Izvor: Mozzart sport | Petak, 15.03.2013.| 13:33
Izdvojite članak Odštampajte vest

Branko Stanković, novinar RTS-a - Kvadratura duše

Branko Stanković (Foto: mozzart sport)

U matematici je najveća zagonetka kvadratura kruga, dok je u životu to čovek! I kad padne na najniže grane, čovek pronađe snagu da se ponovo digne. Upravo takvi su svi moji junaci. Od velikih do malih ljudi – smatra jedan od najkreativnijih TV novinara u Srbiji

S nesvakidašnjim žarom i entuzijazmom Branko Stanković punih 11 godina svake subote izlazi pred gledaoce RTS-a i daruje im novu epizodu sada već legendarne emisije "Kvadratura kruga". Emisija koja je u rekordnom roku stekla status kultne, na potpuno nenametljiv, spontan način promoviše istinske, davno zapostavljene vrednosti, veliča rad i stvaralaštvo, divi se prirodi i veoma često, predstavljajući potresne ljudske sudbine, tera suze na oči čak i onim najtvrdokornijim dušama.

Do priča koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim Branko uglavnom dolazi putujući s jednog na drugi kraj Srbije i s jednog na drugi kraj regiona. Ako s ekipom uigranih asistenata nije na terenu, onda je u montaži, gde snimljeni materijal dovodi do perfekcije. Slobodnog vremena ovaj stameni Užičanin gotovo da i nema, a sve napore koje iziskuje terenski rad lakše podnosi zahvaljujući urođenoj kondiciji i sportskoj figuri...

– U detinjstvu sam trenirao atletiku zajedno s bratom Božidarom koji me uvukao u taj sport I, naravno, bio bolji od mene. Trener nam je bio čuveni Slavko Kuzmanović. Kasnije, kao srednjoškolac, zahvaljujući profesorki Zečević, zavoleo sam i gimnastiku koja mi je verovatno pomogla da zadržim ovako dobru liniju, iako zbog prirode posla nemam vremena za rekreaciju – kaže Branko Stanković na početku razgovora za MOZZART Sport.

Da li si, osim na atletskoj stazi, trčao i za loptom?

– Jesam, naravno, posle škole sam s drugarima pikao fudbal na gradskoj plaži, pored obale Đetinje. Kad nam fudbal dosadi, verali smo se po drveću, tako da i dan-danas imam ožiljak na mišici koji sam zaradio osvajajući vrh neke dženarike na koju niko drugi nije smeo da se popne.

Za koga se navijalo u kući Stankovića?

– Otac Jovan je brata i mene naučio da navijamo za Partizan. Taj klub nam je u srcu i posle toliko godina.

Jesi li kao klinac putovao u Beograd na neku utakmicu crno-belih?

– Bio sam nekoliko puta, međutim sada, kad mi je stadion blizu, zbog ritma posla ne stižem da ga posetim, jer sam ili negde na terenu ili sam u montaži. Letos sam, recimo, ugrabio malo slobodnog vremena i prošetao do stadiona Slobode. Bio sam presrećan i rekao sam "Hvala bogu da je Užice dobilo onako moderan sportski objekat!" Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog velikog broja sjajnih fudbalera koje je iznedrio taj grad. Od legendarnog Srbe Stamenkovića koga sam lično znao, do velikog asa svetskog fudbala Nemanje Vidića.

Po čemu pamtiš Srbu?

– Svima je poznato kakav je Srba Stamenković bio fudbalski virtouz, ali mene je kod njega još više fasciniralo to što je bio sjajan i kao čovek. Ljudskost u svakoj profesiji stavljam na prvo mesto. Jer ima dosta vrhunskih sportista i vrhunskih umetnika, međutim, oni nisu ujedno i dobri ljudi. Jednom me je neko pitao zar može to da ide jedno s drugim! U jednoj ličnosti takvih ima, samo ih je sve manje nažalost.

Nije li možda Novak Đoković jedan od poslednjih mohikanaca tog soja?

– Novak je za mene ljudina i on svojim plemenitim delima dokazuje koliko je veliki čovek i veliki sportista. Slogan emisije koju radim glasi: "Svi smo mi ljudi, treba biti čovek"! Neki to shvate u 20. godini kao Novak, drugi u kasnoj starosti, a treći kad odlaze na onaj svet i tad im je kasno.

