Izvor: Mozzart sport | Subota, 23.02.2013.| 14:49
Izdvojite članak Odštampajte vest

Milan Đurđević, muzičar - Bisevi mi produžuju život

Milan Đurđević (Foto: mozzart sport)

Do iznemoglosti je s vršnjacima jurcao po igralištu valjevskog FK Krušik za bubamarom, aktivno i s velikim uspehom je trenirao i odbojku, ali je snažan muzički gen koji je nasledio od majke od Milana Đurđevića stvorio autentičnog muzičkog genija.

Frontmen grupe Neverne bebe, koja punih 20 godina egzistira na turbulentnoj pop-rok sceni, nikada i ni po koju cenu nije odustajao od misije koju je preuzeo na sebe još kao dečak od 12 godina, kada je u Domu kulture stojeći na stolici i svirajući klavijature dobio prvi gromoglasan aplauz publike. Od tog trenutka stalno je u klinču sa samim sobom, neprestano se boreći da napiše još lepši tekst i stvori još kvalitetniju muziku koja bi usrećila njegove fanove.

Na početku razgovora, Milan se prisetio dana kada je ipak postojala "opasnost" da mu muzika ne postane smisao života...

– Fudbal sam počeo da igram kao osmogodišnjak u FK Tešnjar, da bih ubrzo prešao u FK Krušik, čiji je stadion pored moje kuće u Valjevu. Na tom igralištu sam odrastao, trenirajući i skupljajući lopte na utakmicama seniora. Godinama unazad ne mogu da iščekam, ukoliko od nekoga prethodno nisam putem telefona dobio informaciju, izveštaj o postignutim rezultatima u Savsko-podunavskoj zoni koji se subotom daje kasno uveče na SOS kanalu. I, moram da istaknem, da je posle 25 godina Krušik konačno ušao u Srpsku ligu, što me izuzetno raduje .

Da nisi možda član uprave?

– Nisam, ali planiram da se priključim polako. Isto tako, dosta sam vezan i za KK Metalac. Braća Đukanović su moji prijatelji i vrlo su zaslužni za procvat košarke u Valjevu. Evo, klub se već četiri godine bori za plasman u ABA ligu i možda nam se ove godine posreći. Mi, pojedini Valjevci, velike smo lokalpatriote i mnogo smo vezani za rodni grad.

Vratimo se za trenutak fudbalu. Na kojoj poziciji si igrao?

– Igrao sam prednjeg veznog i nosio osmicu na leđima, što se u vreme "Starog zaveta" zvalo desnom polutkom. E kad sam ozbiljnije počeo da se bavim muzikom, negde sa 14 godina, okačio sam kopačke o klin. I još da kažem da mi je sport baš išao od ruke, tako da sam jedno vreme trenirao i odbojku i igrao za tim osnovne škole "Sestre Ilić" koji je predvodio čuveni profesor Korać. Čak smo bili i regionalni šampioni. Ništa čudno, pošto tada nije bilo kompjutera i deca su po povratku iz škole bacala torbe s knjigama i hitala na obližnja igrališta i parkove.

Koliko si vremena za sport imao po dolasku u Beograd?

– Za aktivno bavljenje više nije bilo prostora, ali sam zato počeo da odlazim na stadion. Prva utakmica koju sam odgledao u Humskoj, i na koju sam išao sa sada pokojnom majkom, bila je Partizan – Trepča. Pobedili su crno-beli sa 3:0.

U kakvom sećanju ti je ostao ambijent na tribinama?

– Sve je bilo normalno, bez tenzija koje su se rodile devedesetih godina kad se raspadala država. Rivalitet između Partizana i Zvezde je uvek bio jak, međutim, nikad nije bilo baš ovolikog ludila, tipa da navijači presreću jedni druge na ulici. Više dete ne smeš da dovedeš ni blizu stadiona, a kamoli da ga uvedeš na tribine. To je budalaština vremena u kome živimo i ostaje nam samo da žalimo za danima kada su navijači dva kluba zajedno, na istoj tribini, pratili razvoj događaja na terenu i potom odlazili u neki restoran na ručak. Danas je tako nešto nezamislivo.

