Ricardo Sa Pinto, trener FK "Crvena zvezda" - Došao sam da budem prvi!

(Foto: mozzart sport)

Kao igrač bio je fanatično borben, imao je samurajski pristup obavezama i svakoj utakmici. Zato je samo one koji ga ne poznaju iznenadio odlukom da godinu dana posle polufinala Lige Evrope sedne na klupu Crvene zvezdu, u trenutku dok je zaostajala 11 bodova za Partizanom. Jer, slavni Portugalac kaže da ga je uvek zanimalo samo to da juri titulu, a u Ljutice Bogdana se odavno kao uspeh ne priznaje ništa drugo. Upoznajte čoveka koji je preporodio crveno-bele...

Rikardo Sa Pinto, trener Crvene zvezde, sačekao nas je u foajeu prestižnog beogradskog hotela Skver Najn. Posle desetak dana dogovora nekako smo utanačili odgovarajuće vreme i dobili dozvolu da sa slavnim Portugalcem porazgovaramo o svemu i svačemu.

Nismo hteli isključivo fudbalski intervju, jer neko sa izuzetnom igračkom reputacijom i bogatim životnim iskustvom ima puno toga zanimljivog da kaže o više tema. Sa Pinto je bio opušten, nasmejan i prijatan. Na "prvu loptu" odaje utisak zadovoljnog čoveka, a sigurno da tome najviše doprinosi odličan početak na klupi crveno-belih sa kojima niže samo pobede.

Koliko ste upoznati sa fudbalskom istorijom Srbije, ali i aktuelnom situacijom?

- Iskreno, ne znam toliko o fudbalu u vašoj zemlji. Poznati su mi igrači koji su deo klubova u inostranstvu, Portugalu, reprezentaciji. Ali, svi znaju za Crvenu zvezdu iz godina kada je postala evropski prvak. Trener mi je nekada bio Zoran Filipovć i toga se sećam. Što se tiče grada i države, prvi put sam u Beogradu i Srbiji. Nikada nisam igrao protiv ekipa iz Srbije, kao ni vaše reprezentacije. Na Evropskom prvenstvu imao sam priliku da igram protiv Hrvatske. Osim Vladimira Stojkovića, kojeg sam upoznao dok sam bio sportski direktor Sportinga, sarađivao sam sa još jednim fudbalerom iz Srbije, Milošem Obradovićem. Bilo je to u vreme dok sam vodio Leiriju.

Stojković je baš nedavno u razgovoru za naš časopis govorio izuzetno pohvalno o vama?

- On je sjajan golman i odličan dečko. U trenutku dok je bio u Sportingu imao je nerazumevanja sa trenerom, koliko se sećam. Nije bio u prvom planu, ali je imao kvalitet da igra. Mnogo je zbog toga propatio, mislim da je trebalo da dobije šansu. Istina, Sporting je tada imao dvojicu odličnih golmana, ali je Stojković mogao da ima drugačiju karijeru u klubu i u krajnoj liniji ode u normalnijim okolnostima. Njegov rođak je u Sportingovoj akademiji, dosta liče. Sa Vladom sam se čuo preko telefona samo jednom od kada je napustio Lisabon. Vremenom svako ode na svoju stranu. Sada smo rivali, ali samo profesionalni, prijateljstvo ostaje zauvek. Vidim da je bio u reprezentaciji u meču protiv Škotske i zbog toga mi je drago. Privatno mu želim sve najbolje.

Da li ste imali vremena za razgledanje glavnog grada Srbije?

- Nedavno sam imao slobodan dan, moja žena je bila tu, pa smo malo prošetali. Videli smo hram na Vračaru, želim da polako i temeljno upoznamo Beograd. Od dolaska u Zvezdu nisam imao vremena za tako nešto. Vrlo sam koncentrisan na posao. Biće vremena za uživanje u Beogradu…

Da li vas nešto podseća na Porto ili Lisabon?

- Naravno. Beograd je veliki grad, kosmopolitski, metropola u svakom smislu. Atmosfera me dosta podseća na Lisabon, naročito zbog karaktera ljudi. Građevine ne toliko, ali čini mi se da je srpski narod po duhu i temperamentu sličan portugalskom. Strastveni ste ljudi, volite fudbal i svoju zemlju, druželjubivi ste. Ima mnogo emocija u narodu, kao i kod nas. Ponekad je to dobro, ponekad ne. Koliko sam video u hotelu, restoranima ili taksiju, svi su nekako druželjubivi i prijatni. Utisci su za sada vrlo pozitivni.

(Foto: mozzart sport)

Da li planirate da porodicu dovedete u Beograd?

