Izvor: Mozzart sport | Petak, 24.08.2012.| 14:05

Miško Ražnatović, advokat i sportski menadžer - Čovek koji je udomio 700 košarkaša!

(Foto: mozzart sport)

Važio je za vrlo perspektivnog igrača, ali nečija pogrešna procena Miodraga Miška Ražnatovića odvukla je daleko od glavne košarkaške scene. Danas, kao menadžer koji vedri i oblači po evropskim dvoranama kao jedini vlasnik NBA licence, nimalo ne žali što je pre dvadesetak godina narandžastu loptu gurnuo u treći plan, završio Pravni fakultet i postao advokat kome se u startu smešila velika karijera.

Intervju sa vlasnikom agencije Beobasket, koji posle rekordnih 120 letova u jednoj godini u avionu spava kao beba, vodili smo u bašti dorćolskog mondenskog restorana "Panta rei"...

- Ovu godinu sam obeležilo sa dva transfera u NBA - Teletovića iz Kahe Laboral u Nju Džerzi, odnosno Bruklin Netse, što se manje-više očekivalo, dok je Kravcov, koji igra za reprezentaciju Ukrajine, potpisao dvogodišnji ugovor za Detroit, što je bilo veliko iznenađenje. Pored toga, na draftu sam imao tri igrača i nažalost, niko nije bio iz Srbije. Reč je o dvojici Turaka i Hrvatu. To je ovog leta bilo aktuelno. Kao i uvek, tih evropskih transfera je bilo mnogo – kaže Miodrag Miško Ražnatović, na početku razgovora za MOZZART Sport.

Sećate li se prvog transfera koji ste odradili?

- Naravno. Bio je to prelazak Branka Sinđelića iz zemunske Mladosti u Beovuk za 35.000 maraka. Tada sam shvatio da ću se time malo više baviti i krenuo sam da otvaram predmete sa posebnim brojevima, odnosno da ih razdvajam od advokature. Na jednoj strani su bili razvodi, saobraćajke itd., a na drugoj košarkaši. Sinđelić je dobio fasciklu s brojem 1, a trenutno ih ima 700 i nešto. Počeo sam zatim da tražim kontakte u inostranstvu, tačnije u Mađarskoj, Poljskoj i Rumuniji. Uvođenjem "Bosman" pravila, otvorila su se vrata Francuske i Izraela, posle čega je na red došla i Grčka.

Da li je Mirza Teletović prvi Bosanac u NBA?

- Pa da, prvi pravi Bosanac. Važno mi je što sam za neke mlade igrače našao prostor pod suncem. Musli, Miljenović, zatim Vesterman koji je, da kažem, moja umotvorina. Za Zinedovića smo našli dobru situaciju u Ritasu. Korektna situacija je i za Jaramaza i Jelovca u Bijeloj i Nihada Đedovića u Albi. Dobili su šansu i verujem da će u narednih nekoliko godina voditi glavnu reč u Evropi, što je u vreme današnje krize i nepoverenja za mlade igrače teško.

Kako ste kao diplomirani pravnik ušli u tu košarkaško-menadžersku priču?

- Bio sam veoma mlad kad sam završio prava 1988. godine i četiri godine kasnije otvorio sam svoju advokatsku kancelariju, bez namere da se bavim ovim čime se bavim sad. Radio sam klasičnu advokaturu i to na izuzetno uspešan način za nekoga ko je imao 25 godina. Zanimljivo je da sam bio jedan od četvorice branilaca Kristijana Golubovića kad je pobegao sa suđenja skočivši kroz prozor. Zastupao sam suprugu Vojislava Šešelja prilikom razvoda braka i još mnogo interesantnih slučajeva sam imao. E onda se 1995. godine pojavio ozbiljniji novac u košarci koju sam tada još uvek aktivno igrao u Srpskoj ligi. Znali su me sa parketa mnogi igrači i bilo je logično da kad su pravili ugovore dođu kod advokata koga poznaju.

Do kada ste igrali košarku?

- Penzionisao sam se 2004. kada sam imao 38 godina. Te dve završne sezone u dresu Banjice imao sam prosek više od 37 koševa po utakmici. Pošto sam veliki fan statistike, znao sam svoj prosek i kroz decimale.