Verovatno se mnogo komotnije osećaš dok sediš kraj samog parketa i navijaš za košarkaše Partizana?

– Ljudi koji vode KK Partizan su moji prijatelji i već pet godina sam njihov veliki fan. Oni vole to što ja radim, ja volim to što oni rade i to rade tako što postižu rezultate koji su neverovatni za uslove u kojima egzistiraju. Ali mislim da i to ima neku svoju kulminaciju i da teško mogu dugo da izdrže toliku tenziju. Imate jednog Predraga Danilovića koji je bio vrhunski košarkaš i koji je uložio svoj novac i stao iza tog kluba, međutim, ne može... Uostalom, kao što u ovoj zemlji postoje muzički klanovi, tako postoje i oni sportski i to je ludilo s kojim čovek teško može da se izbori.

Kako bi prokomentarisao verbalni rat između naša dva najveća kluba?

– Doživljavam to kao eksploziju negativne energije koja je prisutna poslednjih godina i ovo negde mora da pukne, mora da se desi neka kataklizma da bi sve krenulo ispočetka. Kao što i civilizacijski sve mora da pukne, da bi ljudi ponovo postali ljudi i shvatili kako je život na nekom normalnom nivou. Jer šta je poenta? Poenta je da je tim ljudima što igraju u tim klubovima, to posao, kao što ga svi drugi imaju. E sad, zamena za sopstvenu stvarnost se traži u udruživanju u tim navijačkim grupama. Reč je o osobama koje nemaju perspektivu i nikakvu budućnost i stoga gnev izlazi iz njih i logično je što u krizi u kojoj živimo to tako funkcioniše. Nažalost, ima dosta onih koji bi porodično dolazili na utakmice, ali ne u ovakvim okolnostima.

Pored tako izraženog sportskog nerva, kada i kako si otkrio da si muzički genije?

– Mama mi je bila profesor klavira, tako da ništa tu nije bilo slučajno. Imali smo jedan od prva tri klavira u Valjevu. Prvu žurku sam odsvirao u valjevskom Domu omladine kad sam imao 12 godina. Sećam se da su me peli na stolicu da bih mogao da dohvatim klavijature. Pohađao sam nižu i srednju muzičku školu, a trebalo je da idem na konzervatorij u Lajpcig, na studije klasične muzike.

Zbog čega nisi otišao?

– Dogodio se veliki preokret u mojoj karijeri kada smo 1983. godine otišli na nekad čuvenu Zaječarski gitarijadu. Nastupili smo s mojim autorskim pesmama i pobedili u konkurenciji bendova iz Rijeke, Zadra, Pule, ma iz čitave stare Jugoslavije. Odmah smo dobili ugovor i priliku da snimamo album za PGP, što je na mene, šesnaestogodišnjaka, ostavilo snažan utisak. Iz tog razloga sam vanredno završio srednju muzičku i preselio se u Beograd. Ubrzo sam se odrekao klasične i okrenuo se rok muzici.

Kako si postao član legendarnog Smaka?

– Pokojni Laza Ristovski je otišao u Bijelo dugme i Radomir Mihajlović je napravio audiciju za klavijaturistu, međutim, niko mu se nije dopao. Tada sam s grupom Nova zemlja, koja je izdala prvi rok album u istoriji grada Valjeva, vežbao u sali Studentskog grada na Novom Beogradu. Neko nevreme je bilo i Točak se pojavio i pitao može li da ostane dok kiša ne stane. Naravno, odmah smo ga prepoznali, tako da moji drugari iz benda i ja, prosto nismo mogli da verujemo svojim očima. U to vreme je na sceni bila podela na zvezdaše i partizanovce, kao i na "Smakovce" i one koji vole Bijelo dugme. Mi smo uvek bili na strani muzike, a to je bio Smak.