- Da. Pored supruge tu su i dve kćerke, jedna ima 11, druga 15 godina. Sledeće sezone će doći sigurno. Trenutno to nije toliko izvodljivo zbog škole i obaveza. Obe se bave sportom, jedna ritmičkom gimnastikom, a druga sportskim jahanjem. Supruga i ja činimo sve da deca odrastu u što boljim uslovima.

Ko vam je i zbog čega dao nadimak Ričard Lavlje srce?

- Dobio sam ga od navijača Sportinga zbog načina na koji sam igrao. Razmišljao sam samo o pobedi i uvek ulagao ogromnu energiju da je ostvarimo. Nisam mogao da prestanem dok se utakmica ne završi, bodrio bih saigrače da ulože maksimum i kada bi do kraja meča ostalo pet, šest minuta. Nisam dozvoljavao da padnu, to je način na koji sam vaspitan. Pokojni otac me je učio da budem borac, bio je takođe veliki sportista. Od njega sam nasledio strast ka sportu, fudbalu, ka poslu. Roditelji su me usmeravali tako da uvek dajem maksimum, da se vodim srcem ka ostvarenju ciljeva, kako ne bih jednog dana došao u situaciju da se kajem i govorim sebi "onda sam mogao da uradim bolje i više". Najvredniji trofej koji sam u životu osvojio je taj što na spavanje odlazim kao beba, jer osećam da sam u svemu pružio najviše od sebe, svakog dana. Postoje dobri i loši dani, ali je važno da pružite koliko god je moguće.

Kada pogledate iza sebe, da li biste nešto promenili u igračkoj karijeri?

- Svi pravimo greške i naravno da bih nešto promenio. Događaju se razne situacije u kojima reagujete ishitreno zbog godina, iznenađenja, nedostatka informacija... Nekada nije lako doneti odluku. Samo se glupi ljudi ne menjaju i ne uče na greškama. Svesne i normalne osobe ne prave istu grešku dva puta. Takav je život. Uči se svakog dana. Promenio bih sve loše situacije, sve loše rezultete. Mada, kada bih dublje analizirao, ko zna na koju bih stranu otišao da se recimo nešto nije iz moje prošlosti dogodilo. Ali, posle bitke lako je biti general.

O vama je napisana knjiga, pojavila se na tržištu prošle godine. Da li je to klasična biografija ili?

- To je delo jednog novinara u Portugalu, međutim, to nije autorizovana biografija. Autor je to napisao i objavio bez konsultacije sa mnom. Nisam pričao o detaljima iz mog života. Naravno, osećam se počastvovano što je neko napisao knjigu o meni. Nisam imao vremena da je pročitam, rekli su mi ima dosta stvari iz moje igračke, ali i trenerske karijere koja traje tek nekoliko godina.

Kratko ste u trenerskom poslu, ali iza sebe imate polufinale Lige Evrope do kojeg ste stigli posle dvomeča sa Mančester Sitijem. Eliminisali te ekipu koja je potom postala prvak Engleske?

- Igrali smo protiv tima u koji je te godine uloženo 500 miliona evra, a pre toga Siti je igrao protiv Porta u šesnaestini finala i prošao ubedljivo dalje. Porto je inače te godine ušao u Evropu kao nacionalni prvak. Niko nije verovao da imamo i promil šansi, govorilo se kako će nas samleti, da će se šaliti sa nama. Igrači i mi u klubu smo verovali da možemo da napravimo iznenađenje. Dobro smo se pripremili i šokirali sve. Bio je to dobar miks taktike, karaktera, volje, snage i želje. Sreća nije imala veze sa tim, već mnogo analiza, priprema, strategije...

(Foto: mozzart sport)

Sada ste u potpuno drugačijoj situaciji, kvalitet fudbala sa kojim se suočavate nije na tom nivou. Šta vas je motivisalo da dođete u Crvenu zvezdu i srpski fudbal posle dobrog rezultata kojeg ste ostvarili u jakom takmičenju?

- Za mene su vrlo važni ciljevi. Nisam razmišljao o tome da, na primer, možda u Španiji vodim neki tim koji bi bio konkurentan za plasman u Ligu Evrope, recimo Betis ili slično. Kao igrač želeo sam da pobeđujem, isti motiv imam i sada kada sam trener. Hoću da budem prvi! To je ono što sam ja. Ukoliko imam mogućnost da odaberem tim koji će da pobeđuje, onda ću to i da uradim. Nikad neću da propustim takvu priliku i uhvatiću je sa obe ruke. Živim za pobede! Želim da sebe motivišem da stalno budem na vrhu i znam da ću uz takav pritisak da napredujem. Biću bolji iz godine u godinu. Rad u klubu kao što je Crvena zvezda donosi sa sobom dosta izazova i rizika. Znam koja je situacija, kakva su očekivanja, ali u životu mora da se rizikuje. Rizikovao sam i kada sam odlazio u Leiriju. Imali smo tamo odličan prvi deo sezone, što nije bilo nimalo lako. Bili smo u prve četiri ekipe. Ne bežim od izazova i rizika, trenerski posao je takav, volim ovu profesiju i sve što sa sobom nosi. I da, naravno, možete da budete vrhunski trener, ali bez doprinosa igrača, to vam ništa ne znači. Dosta toga mora da se uklopi da bi se napravio dobar posao.

