Izvor: Mozzart sport | Subota, 09.03.2013.| 13:44
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vesna Antić, voditeljka SOS kanala - Možda nekome godi da bude "mis Lapsus", ali meni ne!

Vesna Antić (Foto: mozzart sport)

Biti sportska novinarka teško je samo po sebi, a još pritom atraktivno izgledati – pa, to je kao usud. Kako se s tim, ali i drugim, životnim stvarima bori zvezda jedine srpske sportske televizije otkrili smo za vas

"Srpski fudbalski maraton" je emisija sportsko-zabavnog karaktera koja je "SOS Kanalu" u startu podigla gledanost. Nesumnjivo i zbog atraktivne voditeljke Vesne Antić koju su revnosni pratioci događaja u domaćem fudbalu isprva samo gledali, da bi vremenom i te kako počeli i da slušaju njene suvisle komentare i obraćaju pažnju na njeno zavidno poznavanje najvažnije sporedne stvari.

Na početku razgovora za MOZZART Sport, Vesna se prisetila odrastanja u beogradskom naselju Braća Jerković...

- Sportom se nisam previše bavila kad sam bila devojčica, ne računajući kraći period kad sam igrala rukomet za školsku ekipu. Ali, zato sam stalno s vršnjacima u naselju Braća Jerković "visila" napolju i to je suština priče. Trkali smo se po parku, peli se po vratilu i drugim spravama, igrali se između četiri vatre. Današnja deca takve stvari više ne rade, jer su zaokupljena kompjuterima, ajfonovima i mobilnim telefonima.

Koliko dugo si trenirala rukomet?

- Možda nekih godinu dana. Bilo je to u šestom razredu osnovne škole, kad smo svi mi tražili sebe.

Da li si posle rukometa još nešto pokušavala?

- Ne, sve do pre dve godine kad sam postala veliki fan les milsa. To su koreografisani programi dizanja tegova i slobodno mogu da kažem da se s tim bavim.

Za koga se navijalo u kući Antića?

- Bili smo podeljeni pošto su tata i mama navijali za Zvezdu, a stric za Partizan.

Pod kojim okolnostima si uplovila u vode sportskog novinarstva?

- Čovek često i ne zna kakva interesovanja i sposobnosti nosi u sebi, dok ga neko sa strane ne uputi i ne otkrije šta sve zapravo može. Na početku sam bila jako skeptična i to zato što ženu, kad priča o sportu i nešto pogreši, svi lako opljuju. Jeste, nađu se na tapetu i muški sportski komentatori, ali mnogo se lakše i sočnije kritikuju žene. Obično kažu - "slušaj je šta priča" ili "joj, kako lupeta"! Naprosto, nama za razliku od dečaka nije svojstveno bavljenje sportom od malih nogu, upoznavanje sa sportskom tematikom, divljenje idolima. Iz tog razloga nam je sportska materija malo strana, imamo gard, dok ne počnemo polako da sve više ulazimo u tu priču...

A kako si ušla u priču?

- Prvo da kažem da sam televizijsku karijeru započela davnih dana, na TV Palma u vreme urednika Ivana Kriveca. Odatle sam prešla u zabavnu redakciju SOS Kanala, gde je urednik bila Biljana Lukić. E, sad, što sam dospela u sportske vode, glavni krivac je Dragiša Kovačević koji je došao na ideju da subotom popodne spoji sport i zabavu. Dakle, nešto po ugledu na ono što su još tada radili na italijanskim televizijskim stanicama. To je bilo pre tačno 10 godina.

I malo po malo, sport te uzme pod svoje?

- Upravo tako, jer sve i da nećeš, moraš svakodnevno da slušaš brojne muške priče na temu sporta i upijaš ih. Uglavnom, vremenom sam ustanovila da sa ženama nemam šta da pričam. Na primer, pozove me drugarica da izađemo negde na kafu, a ja joj odgovorim da ne mogu zato što to veče moram da gledam neku utakmicu na TV-u! A, stalno sam mislila kako sam vrlo ženstvena. Danas više niko ne može da me odvuče od gledanja utakmice Lige šampiona. Nema šanse.

Priseti se kako je bilo na početku, je l bilo treme?

- Bilo je treme i tih logoreičnih brana, tipa da se plašim nešto pogrešno da ne kažem, kako me sutra neko ne bi prozivao zbog lupanja. Možda nekome godi da bude "mis Lapsus", ali meni nikako. E, zato sam se iz početka više oslanjala na uključenja reportera i bila fokusirana na to što oni pričaju, da bih vremenom usvojila fudbalsku terminologiju i počela i sama da je upotrebljavam.

Izgleda se temeljno pripremaš za svaku emisiju?

- Čovek mora da bude temeljan kad je konstantno pod strahom od greške. Nekada sam od a do š iščitavala Sportski žurnal i Sport, kao i sportske stranice u dnevnim novinama, da bih u poslednje vreme tome dodala i prikupljanje vesti na raznim sajtovima. Naprosto, volim da se naoružam svim mogućim informacijama u želji da ništa ne prepustim slučaju. Uprkos svemu, nikada se ne osećam potpuno sigurno da bih mogla da se opustim, jer znam da bi me tada i najmanja greška koštala nekog uvredljivog komentara.

