žena programera?

- Kad god sam ovo pokušao da kažem u javnosti, ispalo je nespretno, a u suštini je vrlo jednostavna stvar. Kako je moguće da nema mnogo više žena programera, kad žene stalno programiraju? Muž, deca, vrtić, posao, ručak, šta obući, šta kupiti, svadba, slava... ona to svakog dana mora da uskladi. Programiranje je rad, ali i kreativan posao, i to je idealan posao za žene, jer su one mnogo maštovitije, smišljaju jedno, dok rade nešto drugo. Kad god sam mogao, to sam rekao i predstavnicima Vlade - Srbija mora da se osloni na žene. Moja neostvarena želja je da imamo više žena programera.

Iz sve snage radimo na što bržem preseljenju u novu poslovnu zgradu u Zemunu, u kompleksu nekadašnje "Beogradske elektronske industrije". Mnogo smo uložili, ali ćemo imati fantastičan prostor. To će biti pravi bum. Samo u sistem za klimatizaciju, uložili smo stotine hiljada evra – "MikroElektronika" će imati nivo poput luksuznih hotela u Dubaiju. Želimo da oživimo "Beogradsku elektronsku industriju", da obnovimo staru slavu tog kompleksa, i da ohrabrimo druge da krenu za nama.

Šta privatno želim? Želim da svi budemo što srećniji. Odlučio sam i da "nateram" sve da imaju po četvoro dece. Čak sam i obećao – dajem mesečno po 200 EUR za treću, i po 400 EUR za četvrtu bebu.

Milica Stevuljević

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.