Kolege iz Lisabona kažu za vas da ste prilično kul tip i da ste svojevremeno bili pozvani na venčanje kralja Portugala?

- Imate dobre informacije… To je tačno, ali mi u Portugalu nemamo monarhiju. Da je imamo, to bi bilo kao da sam bio na venčanju kralja. Pozvali su me i bilo je dosta polemike o tome. Bila je to velika čast za mene. Osetio sam se ponosnim i privilegovanim.

U kojoj oblasti ste stekli fakultetsko obrazovanje?

- Odabrao sam komunikacije u korporativnom biznisu. Sporazumevanje je vrlo važno danas u svetu u bilo kom profesionalnom odnosu. Dobio sam diplomu na cenjenom univerzitetu, naučio brojne stvari koje će mi sigurno koristiti. Nalazimo se u svetu digitalnih komunikacija - internet, Fejsbuk, Tviter... Nema problem da razgovaram sa ljudima, ali je važno to raditi na civilizovan način.

Da li se i dalje bavite avio-modelarstvom, hobijem iz detinjstva? Čuli smo i da volite da igrate skvoš?

- Sada ne, ali sam kao mali voleo da pravim razne objekte, automobile i najviše avione. Dopadala mi se ta vrsta gradnje. Odavno to ne radim, nemam vremena. Skvoš sam igrao često, sve dok nisam povredio koleno. Tenis i dalje mogu da igram, jer su pokreti drugačiji, ali moram da budem obazriv.

Da li je istina da ste na početku karijere maštali o tome da kupite Ferarijev model F40?

- Ha, ha, ha... To je bio dečački san, oduvek sam voleo automobile. Obožavam Formulu 1, kao i Moto GP u kojem je Doktor (Valentino Rosi, prim. aut.) neprevaziđen. Najpre sam navijao sa Nelsona Pikea, a onda za Mihaela Šumahera. Ove sezone biće naročito zanimljivo, a Šumi je, bez obzira na godine, pokazao da je vrhunski majstor. Toliko je puta bio šampion, stvarno je veliki as. Mislim da nije napravio grešku kada se vratio, razumem njegovu potrebu za takmičenjem. Strast je takva da teško prestaje. I meni je bilo teško da prekinem igračku karijeru, u dobroj meri tu odluku sam doneo zbog povrede kolena.

Da li je istina da ste u dečačkim danima maštali o dresu Benfike?

- Ne, to je netačna informacija. Nemoguća! Svi znaju da je moj klub zavek i u svakoj situaciji samo Sporting.

Šta biste rekli o predstojećem polufinalu Lige šampiona?

- Utakmice između Bajerna i Barselone biće sjajne. Mnogi su se nadali da će te dve ekipe gledati u finalu. Mesi je taj koji uvek pravi razliku. Ukoliko bude zdrav, odigraće na prepoznatljivom nivou i to je nešto što uvek Barseloni donosi prednost. Znam da Mesi ima problema sa povredom, ukoliko ne bude igrao biće drugačija situacija i možda će Bajern proći dalje. Videćemo, u fudbalu je sve moguće, ali teško da u ovakvim utakmicama neko može sa spremnim Mesijem da pobedi Barselonu. Bajern ima odličnu ekipu, taktički perfektnu, odlični su u napadu i odbrani, imaju sjajne pojedince. Gvardiola je dobro odabrao i ukoliko bude popravio još dve ili tri stvari iduće sezone Bajern će biti glavni kandidat za osvajanje Lige šampiona.

Šta biste mogli da kažete o zemljaku Kristijanu Ronaldu i na koji način može da se poredi sa Mesijem?

- Obojica su u posebnoj fudbalskoj dimenziji i u njoj mogu da se porede. Oni su iznad ostalih igrača, igraju kompletne sezone na vrhunskom nivou, beleže golove, asistencije, sve što učine u toku utakmice čini ih nedodirljivim. Kakve su to samo brojke! Šteta za Ronalda što nije osvojio malo više trofeja i priznanja. Veliki je profesionalac, dobar momak koji dosta radi. Moje je mišljenje da je bilo situacija u kojima je Ronaldo zaslužio nagrade pre nego Mesi.

Kako biste sebe opisali u najkraćem?