Da li ti je Točak odmah posle probe ponudio saradnju?

– Ne, jer su oni vežbali odmah posle nas, tako da smo čitavo veče drugarima pričali pred kim smo svirali. Tad je bilo vreme poštovanja veličina, nismo bili kao današnji klinci koji ne zarezuju nikoga tri posto! Uglavnom, sutradan, pola sata pre kraja naše probe, pojavljuje se ceo Smak. Nismo imali pojma šta se događa. Pitali su da li će nam smetati. Po završetku su me pozvali i pitali da li bih svirao klavijature na njihovom novom albumu i kasnije na turneji. Za mene je to bila fascinantna ponuda i naravno da sam odmah pristao.

Da nisi Točka pitao koliko treba da im platiš?

– A-ha-ha, to je zaista bilo neko neverovatno vreme kada se rok muzika svirala po halama sportova i ogromnim prostorima. Na toj turneji sa Smakom sam baš dobro zarađivao i slao novac bratu Vlajku koji je studirao na Političkim naukama. Kasnije mi je pričao da kad dobije pare od mene, sedam dana časti društvo u klubu fakulteta. Sve se veoma brzo izdešavalo tako da nisam imao vremena da razmišljam u kom će mi smeru ići karijera. A i kako bih kad sam sa 19 godina svirao u Zagrebu pred 7.000 ljudi i nisam mogao ni da zamislim šta će biti kad budem imao 25. Da bi me sa 25 godina sačekao rat, stradanje, ludilo i onda sve iz početka.

Šta si radio, gde si pronalazio inspiraciju?

– Pa ništa… Otišao sam 1989/90. u Nemačku i ubrzo se vratio iz privatnih razloga. Tačnije, iz tinejdžerskih, pošto sam hteo da delim život s nekim meni dragim osobama. Džaba ti novac ako nemaš s kim lepo da provedeš 24 časa i pritom se stalno osećaš kao stranac. Eto, tako sam odbio neverovatno dobre ponude, tipa blanko ugovor da u Minhenu u najskupljoj prodavnici promovišem klavijature. Nikad mi nije bilo zanimljivo da život usmerim tako da zarađujem novac, nego sam oduvek bio na rubu tog eksperimenta, da vidim šta i gde mogu da napravim nešto kreativno.

Kada su rođene Neverne bebe?

– Po povratku u Beograd svirao sam 1991. godine u grupi "Frenki", ali sam sve vreme želeo da formiram autorski bend i 1993. godine sam osnovao "Neverne bebe". To je bila logična posledica moje želje da stvaram i sviram muziku koju volim i to bez kompromisa i kalkulacija. I, evo, to radim već 20 godina. Moram da kažem da je tokom prvih sedam-osam godina bilo mnogo iskušenja. Bend smo napravili u trenutku kad se rušila zemlja, pa smo svirali vrlo kompleksnu muziku s mnogo harmonija. Prvi naš singl je bio "Veliki je bog što gleda na nas" i bili smo maltene zabranjeni. Na našem prvom plakatu bila je cucla s žiletom čime smo jasno stavili do znanja šta mislimo o vremenu u kome živimo i kakva je kultura mladih ljudi, šta im se nudi. Te plakate niko nije smeo da lepi.

(Foto: mozzart sport)

U kom trenutku ste prevazišli svirke po klubovima?

– Taj otklon od klubova se dogodio sa albumom "Južno od sreće" 2003. godine i on nam je širom otvorio vrata uspeha, da bismo 2004. godine, kada su u grupu došle nove pevačice i kada smo snimili album "Best of", definitivno došli do velikih bina i autorskih koncerata.