U slučaju da ste tada imali Miška Ražnatovića za menadžera, da li biste napravili zapaženu karijeru?

- Na primer, 1986. razočaran što nisam dobio šansu, otišao sam da igram u Ulcinj, jer su moji poreklom iz tog grada. Bio sam prvi strelac Crnogorske lige, a na kraju sezone smo igrali kup utakmicu sa Budućnošću koja je bila prvoligaš one stare Jugoslavije. Dao sam im 48 koševa, od čega 32 u drugom poluvremenu i to bez promašaja. Potom sam prešao u beogradski Radnički gde je Piva Ivković je bio trener i sve je bilo OK. Na pola sezone došlo je do promene trenera i nisu mi dali da igram. Strašno sam bio deprimiran i završio sam fakultet. Da sam imao agenta koji bi našao dobru kombinaciju da igram, verovatno bih igrao ko Slađan Stojković do 40. godine, što je 150 puta gora opcija od ove što je sad.

Pojavljuju li se talenti u Srbiji kao nekad ili je nastupila oseka?

- Neograničeno. Kao što su igrači nekada bili talentovani, talentovani su i danas s tim što su na fizičkom planu bolji. Problem je samo rad s njima, zato što treneri ne mogu da isprate njihov dar. Jednostavno, suviše su opterećeni taktičkim zamislima i mladi igrači su nedovoljno obučeni. Oni ne igraju basket, što je premisa za dobro igranje košarke. Uz to, ne dobijaju pravu šansu i zbog svega toga na prelazu između 18 i 19 godina nestaju.

Da li više puta morate da gledate nekog igrača da biste u njemu prepoznali budućeg majstora?

- Ja ih ne gledam, to rade drugi ljudi. Nemoguće je u isto vreme održavati komunikaciju s predsednikom Panatinaikosa, Olimpijakosa, Barselone ili Reala, jer to iziskuje mnogo putovanja i kontakata. Ne možeš da pratiš velike asove, vodiš računa o njihovim ugovorima i pratiti klince. Događalo se nekoliko puta da sam prodavao igrače koje nikada nisam ni video, niti gledao na parketu. Uglavnom su to bili stranci. Bilo je komičnih situacija te vrste. A kad se dogodi da gledam, na primer, neke juniore, dovoljno mi je 15 minuta da prepoznam ozbiljnog igrača. I nisam imao previše grešaka u proceni te vrste.

Znate li koliko sati leta imate godišnje?

- Ne znam tačno, ali jedne godine sam se zainatio i rešio da od 1. januara pišem letove i spavanje van Beograda. U obe kategorije bilo ih je između 100 i 120. Avion je moje prirodno okruženje i u njemu zaspim kako sednem, što je srećna okolnost.

Imponuje li vam činjenica da ste jedini čovek sa ovih prostora sa NBA licencom?

- Ta licenca se relativno lako dobija i ne znam da li je neko ima osim mene. Uramio sam je i okačio na zid kancelarije, tako da se onaj ko uđe za nijansu više impresionira. Neke specijalne koristi od nje nemam.

(Foto: mozzart sport)

Jesu li Amerikanci zahvalni za saradnju?

- Oni su sjajni zato što nisu opterećeni finansijama. Mi ovde u Evropi se borimo daj malo više, daj malo manje, svima fali nešto, a tamo toga nema. I zato su mnogo opušteniji u tom nekom delu.

Globalna kriza potkačila je i košarku. Igrači sve teže naplaćuju ugovore. Koliko imate klijenata pod sporom?

- Sporova imam, međutim, ekstremno sam zadovoljan procentom naplate, s obzirom na situaciju u Evropi. Primenjujemo različite taktike u različitim trenucima, tako da nekako naplatimo dugovanja klubova.

Ako se ne varamo, Đura Ostojić je bio prvi igrač koji je dobio spor na FAT-u?

- Od prvih šest sporova koji su vođeni na FIBA sudu, pet je bilo moje. Kao advokat, imao sam malo ozbiljniju ulogu u pokušaju da ta institucija zaživi. To je spas za igrače, jer šta bi uradili na lokalnim sudovima Grčke, Ukrajine…

Kad smo na terenu sporova, kako ste postali zastupnik Radomira Antića?