Otkad datira tvoja zainteresovanost za novinarsku profesiju?

– Ja sam bio druga generacija onog usmerenog obrazovanja koje neki nazivaju "nesrećnim"! U gimnaziji sam bio smer kultura i informacije i to je donekle bilo moje opredeljenje. Istovremeno sam pokazivao sklonost prema arhitekturi i umetnosti. Otišao sam, ipak, na prijemni na Političke nauke i mada su primali samo 30 kandidata na novinarski smer, našao sam se među njima. I evo, trajem prilično dugo.

Gde si sticao prva profesionalna iskustva?

– Još kao student svakog leta sam bio saradnik Radio Užica i lista Vesti. U te dve redakcije sam se kalio kao novinar. Kolege su imale poverenje u mene i kad bi otišli na odmor, preuzimao sam njihov posao. Sve ostalo je bilo nadgradnja.

Pod kojim okolnostima se odigrao transfer u Beograd?

– Godinama sam radio kao dopisnik RTS-a i pokrivao čitav užički region. Pisao sam brojne scenarije, bavio se malo filmom i dramom. Svega je tu bilo. Imao sam ja i lomova, nije sve baš išlo tako glatko u mom životu. A nije zato što nisam umeo da budem poslušan i pošto-poto sam hteo da budem sluga profesije, a ne politike, što je imalo svoju cenu. Četiri godine sam bio na prinudnom odmoru, da bi pre 12 godina usledio dolazak u glavni grad.

U tim teškim danima da li si sebe ikad upitao "šta mi to treba"?

– Čini mi se da je sad kasno da bežim iz profesije. Kao student sam učen da smo mi novinari društveno-politički radnici koji treba da se bore za istinu. Ja sam to bukvalno shvatao i srljao glavom kroz zid, misleći da takav treba da ostanem.

Kada se rodila ideja o emisiji "Kvadratura kruga"?

– Ideju sam dobio 2001. godine kad je urednik Informativnog programa bila Bojana Lekić. Pravila je novu programsku šemu i tražila od nas predloge za nove emisije. Ponudio sam joj tri ideje, od kojih je dve prihvatila. S "Kvadraturom kruga" sam želeo da vratim neke izgubljene vrednosti, poput ljudskosti, plemenitosti... Za mene su rad i stvaralaštvo vrednost, baš kao inovacija i kreacija. Sve priče su bile pod tom zajedničkom kapom o kojoj sad govorim.

Kakve su bile prve reakcije gledalaca?

– U prve dve godine prikazivanja oni nisu tačno prepoznali šta ja to zapravo hoću da im poručim.

Možda im je sam naslov emisije bio sporan? Zašto "Kvadratura kruga"?

– U matematici je najveća zagonetka kvadratura kruga, dok je u životu to čovek! I kad padne na najniže grane, čovek pronađe snagu da se ponovo digne. Upravo takvi su svi moji junaci. Od velikih do malih ljudi. Tu ne mislim u pogrdnom značenju "malih", nego od najvećih stvaralaca koji su imali padove i lomove. Počev od Emira Kusturice koji je priznao koje krize je imao, do Branka Žeželja i malog Milije Jelića s traktorom koga zna cela Srbija i koji je već bio na ivici snage kad smo se mi pojavili i pružili mu ruku pomoći.

Sećaš li se prvog priloga?

– Ma kako se ne bih sećao! Junak priče bio je Žika iz sela Duba kod Bajine Bašte. Reč je o potpuno slepom čoveku koji je kao dete, usled eksplozije granate, ostao bez vida i ruke. Uprkos hendikepu on je sam obrađivao hektar zemlje, sam kupio šljive i starao se o stoci i pešačio dva kilometra do prodavnice u centru sela. Potom je usledio blok priča o slepom vitezu Šopaloviću iz Mačkata, učesniku Prvog svetskog rata u kom je izgubio vid s 22. godine. Kralj Petar ga je pitao čega mu je najžalije. On je odgovorio da mu nije žao što ne vidi, nego što ne može da se bori protiv neprijatelja. Kralj mu je to zapamtio i kasnije ga postavio za upravnika kantina na prostoru Srbije. Kad je jednom prilikom bio u Grčkoj, opipao je neki zamak rukama i dajući precizne sugestije majstorima izgradio isti takav u Mačkatu. Bila je to fascinantna priča o velikoj energiji, volji i potrebi jednog slepog čoveka da stvara.

