Izvor: Mozzart sport | Utorak, 23.04.2013.| 12:18
Izdvojite članak Odštampajte vest

Milorad Đurković, sportski TV komentator - Sve u svemu, dobro je bilo...

Milorad Đurković (Foto: mozzart sport)

Samo prenos finalne utakmice u Madridu, leta gospodnjeg 1986. godine, između vaterpolista tadašnje Jugoslavije i Italije, kada je 15 sekundi iz sveg glasa vikao "Milanović, Milanović", kao i prenos jedne utakmice Milana kada je krivicu zbog pogrešnog pasa Dejana Savićevića opravdao pitanjem "Ljudi moji, pa gdje je taj Masaro", bili su dovoljni da bi legendarni crnogorski TV komentator stekao opšte simpatije ljubitelja sporta od Vardara pa do Triglava

Svaki prenos koji je Milorad Đurković radio, bez obzira koji je sport u pitanju, a bilo ih je tokom 40-godišnje karijere nebrojeno, odradio je s mnogo emocija i strasti ne dozvoljavajući gledaocima ni za trenutak da zadremaju ispred malog ekrana. Od pre dve godine, Dugo, kako ga iz milošte oslovljavaju prijatelji, nalazi se u više nego zasluženoj penziji. Sastali smo se s njim u podgoričkom hotelu Premijer i na početku razgovora upitali ga kako provodi penzionerske dane...

– I dalje se bavim starim poslom, onako, rekreativno. Imam jednu emisiju na Atlas televiziji koja se zove "Fudbal plus". Reč je o mesečnom magazinu u trajanju od 60 minuta u kome se uglavnom bavim reprezentacijom. Eto, tako, malo se šetam, dobro je, dobro – započinje Milorad Đurković razgovor za MOZZART Sport.

Izgleda da baš ne možete bez fudbala?

– Ko voli posao, ne može nikad da mu dosadi, međutim, godine i vreme učine svoje. Prilagodio sam to trenutnim mogućnostima i godinama i važno da sam ostao vezan za fudbal.

U profesionalnom smislu, vi ste baš rođeni pod srećnom zvezdom jer ste radili u eri stare Jugoslavije, kad je sport cvetao, a u poslednje vreme isto se može reći za fudbalski nacionalni tim Crne Gore?

– Slušajte, ja praktično pripadam staroj gardi, iako sam po godinama bio mlađi od onih kojih nažalost više nema. Govorim o televizijskim komentatorima. Tačno, treba imati i sreće. Počeo sam karijeru vrlo, vrlo rano, još kao student u Beogradu.

Šta ste studirali?

– Književnost i nikad nisam diplomirao, jer sam već tamo 1965. godine postao profesionalac u tadašnjem fudbalu, da bih se 1970. godine vratio u Crnu Goru iz porodičnih razloga. I od tada sam bio na televiziji punih 40 godina i jedini sam crnogorski TV novinar s tolikim stažom. Imao sam sreću da učim od starijih.

Da li biste naveli neko ime, od koga ste krali zanat?

– Od svakog pomalo, šta znam. Mladen Delić je bio stariji od mene 27 godina, stariji su dosta bili Nikita i Vladanko i od svakog sam nešto uzimao. Sve vreme sam se trudio da ne budem nečija kopija, jer morate da imate nešto svoje. Već 1972. godine sam bio na Svetskom prvenstvu i posle toga na još pet-šest i 11 puta na Olimpijskim igarama. Sve u svemu, dobro je bilo.

Kako ste se pripremali za ulazak u reportersku kabinu? Za razliku od današnjih komentatora, vi niste imali internet.

– Internet je bogomdana stvar, samo ako čovek zna da ga koristi. Moje kolege i ja smo se uglavnom informisali putem novina, a i pravili smo neku svoju dokumentaciju i vodili statistiku. U odnosu na današnje vreme, to je bilo smešno, ali opet kažem, internet je sprava s kojom treba oprezno raditi. Jednostavno, mislim da se ponekad zloupotrebljava. Ipak, mi stari komentatori smo decenijama imali nešto svoje, dosta smo truda ulagali i drugačije tome prilazili. O današnjem vremenu, ne znam šta bih rekao, bojim se da neću biti objektivan.

Ostali ste upamćeni po brojnim replikama. U kojoj meri ste ih "ispaljivali" spontano u naletu uzburkanih emocija ili ste pojedine unapred pripremili? Većina današnjih komentatora upravo to radi.