O čemu ste verovatno dugo maštali…

– Upravo tako. Od tada živimo neke svoje snove i sviramo svuda po regionu pred hiljadama ljudi i rasprodatim salama. Tiraži su nam fantastični i imamo šest studijskih albuma iza sebe. Takođe, imamo i pesme koje su obeležile neko vreme i postale važnije od nas. Posebno nam je bitno što je naša muzika uspela da se izbori za ono što neki drugi rade na silu, uz pomoć trikova i skandala. Mi smo samo pustili muziku i skonili se i istovremeno zadržali istu količinu strasti, znači nismo se prodali, nismo se kompromitovali, pa da ne smemo da stanemo pred ogledalo. Sve što smo radili, radili smo iskreno i zaslužena nagrada je stigla. Ništa lepše nego kad čovek radi posao iz zadovoljstva i stalno pokušava da sam sebi bude još interesantniji. Kruna naše dosadašnje karijere biće 30. novembra, kada ćemo u Areni održati koncert povodom 20 godina postojanja benda.

Reci nam nešto o legendarnoj muzičkoj emisiji "3K dur" koja je preteča današnjih šou-programa tipa "Idol", "Ja imam talenat" ili "Prvi glas Srbije"!

– "3K dur" je bila prva emisija tog tipa i bila je važna, jer je sve išlo uživo. Podsetiću da smo talentovane ljude jurili u vreme kad im nije bilo do života, ali smo uspeli da uradimo emisiju koja je bila najgledanija na svim televizijama. Ono što je najdragocenije i što nema nijedan aktuelan rijaliti, to je činjenica da desetak naših "talenata" danas ima status etabliranih zvezda. Između ostalih to su Jelena Tomašević, Marija Šerifović, Ana Nikolić, dve pevačice iz mog benda, Jelena Pudar, naravno i još dosta njih.

Pratiš li moderne šou-programe ovog tipa?

– Pratim s vremena na vreme, samo sve manje, iz jednostavnog razloga što se u međuvremenu tu izgubio smisao. Sve se svelo na prodaju sekundi za reklame, tako da posle šest meseci slobodno može da se snimi emisija tipa "kucamo na vrata zaboravljenih asova". A ti asovi imaju 19-20 godina, što je besmisleno. Potroše ih brzo i ništa im ne omoguće, kako bi ti mladi ljudi kasnije mogli da prave neke karijere. Producenti američkog "Idola" imaju obavezu da najbolji učesnici imaju neke rezultate posle šoua. Ukoliko oni izostanu, menjaju kompletnu ekipu koja to radi. Poenta je da se s tim talentima napravi petogodišnji ugovor od koga bi svi imali neku korist. Ovde kod nas je to tako kako je.

Da li, sudeći po tom kriterijumu, muzički šou u režiji Saše Popovića, "Zvezde Granda" zaslužuje prelaznu ocenu?

– Nemam ja ništa protiv toga. On čovek radi svoj posao najbolje što ume i zna. Hoću da kažem kako nemam problem ni sa kim ko svoj posao radi kako treba. Čak nemam ništa protiv ni u vezi ciljne grupe koja to sluša, a ima ih mnogo. Ne mogu ja njima da oduzmem pravo na zabavu i taj način relaksiranja od problema. Niti mi treba da svi slušaju mene. Ja to ne volim, kao što ne volim kad mi neko zaluta na koncert. Takvima bih vratio pare za kartu, jer mi ne trebaju oni koji ne razumeju našu muziku. Kroz 20 godina karijere, koncentrisali smo publiku koja razume i voli to što radimo. E zato mi nije najvažnije da prebrojim pare, nego da posle drugog ili trećeg bisa, produžim sebi život za 10 ili mesec dana, nije bitno koliko! To je suština.

Da li je tačno da precizno znate koliko ste puta izlazili na bis?

– Moj brat Vlajko od prvog nastupa vodi preciznu evidenciju o svemu, pa tako i o broju biseva. Sve ti brojevi i fotografije s koncerata naći će svoje mesto u biografiji grupe koju planiramo da izdamo povodom 25 godina postojanja.