- Moji roditelji su prijatelji sa rođenim bratom Antićeve supruge i znamo se desetak godina. U novinama sam pročitao da dolazi u Beograd na pregovore sa ljudima iz FSS-a. Pozvao sam ga telefonom i rekao "daj da ti napravim neki papir, pošto nije u redu da na tom nivou nemaš pravnu zaštitu". On je ćutao nekih 15 sekundi i prihvatio moju ponudu. Taj prvi ugovor je otvorio vrata za drugi ugovor u kome sam pregovarao u vezi sa svim. Čelnici FSS-a su taj ugovor kasnije hteli da raskinu na neodgovarajući način i došlo je do spora. Rezultat znate.

U Savezu se ne mire sa tim rezultatom. Može li doći do zaokreta?

- Ta presuda je pravosnažna i bez obzira na pojedine izjave koje se pojavljuju u medijima, naplata će bez problema biti izvršena, a ja sam obećao na neki način da neću previše dizati prašinu oko toga. Ta presuda Švajcarskog suda, potvrđena od strane švajcarskog Federalnog suda ima zaista veliku težinu i ne postoji način da se izbegne.

Silnu prašinu podigli ste i prilikom transfera Spanulisa iz Panatinaikosa u Olimpijakos.

Postoje li detalji koje do sada niste iznosili u javnost?

- Volim da radim neobične stvari i da se takmičim, zbog čega će za nekih 25 godina neki Grk reći "jedan ludak je preveo Spanulisa u Olimpijakos". Suština priče je da je on bio nezadovoljan tretmanom koji je poslednjih nekoliko meseci imao u Panatinaikosu. Nije previše uputno da govorim šta je tu tačno bilo. Olimpijakos je to znao i krenuo je u pregovore. Moj stav je da igrač treba da uradi ono što je u interesu njegove karijere i posle nekoliko dugih razgovora došli smo do stanovišta da treba da spakuje kofere.

Da li su finansijski uslovi bili osnovni razlog za rastanak?

- Ne, novac mu nije bio prvenstvena motivacija, već želja da izađe iz senke Dijamantidisa. Specijalne zle namere kod nas nije bilo. Uglavnom, najavio sam mu da će osvojiti Evropu i biti MVP i da će onda reći: "E više se niko ne seća Nikosa Galisa." Tako je i bilo, s tim što je to postigao na još spektakularniji način, s timom vrednim osam miliona evra, a ne 30, koliko je vredeo kad je došao. Tu titulu doživeo sam na veoma emotivan način.

Na koji način se relaksirate od posla?

- Košarku sam igrao do 40. godine i shvatio da to više ne treba da radim. Mogao sam još, ali pod uslovom da sam mogao da izađem iz bloka kao Uroš Tripković i da šutnem, međutim, moja košarka je bila sa mnogo rolinga, spinova, kontakta, vrlo prljava i fizički nisam mogao više da izdržim. Danas skoro svakoga dana trčim na pokretnoj traci, radim vežbice sa tegovima i pomalo plivam. Basket odigram samo za novogodišnju utakmicu Megavizure i to je moje druženje s loptom.

Imate li omiljena mesta za izlaske?

- Moj životni stil nije totalno upodobljen s mojim godinama i dosta vremena provodim napolju. Ovog leta sam redovan gost splava Splej koji je fantastična dnevna varijanta, sa dušecima i peskom koji podseća na neki morski ambijent. Što se tiče noćnih izlazaka, volim da odem do Sindikata, a ima me i u dorćolskim kafićima Soho i Central park. Imam nekoliko drugara s kojima se više od 20 godina svakoga petka sastajem u Franšu. Naravno, ja sam na tim susretima najneredovniji i to je tradicija koju ćemo negovati dok smo pokretni.

U kojoj meri ste politički informisani?

- Bilo bi neozbiljno da kažem kako ne pratim politiku, pogotovo što imam izraženu žeđ za informacijama svakakve vrste, mnogo čitam novine i stoga sam sjajno informisan. Ali tu prestaju sve moje ambicije u smislu kritike nekih rešenja. Uostalom, još kao klinac sam uvideo da je bavljenje politikom gubljenje vremena i čak sam izvrdao da ne budem član, valjda se to zvalo Savez socijalističke omladine.