Na koje sve načine dolaziš do "top" priča?

– U novinama i na internetu pronađem 20 odsto tema, 10 odsto izvora su pisma, mejlovi gledalaca, a 70 odsto tema pronađem u direktnom kontaktu s ljudima na terenu. Nema nijednog odlaska na teren, a da se ne vratim bar sa jednom pričom. Ima i takvih priča koje čekam šest meseci, a ima i takvih koje čekam dve godine. Upravo takva je priča o Bošku i Admiri iz Sarajeva, jednoj tragičnoj ljubavi koja je postala metafora sarajevskog ratnog pakla. Strpljiv sam čovek, umem da čekam.

Možeš li da izdvojiš nekoliko emisija koje su izazvale posebnu pažnju gledalaca?

– Živimo u vremenu kad često zaboraviš šta si preksinoć gledao u "Dnevniku", međutim, ljudi mi na terenu pominju emisije koje su gledali pre pet, čak i sedam godina i šokiraju me. Recimo, priču o monahu Amrosiju i vučici Alfi mnogi su zapamtili, onda priča o dečaku Iliji Jeliću koji je od svoje devete godine obrađivao hektar zemlje, starao se o stoci, negovao bolesnog oca, pazio sestru i četiri kilometra išao pešice do škole. Nikoga nije ostavila ravnodušnim pomenuta priča o Bošku i Admiri, sarajevskim Romeu i Juiliji, potom priča o Mostaru, podeljenom gradu. Svako nešto nađe u tim pričama i često se događa da mi ljudi citiraju pojedine delove emisije, što govori koliko su one ostavile dubok trag u njima.

Nije li najsnažnija priča ona posle koje te kontaktirao jedan humani čovek i ponudio pomoć za tvoje junake?

- Ja nosim drugu dimenziju u svemu tome. Često pomislim da se izgubilo dobro u ljudima i onda se pojavi neko ko me iznenadi i razuveri. Naprosto, živimo u vremenu kad su nam šake postale kantar i mera svega – škrtosti i plemenitosti, dobra i zla. Jedne šake grabe, otimaju i uzimaju, dok su druge prazne i zgrčene. E kad se pojavi čovek koji nosi dobro u sebi, on me prvo fascinira. Cilj emisije i jeste da se probudi ono dobro u ljudima i da nekome promenimo život. Priče ne bi bile takve da ih ne radimo s mnogo, mnogo ljubavi i mnogo energije.

(Foto: mozzart sport)

Da li se dogodilo da pomoć ponude i oni koji nemaju dovoljno ni za sebe?

– To me najviše ispunjava. Radio sam priču o Milošu i Marini Barlov iz jednog sela kod Knića koji su ostali bez roditelja i kojima smo napravili kuću. Kada su gledali priču o malom Miliji Jeliću, pozvali su me i ponudili da odseku tri velika drveta i poklone Miliji drva za ogrev. Mnogo me dirnuo taj gest. Oni koji imaju dosta novca, nemaju osećaj za druge.

Branko, može li da se izračuna kvadratura duše plemenitih ljudi?

– Ogromna je, sigurno. Mada, kažu da je duša mala, teži nekoliko grama i naučnici se još nisu dogovorili da li je smeštena ovde, gde je dušnik ili negde ispod mozga. Mislim da su duša i srce tih ljudi još veći. Jedan od njih je i Goran Glavčić, koji je vlasnik ovog restorana "Mala fabrika ukusa" na Vračaru, koji zajedno s nekoliko prijatelja stipendira četvoro siromašne dece.

Proslavio si nedavno 11 godina emitovanja emisije. Koliko si ispričao priča?

– Pomnožite 11 godina, sa brojem sedmica i brojem priča kojih ima i po tri u jednoj emisiji i doći ćete do broja od 1.500. U jednom trenutku shvatite da ste kao Šeherezada.

Radiš li na novim pričama? Ljudi od tebe uvek očekuju više i bolje.