- Možda je bolje da o tome drugi pričaju. Verujem u rad i ambiciju. Uvek idem ka boljem. Ne zadovoljavam se postignutim. Ne gazim preko drugih. Porodičan sam čovek, potrebni su mi prijatelji. Bioskop mi prija, ima dosta dobrih filmova koje bih mogao da izdvojim, ali recimo da je jedan od omiljenih La vita bela uz "Bekstvo iz Šošenka". Uglavnom se odlučujem za filmove koji su rađeni po istinitim pričama, jer imaju stvarnu poruku. Volim kvalitetnu muziku, onu koja traje. Mogu da slušam Baha, ali i Stonse, Dajr Strejts ili U2. To su neke stvari koje su večite, ali u suštini odabir muzike zavisi od raspoloženja. Ne bih bežao od toga da i ekipu motivišem nekom dobrom muzikom ili filmom.

Đoković me oduševljava!

Da li pratite tenis? Sigurno su vam poznati rezultati Novaka Đokovića, velikog navijača Crvene zvezde?

- Tenis je moj drugi sport, a Novak Đoković... Kakav je to samo sportista i as! Znam da je veliki navijač Crvene zvezde, bio sam i u njegovom restoranu na Novom Beogradu. Tamo je takođe veoma lepo. Đoković je tehnički besprekoran i to je očigledno. Međutim, to što mene oduševljava je što on uživa u tome čime se bavi. Ume da bude koncentrisan, ali mu nije problem ni da se našali sa publikom ili protivnicima. Ima jak karakter. Veliki je šampion, Srbi moraju da budu ponosni na Novaka. On je istinski ambasador vaše zemlje. Možda ću imati priliku da ga upoznam jednog dana, možda da odigramo neki poen, ha, ha, ha...

Da li možete da pronađete neku sličnost između fudbalera u Crvenoj zvezdi i Novaka Đokovića, u smislu psihe i karaktera?

- Moral u Zvezdi je trenutno veoma dobar. Igrači su posvećeni treningu, ozbiljno se radi, ali kada se završi sa obavezama, momci se šale međusobno, dobro se slažu. Jedan od prvih ciljeva koje sam imao jeste da igrači budu nasmejani. Mi radimo ozbiljan posao, imamo veliku odgovornost igranja u Zvezdi i veliki pritisak. Oni moraju da žive sa tim, ali i da uživaju u tome. U svakoj utakmici ili treningu moramo da damo sve od sebe kako bismo bili što bolji. I to je nešto što nam trenutno ne nedostaje.

Đuričić - potencijal za ozbiljnu karijeru

Šta mislite o tome što će od iduće sezone možda čak četvorica srpskih fudalera igrati u Benfici?

- Đuričića sam gledao nedavno u reprezentaciji. Ima mnogo kvaliteta – brz je, zna sa loptom, dobro se kreće u prostoru, kao i u kontri. Ima dobar pregled igre, oseća gol, što je vrlo važno za njega. Ukoliko nastavi sa ovakvim napretkom, može da napravi ozbiljnu karijeru. Matić je počeo da pokazuje koliko može od kad je počeo da igra redovno. Za njega je na početku sezone bilo dobro što je Benfika prodala Havijera Garsiju i otvorila mu prostor za veću minutažu. Matić zna da igra, produktivan je za tim, hrabar i pouzdan. Sulejmanija nisam gledao toliko često da bih imao realnu sliku, ali svakako da ima talenta. Možda će imati poteškoća na početku da se navikne na stil igre u Portugalu, jer se u Holandiji igra dosta otvoreno. Važno je da bude strpljiv.

Mlađi fudbaleri često ne znaju reč "žrtva"

Smatrate li da fudbalerima danas nedostaju bolje obrazovanje i vaspitanje?

- Mogu da govorim samo o situacijama koje sam prošao i o okolnostima koje poznajem. Sve do 19 godine igrao sam na terenu koji je umesto travnate podloge imao šljaku. Samo smo finale igrali na travnatom terenu. Nismo svi imali kopačke. Ja jesam, jer sam imao mogućnosti, ali mnogi nisu. Uslovi za trening i vežbanje su bili skromni. Sve sam to prošao, bez teretane, bez doktora svakog dana, čak i kada sam bio u Prvoj ligi. I u to vreme smo otišli u UEFA kup, govorim o Salgeirošu. Klinci danas ne poznaju šta znači žrtvovati se. Često razmišljaju samo o unosnom ugovoru. Nije kod svih takav slučaj, ali postoje oni koji bi morali da pokažu zahvalnost što imaju šansu da igraju u dobrom klubu. Slaba je razlika između takmičenja za uzrast do 19 godina i prvog tima. Nekada si morao mnogo da se namučiš da bi tu granicu prešao. Ma samo da bi mogao da treniraš sa prvim timom. Između ostalog to je razlog zbog kojeg mladi fudbaleri ne cene prilike koje im se pružaju.

Piše: Milan Vuković

izvor :