Po kojem sistemu iščitavate sportsku štampu?

- Podrazumeva se da sam fokusiran na košarkaške teme, a ostale sportove samo letimično propratim, što mi je dovoljno da znam, na primer, kako se Donji Srem iz Pećinaca plasirao u Superligu ili da znam šta se otprilike dešava u rukometu i odbojci.

Jeste li zadovoljni pisanjem novinara koji prate košarku?

- Prvo, zadovoljan sam količinom prostora koji poklanjaju košarci, pogotovo u Sportskom žurnalu kome bih dao prednost u odnosu na Sport jer je veći i grafički bolje izgleda. I tekstovi su korektni i mislim da se ljudi koji pišu razumeju u košarku na jednom sasvim zadovoljavajućem nivou. Moram da kažem da u Španiji, Italiji, Nemačkoj sportska štampa posvećuje minimalnu pažnju košarci i tamo ne možete pročitati autorski tekst poput onih koje pišu novinari Žurnala Šotra i Miljuš.

PODRŽAVAM KONCEPT TEGELTIJINE EMISIJE

Hoćete reći da se ni Tegeltija sa SOS kanala, "preko" ne bi najeo ’leba od svojih, može se reći, kultnih emisija?

- Oni nemaju emisije te vrste. Pa Tegeltija je ovde zanimljiva pojava u svakom slučaju. Pola nacije ga voli, a pola ne može da ga podnese zato što ih nervira. Možda je njegov novinarski stil malo agresivniji nego što bi trebalo, ima običaj da ti upadne u reč, što dobro znam pošto sam bio nekoliko puta njegov gost. On je uradio mnogo za popularizaciju košarke kroz jedinu takvu emisiju koju dosta gledalaca prati, ljudi se svađaju i na neki način razmišljaju o košarci. Vrlo se prijatno osećam kad vidim da su četvorica gledalaca na "holdu" i čekaju na uključenje i to je dobro za sve nas koji se bavimo košarkom. Verovatno bi tu neke stvari mogle da budu bolje, ali bilo bi 10 puta gore da te emisije nema. Sve u svemu, podržavam taj koncept.

BEOGRAD JE PERFEKTNO MESTO ZA ŽIVOT

Postoji li nešto u Beogradu što te na jedan izbaci iz takta?

- Ovaj grad je perfektno mesto za život, jer zadovoljava neke moje parameter. Na primer, najduža vožnja tokom dana traje 10 minuta, osim ako jednom u mesec dana ne krenem u Železnik. Tako nešto je nezamislivo za moje kolege iz Atine, Istanbula ili Moskve. Odgovara mi i klima, zime nisu previše oštre, ima dosta sunčanih dana. Dalje, hrana je izuzetno dobra i restoranske cene su znatno niže nego po svetu. Ljudi su veoma društveni i uprkos krizi, nekako se snalaze i dosta vremena provode po kafićima i restoranima. Strancima koji dođu mnogo se sviđa ta naša živost i dinamičnost. O ženama za koje svi kažu da su najlepše u Evropi, da i ne govorim. I na kraju, ma šta ko mislio, Beograd mi odgovara zato što je u njemu košarka sport broj 1!

BIO SAM KOREKTAN U TRANSFERU SPANULISA

Koliko ste bili opterećeni činjenicom da ćete pokvariti odnose sa tadašnjim prvakom Evrope Panatinaikosom?

- Više nego evidentno je bilo da će ti odnosi biti loši, bez obzira što sam maksimalno korektno postupao tokom pregovora. Davao sam šansu i jednima i drugima i obaveštavao ih o svemu. Uprava kluba doživela je to na jedan način, nije im bilo pravo, ali su prihvatili epilog relativno smireno. Stručni štab je transfer podneo na mnogo lošiji način. Sve sam to predvideo i to je nešto s čim moraš da živiš. Da sam bio u pravu pokazao je Spanulisev uspeh. S druge strane, ovog leta sam doveo španskog MVP-ija Endija Pankoa u Panatinaikos. Dakle, dve godine kasnije stvari su OK, mada su svi trebalo da zaborave na taj slučaj posle dva meseca. Mnogi i jesu, ali određeni nisu i to je njihova greška.

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.