– To je strašna obaveza i to neprestano ponavljam ekipi s kojom radim. Strog sam prvo prema sebi, a onda i prema njima, jer kvalitet ne sme da padne. Pogotovo otkako sam stekao zvanje akademika filmske nauke i umetnosti. Bar da ga zadržimo na istom nivou ako ništa drugo. Samo, često se dogodi da sagovornik ne ponudi ono što si očekivao, dogodi se i da vremenske prilike budu protiv nas, ali nas bog često pogleda, pa kiša ili sneg stanu kad treba.

Doživljavaš li Jovana Memedovića kao konkurenta, pošto radite sličan format?

– Ne, a nadam se ni on mene. Opet su njegove priče drugačije od mojih. Ispašće da svaki Ciganin svoga konja hvali, ali često obojica čujemo da ljudi na RTS-u gledaju samo "Sasvim prirodno", "Kvadraturu kruga" i "Dnevnik".

Imaš li slobodnog vremena i kako ga koristiš?

– Ako odvojim vreme za druženje, onda je to žrtva pošto onda kradem deo vremena od sna i od vremena za posao. Ispunjeno vreme tek imam kad odem na odmor i tada "imam" sebe i porodicu koja me često nema. Obavezno sam negde u prirodi, šume su moja velika ljubav i često pređem po 10-12 kilometara u potrazi za pečurkama. Poznajem 42 vrste i stalno ih sakupljam, kao i mnoštvo lekovitih trava.

Prošao si Srbiju uzduž i popreko. Šta bi neupućenima u srpske lepote preporučio da vide?

– Neshvatljivo mi je da ljudi maštaju o Havajima i ostalim izazovnim svetskim destinacijama, a da nisu videli Đerdapsku klisuru, Staru planinu, da nisu upoznali kanjon Drine ili planinu Zvijezdu, da nisu osetili miris svoje zemlje i upoznali svoj narod.

Koje emisije gledaš na televiziji?

– Nedeljom sam obično kod kuće i obavezno odgledam "Utisak nedelje". Rijalitije ne gledam, jer su daleko od realnog života. Plašim se da televizija jednog dana ne postane samo to, rijaliti i tok šou. Od dokumentarnog, igranog, školskog programa svi beže, pošto treba da se uloži vreme, energija, znanje, umeće. Najlakše je sesti u studio i ispričati se.

Da li je nekad neki političar odreagovao gledajući tvoju emisiju?

– Rasim Ljajić je dva puta zvao i pomogao. I niko više. Ah, da… Jednom je zvala kćerka Velje Ilića da bi pomogla jednom dečaku i više se nikad nije javila.

Zaustavlja li te narod na javnim mestima?

– Jedno vreme sam stanovao na Košutnjaku i putovao sam autobusom do posla. Ponekad ste umorni, neraspoloženi. Međutim, ispoštujem sve oni koji bi izvadili foto-aparate i mobilne telefone i zamolili za zajedničku fotografiju.

POLITIKA JE UŠLA U NAŠ ŽIVOT

Pratiš li uredno dešavanja na našoj političkoj sceni?

– Sećam se da sam u vreme kad sam bio student znao samo ko je predsednik države i Vlade. Danas, nažalost, znam svakog ministra, zamenika ministra, čak i državne sekretare. O potpredsednicima Vlade da i ne govorim! To govori koliko nam je politika ušla u život i nisam srećan zbog toga. Bićemo mnogo srećniji svi skupa kad takve stvari ne budemo znali. Delom su i mediji krivi za to, zato što daju previše prostora ljudima koji ne zaslužuju. Na drugoj strani postoje neki vredni, pametni ljudi koji bi imali šta da kažu, ali su u senci. Takve pronalazim i dajem im šansu u mojoj emisiji.

BRANKO, OVO JE NEMOGUĆE!

Koliko je naporno izdržati ritam sedmičnog emitovanja emisije?

– Gospođa Kejt Batler, koja je poznati dokumentarista BBC-ja, pitala me je prilikom posete Beogradu koliko puta mesečno ide moja emisija. Kad sam joj rekao četiri do pet puta kada je pet subota u mesecu, interesovalo je koliko imam saradnika. Žena nije mogla da veruje kad sam joj rekao da nemam nijednog saradnika. A tek kad se uverila u kvalitet emisije, govorila je kako je to što ja radim nemoguće! Ponekad to isto pomislim i ja, mada odlično znam koliko je bilo noći bez sna i koliko je žrtvovanja od strane mojih asistenata i mene da bismo izgurali sedmični ritam.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.