– Zaista sam se vrlo dobro pripremao za sve prenose, jer improvizacija podrazumeva veliku pripremu. A to da pišem rečenice unapred, nikada nisam radio. Ako imate to u sebi, imate instinkt i pratite to, onda vam to samo nailazi. Ono što je bitno i dan-danas, to je da mora dosta da se čita, radi vokabulara i korišćenja čistog jezika. Ako nemate to u sebi, ne živite s tim, teško možete, hajde da se tako izrazim, da dostignete neku korektnost.

A da li ste imali specijalnu pripremu za mečeve u kojima je nastupao Dejan Savićević. Vaš komentar posle pogrešnog pasa Genija "Ljudi, moji, pa gdje je taj Masaro", dobio je u startu status legendarnog?

– Ne, ne, opet kažem, zaista se nisam pripremao za te stvari. Sticajem okolnosti, sa Dejanom sam bio komšija, mada sam dosta stariji od njega. Stvarno ne mogu da se setim šta je tačno bilo, to je nešto što se izgovori u momentu. Znate, sportiste treba uvažavati, imati poštovanje, svi smo ljudi, bez obzira čime se u životu bavimo. Na primer, današnji komentatori i novinari, svejedno, oni idu isuviše "duboko". Čim se komentator i novinar postavi iznad događaja, nema tu posla.

Mislite kad sebe stave u prvi plan?

– Pa da. Ima onih koji na početku ne saopšte sastave timove, ali zato komentarišu zašto nema Marka – Janka. Naprosto, oni potcenjuju sve, prvenstveno gledaoce, među kojima ima mnogo onih koji više znaju o fudbalu od njih, u formalnom smislu. To je takvim gledaocima sve i oni žive za ta dva sata prenosa. Iz tog razloga treba imati prema njima određenu distancu. E sad, ima trenutaka kada možeš, grubo da se izrazim, koristiti štoseve na koje gledaoce možeš da hvataš. Imate ljude koji su talentovani, duhoviti i oni mogu da, kad im naiđe, upotrebe dva-tri štosa. Loše je kad se to radi bez prave mere.

Kako biste uporedili strane komentatore s ovim našim?

– Uzmimo za primer nemačke komentatore. Tamo se ništa nije promenilo za 60 godina, po pitanju načina rada. Isto je i s Italijanima, Špancima i Francuzima. Jedino što se promenilo je to što sada rade sa stručnim komentatorima, bivšim fudbalerima. I tu treba imati meru, pošto taj stručni saradnik mora da ima novinarsku žicu, koristi kratku rečenicu, dobro sarađuje i ima pravovremena zapažanja. Takođe, neophodno je međusobno uvažavanje, zato što radite zajedno. Međutim, danas ovde imamo na sceni izliv, provalu, bujicu nekontrolisanih reči. Za pojedine takvi komentatori ne znaju ni šta znače. I ta intimizacija, to je nedozvoljeno i pre svega zavisi od urednika, onih što vode redakciju. Samo, tih nema!

(Foto: mozzart sport)

U jednom prenosu ste rekli da se slobodan udarac izvodi sa 16 metara i 28 centimetara. Je l" ste to hteli malo da razbijete monotoniju meča?

– A-ha-ha, to je s jedne utakmice crnogorske lige i to sam se malo našalio.

Kako biste prokomentarisali stanje u kome se nalazi crnogorski klupski fudbal?

– Liga nam je slaba i to prvenstveno zbog loše infrastrukture i stadiona, kao i nerešenog statusa klubova. Ali evo, igra se, nijedna utakmica nije otkazana. Sjajna je stvar što imamo jedinstvenu kadetsku i omladinsku ligu i te utakmice se obavezno igraju, pošto slede sankcije u suprotnom. Što se reprezentacije tiče, teško je reći koji su njeni dometi, ali ono što je nesporno to je da je ona građena. Tu imate zasluge Filipovića, Kranjčara i sada Brnovića. Svi su ugradili neke svoje kockice. To je dobra kombinacija mladosti, iskustva velikih igrača i dobrih igrača. I ta atmosfera nije lažna. Velike zasluge idu i na adresu Dejana Savićevića koji je i kao predsednik iskazao sposobnosti. Uglavnom, to je sad jedna celina.

Koliko daleko mogu Sokolovi?

– Rano je za takve procene, međutim, dobri rezultati su tu. Crna Gora će 7. juna protiv Ukrajine odigrati 50. utakmicu.