Šta radiš u slobodno vreme, ako ga uopšte imaš?

– Imam i volim da ga provedem u društvu prijatelja, na nekoj utakmici, restoranu... Često idem u Valjevo i svi koji me poznaju znaju da obavezno svraćam na roštilj kod Bore u Rosuljama, restoran koji se nalazi odmah na izlazu iz Valjeva. Tu je najbolji roštilj na svetu. Kao što ima neki tajni sastojak u koka-koli, tako neka fora ima i u ovom roštilju. Bolji su ćevapi nego na Baščaršiji. Još izlazim u valjevski kafe Knez i splav Amesterdam na dunavskom keju koji drže moji prijatelji. Obožavam da popijem kafu na reci. Često sam u Baliju na Bežanijskoj kosi gde i živim. Uveče ne izlazim, samo preko dana.

Baviš li se rekreativno sportom?

– Uf, imao sam do pre tri-četiri godine termin za fudbal, međutim, malo sam se zapustio fizički i to moram da obnovim.

NEĆU DA BUDEM ČLAN PARTIJE!

U kojoj meri si zaokupljen političkim dešavanjima kod nas?

– Politikom se bavim kao problemom ovog društva i mislim da je nama politika napravila mnogo problema. Nisam član nijedne partije i ne želim to da budem, iz prostog razloga što svaki umetnik treba da bude slobodan i da iskazuje svoje stavove i sugeriše na probleme u društvu. Za razliku od mnogih mojih kolega, ostao sam slobodan i sviram jedino i isključivo za publiku. Svi smo svesni da smo 20 godina taoci jednog ludila, taoci jednog vašara svih onih najgorih mogućih stvari koje mogu da se dese. Devedesete godine su bile sunovrat života, prava golgota i da bih se spasao, ja sam to vreme iskoristio kao umetničku inspiraciju.

(Foto: mozzart sport)

SVIRAMO SRCEM, IZ ČISTE STRASTI

Koliko je u finansijskom smislu bilo teško opstati bez podilaženja publici?

– Do 2.000 godine smo više bili u minusu, nego na nuli. Sve što smo radili, radili smo iz čiste strasti. Strast, talenat, zadovoljstvo, sve to kad se pomeša sa nekom opštom srećom, pa onda dobri koncerti po klubovima sa 200-300 ljudi, nije bitno, predstavljaju ram za najlepši period mog života. Svirali smo srcem i hteli smo da promenimo neke vrednosti, borili se za svoje ideje i ideale, bez kalkulacije da li smo zaradili dovoljno novca. Sretali smo kasnije mnoge ljude koji su krenuli s nama i prešli u narodnjake i prva rečenica kad se vidimo bila im je "morali smo zbog para"! Dobro, u redu, samo… Postoje stvari koje su za mene skuplje. E sad, prilikom susreta u poslednje vreme čujemo od njih svaka čast, malo je takvih uspelo. Bilo kako bilo, valjalo je izdržati te godine iskušenja.

PAZIM KOLIKO JEDEM, TREBA IZAĆI NA BINU

U jednom intervjuu si izjavio da strogo vodiš računa o ishrani...

– Znaš kako, nije lako raditi na albumu i po 48 sati bez spavanja i hraniti se pravilno. Uglavnom, poštujem postove, jer sam vezan za religiju u kontekstu onog što izvlačim iz sebe u smislu poštovanja i poštenja prema životu. Jednostavno, pokušavam da ne napravim karikaturu od sebe, tim pre što se bavim javnim poslom i moram da izađem na binu, pred ljude. Ali imam privilegiju da imam dve jako zgodne devojke ispred sebe, tako da ne moram toliko da vodim računa, mada su i određene gospođe takođe bitan segment naše popularnosti.

piše: Milorad Plazinić

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.