Prepoznaju li te na javnim mestima?

- Da i to navijači, isključivo. U pozorištu me niko živi ne prepozna. Obično to bude prilikom utakmica naše reprezentacije, kad čujem: "Evo one sa SOS-a". Obavezno se u tim situacijama okrenem i pozdravim ih, da ne bi ispalo kako sam uobražena.

Koliko ti, kao velikom profesionalcu, teško pada što je naš fudbal spao na niske grane?

- Duša me boli, zaista me duša boli. Posebno kad pred početak utakmica počnu da stižu komentari da je ta i ta utakmica nameštena. Gotovo je nemoguće da neko nekoga pobedi, a da neko iz pozadine ne dobaci kako je u pitanju neki dogovor tri za tri, da su prodali meč i slično. Strašno me nervira ta naša sklonost ka teorijama zavere. Muka mi je od takvih stvari i fudbal je odavno prestao da bude ono što je bio.

Zbog čega je to tako?

- Ne znam, nije mi jasno kako ti momci ne mogu iz sebe da izvuku maksimum tokom tih 90 minuta, ne razmišljajujući da li ih gleda neki menadžer s tribina. Samo im je u glavi da se prodaju posle tri utakmice i to je ključni problem.

Priznaćeš da im s druge strane nije lako, pošto plate kasne i igračima iz naših najvećih klubova?

- Pa, šta?! Mi smo sa 17 godina volontirali, dok oni rade nešto što vole i pri tom gaje nadu da će to jednog dana dobro da naplate. Ako im je teško da igraju pod uslovima takvi kakvi jesu, neka prodaju pljeskavice! Mnogima kasni plata, pa ipak ne otaljavaju posao od koga žive.

Je l te duša boli i kad čuješ reporterski eho koji se odbija od praznih tribina?

- To bih uporedila sa gledanjem košarkaške utakmice na TV-u, kad se samo čuje jezivo škripanje parketa. E, slično je i na našim fudbalskim utakmicama kad prisutni čuju šta trener priča igračima.

Okeni-obrni, ništa bez Lige šampiona?

- Uživam gledajući najbolje evropske majstore, međutim, iz razumljivih razloga mnogo sam više fokusirana na naš domaći fudbal. Sve emisije na televiziji posvećene srpskom fudbalu obavezno gledam. Da bih bila u toku, moram da čujem šta njih 150 misli, da bih na osnovu toga mogla koliko – toliko da uđem u trag istini.

(Foto: mozzart sport)

Vesna, imaš li slobodnog vremena za odmor od srpskog loptanja ili si postala rob posla?

- Jesam, nažalost, baš je tako, rob sam posla. Veoma slabo izlazim i sve se svodi na pomenute treninge u teretani koja je, moram da napomenem, u vlasništvu košarkaša Novice Veličkovića. Jako me ispunjava vreme provedeno tamo. Valjda sam prevazišla izlaske… Dobro, odem na kaficu s drugaricom popodne, ali uveče se ne nalazim i ne snalazim.

U kojoj meri vodiš računa o ishrani da bi izgledala lepo pred kamerama?

- Pazim svakako, šta i koliko jedem, ali nikad nisam zadovoljna. Jednostavno, moje ogledalo i slike u fotoaparatu - nešto se ne slažu! Ne znam u čemu je tu problem a ha, ha.

Znaš li za priču kako TV – kamere dodaju ljudima između pet i osam kilograma?

- Znam i nije mi jasno kako su to izračunali. U svakom slučaju, pred kamerama izgledam krupnije nego u prirodi. To je valjda razlog što niske i sitne osobe super izgledaju na TV.

Ideš li na koncerte svetskih zvezda koji sve češće pohode naš glavni grad?

- Išla sam pre sedam-osam godina, kada sam bila željna koncertne atmosfere. Više mi se bilo smučilo da idem u Budimpeštu da bih prisustvovala nekom muzičkom spektaklu. I uvek bi se posle prvih taktova naježila, bilo da je to bio Djuran Djuran ili Fil Kolins koji nam je, budi rečeno, došao s 15 godina zakašnjenja.

Kakav ti je Beograd?

- Generalno gledano, Beograd mi je lep. Žao mi je što sistem ovde nije dobar, mislim sistem organizacije države, što nema veze s lepotom Srbije i s lepotom Beograda. U našoj prestonici ima tako lepih mesta koja se mogu svrstati u Top 5 na svetu, sve u zavisnosti šta tražite. Ada Međica na primer. Ovo božanstveno mesto sam otkrila zahvaljujući Den Tani koji je predložio da tamo odradimo intervju. Pri tom je naglasio kako je to mesto lepše od Majamija i Las Vegasa. Samo sam se nasmejala, međutim, kad smo tamo došli, doživela sam mentalno pročišćenje i provela dva najlepša sata u skorije vreme.

Gledaš li na TV još nešto osim fudbala?

- Kod nas se život i sveo na listanje kanala, a najčešće se zadržim na "Diskaveriju" i emisiji Ber Grilsa, mada je i to njegovo preživljavanje jedna vrsta ekstremnog sporta.