Pratite li srpsku fudbalsku scenu, posebno igre reprezentacije?

– Ne znam šta da kažem. Srbija ima potencijal i to ne mali potencijal. Ljudi zaboravljaju šta se sve izdogađalo. Kad su se naše države razdvojile, Terzić je bio predsednik. Mlad i ambiciozan. Imao je svoje probleme, pa je došao Karadžić. Osnova je što nema temeljnosti i sigurnosti. Nikako vam se nije dalo da izaberete pravog selektora, tu je bilo lutanja. Sa Antićem ne znam šta je bilo, ali ovo s Mihajlovićem... Znate, ne postoji reprezentacija koja će reći: "Žrtvovaćemo ove kvalifikacije da bismo podmladili ekipu." Nema toga, jer moraju da igraju najbolji. Drugo je kad brzo izgubite šanse i onda se ima godinu dana za stvaranje nove generacije.

Šta mislite o Mihajloviću?

– Cenio sam ga i kao igrača, a kao trener je ambiciozan. On dugo živi u Italiji i utisak je da nije najbolje poznavao kvalitete igrača. Drugo je kad si trener u klubu. E sad, ove priče o menadžerima ne bih da komentarišem. Daleko sam. Jedno je sigurno, teško bi se ko odrekao Vidića, Matića, Ljajića...

Možda ne znate da je Vidić svojevoljno napustio reprezentaciju, dok je Ljajić odbio da peva himnu!

– Dobro sad, nije u pevačkom društvu. Reč je o uvažavanju...

Vi ste jednom prilikom pevali himnu dok su vaterpolisti Crne Gore bili na pobedničkom postolju?

– Jesam, bio je to jedan momenat, međutim, to je nešto drugo. U fudbalu treba imati principe, samo rezultate ako nemaš, ništa! I to Siniša dobro zna, 20 godina je igrao u Italiji.

Kad pomenuste velikane, da li gledate Ligu šampiona?

– Gledam, kako da ne. Ovogodišnja Liga šampiona je baš neizvesna. Mislim da Real dobro igra, pošto je rasterećen brige o osvajanju titule. Bilo bi zanimljivo videti Barselonu bez Mesija. Bajern je prilično jak.

(Foto: mozzart sport)

Imate li omiljena mesta za izlaske u Podgorici?

– Obično sedim pre i po podne ovde u hotelu Premijer. Vodim jedan lagan život, miran, jer Podgorica nije kao Beograd koji je džungla na asfaltu. A nekad nisam vodio baš tako miran život, a-ha-ha.

Putujete li s vremena na vreme?

– Sin Nikola mi živi u Njujorku već dvadesetak godina, radi isto u ovom našem đavoljem poslu, kao producent u jednoj televizijskoj kući i podario mi je divnu unuku Ninu od tri godine i ona je glavna. I tako, odem do njih najmanje dva puta godišnje.

Kako se osećate u Njujorku?

– Slobodno, potpuno slobodno, mada Njujork nije klasična Amerika.

DANAS MI SE NE SVIĐAJU NEKI MOJI KOMENTARI

Postoji li prenos na koji ste posebno ponosni? Možda onaj kad ste 15 sekundi vikali "Milanović, Milanović"?

– Ne bih rekao. To je bilo pre 30 godine i u tom momentu je tako ispalo. Bilo je osam produžetaka, dramatična utakmica u Madridu, ostalo je nekoliko stotinki i to se izlilo iz mene tako i to je ostalo. Danas kad to slušam, ne sviđa mi se. Teško mi je da se odlučim. Mislim da sam odradio neke fudbalske mečeve koji su zadovoljili neke moje kriterijume.

ZVEZDA ĆE JOŠ DUGO TAVORITI

Zvezda, šta mislite o posrtanju giganta? Zna se da ste zvezdaš.

– Ah, Zvezda, jesam bio simpatizer crveno-belih. Na početku novinarske karijere sam pratio Partizan, ali sam bio zvezdaš. Lično mislim da povratak Džajića za njega samog u ovoj situaciji nije dobar. Recimo, ovog Čovića cenim. Sviđa mi se njegova energija i sposobnost koju poseduje. Jasno sve saopštava. Zvezda će još dugo, dugo tavoriti, iako je fenomen sa svojim gledaocima. I najvećim svetskim klubovima bi trebalo vremena da se oporave s tolikim dugom. Krajnje je vreme da se reši status klubova. Čiji su klubovi?!

Piše: Milorad Plazinić

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.