Vodiš li računa o nekom minimumu političke informisanosti?

- Čovek je, hteo ne hteo, političko biće. U zemlji u kojoj mi živimo, teško je ne znati šta se trenutno događa, mada ponekad zaželim to. Muka mi je postala od svega, jer baveći se ovim poslom stalno čujem neke priče za koje ti je žao što ih drugi ljudi ne znaju. I onda shvatiš da je onaj rimski sistem sa dva konzula bio najbolji. Znači, jedan drugog ograničavaju. E, to bi trebalo uvesti u Srbiji, da dva najljuća protivnika kontrolišu jedan drugog i tek tada bismo mogli da pričamo o nekoj transparentnosti političke scene. Sumnjam da će nam biti bolje dok nešto slično ne zaživi.

Šta je to što u trenutku može da te oraspoloži?

- Suština života je u malim stvarima i bez njih nema smisla. Preselila sam se u Zemun i obožavam da ujutru otvorim prozor i udahnem miris Dunava. Za početak dana nema veće sreće.

Na koji način se štitiš od stresa, kojeg u novinarstvu vazda ima?

- Život me naučio da vrlo brzo reagujem u nekim kriznim situacijama i stoga nikad ne paničim. A što se stresa tiče, njega ima u mnogim drugim profesijama, a ne samo u novinarstvu. Zapravo, život u Beogradu je stres sam po sebi.

(Foto: mozzart sport)

Hoćeš da kažeš da je stres biti Srbin?

- Stres je biti Srbin! To je istina!

Jesi li se ikad pokajala što si izabrala posao sportskog tv - novinara?

- Ne, zaista nikada. Sad, dobro, kao i u svakom poslu, naiđe period kad se zasitiš svega, ali to traje pola dana. Primetila sam da kad odem na odmor, stres mi nedostaje, što nije najzdravije a ha, ha.

Gde praktikuješ da provedeš odmor?

- Volim Italiju zbog njenog specifičnog senzibiliteta. Imaju najbolji espreso, kapućino i makijato. Posebno mi se dopada Trst i okolna mesta, Venecija...to je to.

Svratiš li do nekog stadiona?

- Leti su stadioni pusti, baš kao i naši za vreme prvenstvene utakmice, tako da nemam posebnu želju da gledam samu građevinu. Štos je da gledaš dobru utakmicu, kao što je to bilo na Šalke areni kad je gostovala Borusija Dortmund. Mojoj sreći nije bilo kraja kad je počela kiša, jer sam imala jedinstvenu priliku da vidim kako se zatvara krov. Eto, to su te sitnice koje čoveka mogu da usreće.

STIMULISALI NEPUŠAČE I POPILI KAZNU

Šta ti sve govori da postajete sve gledanija i uticajnija televizija?

- Između ostalog i ovaj podatak: nedavno smo dobili tužbu jer na ulaznim vratima u našu zgradu nije bio istaknut natpis o zabrani pušenja. A, 2005. godine zaposleni na SOS Kanalu koji nisu pušači, dobijali su stimulaciju na platu zbog toga. U to vreme Zakon o zabrani pušenja na javnim mestima i zatvorenim prostorijama nije bio ni u najavi. Pošto Dragiša Kovačević nije mogao da kazni ljubitelje cigareta, jednostavno je rešio da nagradi one koji ih ne konzumiraju. Ukoliko bi neki gost izvadio cigaretu u toku snimanja, on nije išao u program. Raščulo se to po gradu i mali milion njih nas zvao i zavitlavao u fazonu: "Zar vama koji nas godinama "tiranišete", tako nešto da se dogodi?" I po tome se vidi koliko smo gledana televizija.

NAJVIŠE VERUJEM NEŠI PETROVIĆU

Ko ti je u tim prvim danima najviše pomogao?

- Ako bih rekla da ne postoji surevnjivost od strane kolega muškaraca, slagala bih. Nisu baš radi da ti pomognu, jer će se mnogo više zabaviti ako ispadneš glup. Iskreno. Kada imam problem vezan za fudbalsku tematiku, uvek ću nazvati Nebojšu Petrovića koji će mi sve reći i uputiti me. U principu, ne smeš da se osloniš na bilo koga, jer ne znaš da li ti je rekao istinu ili ne.

NEKADA ME VREĐALO ŠTO MI SAMO GLEDAJU U NOGE

Pratiš li dešavanja po forumima gde se spominje tvoje ime?

- Neko mi je jednom prilikom skrenuo pažnju da pogledam snimke na jutjubu - i nisam se iznenadila. Muškarci gledaju žensku stranu i na početku me vređalo to što mi gledaju u noge, a ne slušaju šta pričam. A, onda, kad odrasteš, shvatiš da je i to OK, zato što i izgled podiže gledanost. I zašto se ne bih ponašala u skladu s tim? Naravno, u granicama pristojnosti… Apsolutno nemam ništa protiv toga. Kad sebe spoznaš ko si i šta si, nikakvi spoljnji uticaji ne mogu da te pomere.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.