Radoš Ilinčić, Raiffeisen Investment - Mnogo smo mlaki

Teško je reći da li je fotogeničan. Službena slika na kojoj se direktor predstavnštva Raiffeisen Investment AG u Srbiji samozadovoljno osmehuje obrijane glave, sa naočarima karakteristično diskretnog okvira, liči na nekakvu “yuppie” ikonu. Uživo, međutim, Radoš Ilinčić tamno poslovno odelo i obaveznu žutu kravatu nosi nehajno, poput trenerke, i brzo osvaja neposrednošću. Odmah se uklapa u intimu u celosti ručno rađene, drvene “Stare kolibe”, gotovo nadrealno ušuškane na rubu narastajućeg “beogradskog Menhetna”, na samom ušću Save u Dunav.

“Posao mi je takav da mnogo vremena provodim sa klijentima u restoranima”, veselo maše poznanicima za susednim stolom. “Lično, najviše volim one na reci”, kaže ovaj rođeni Zemunac. “Inače, strani partneri - a dolaze nam bukvalno iz celog sveta - oduševljeni su ovdašnjom gastronomskom ponudom. I mnogo čime drugim. Istine radi, treba reći da većina onih koji prvi put dolaze u Srbiju u prtljagu nose i mnogo predubeđenja, a zbog još uvek lošeg imidža koji ona ima u svetu, pa su vrlo prijatno zatečeni zato što ovde nema favela, buljuka gladnih prosjaka po ulicama... A ja sam sasvim uveren da idemo izrazito uzlaznom linijom i da stvari u Srbiji funkcionišu - ako ne perfektno kao u, recimo, Švajcarskoj ili Nemačkoj - na sasvim pristojnom nivou”.

Lako je, mnogi bi rekli, ovom uspelom 38-godišnjaku da sa svojim milione dolara teškim partnerima širi optimizam ljuljuškajući se na beogradskim splavovima. “Ne bih se složio sa takvom konstatacijom”, uzvraća bez imalo uvređenosti u glasu. “Jer, u biznisu se ne može opstati bez istančanog sluha za klijente: za njihove želje, ali i frustracije. Drugim rečima, kompanije su velike onoliko koliko prepoznaju potrebe velikog broja ‘običnih’ ljudi. U suprotnom - propadaju”.

Klijente Raiffeisen Investment nemoguće je, međutim, svrstati među “obične”. “Tačno. Treba prvo istaći da je Raiffeisen Investment kompanija-sestra Raiffeisen banke. Sedište ima u Beču, a predstavništva širom Centralne i Istočne Evrope, gde se pozicionirala kao jedan od vodećih konsultanata i posrednika za ‘Mergers & Acquisition’, odnosno u poslovima kupoprodaje kompanija, kako državnih, tako i privatnih. Ilustracije radi, na prostoru od Rusije do Austrije trenutno imamo mandat za zaključenje oko 100 milijardi evra vrednih transakcija”, navodi Ilinčić.

Obećana zemlja
Zanimljivo, u Beogradu je najveći ofis Raiffeisen Investment posle, naravno, centralnog, u Beču. Izgleda, ne bez debelog razloga. U zvaničnim saopštenjima kompanije Srbija se opisuje maltene kao “obećana zemlja”: konstatuje se da je poreska stopa na prihod najmanja u Evropi, hvale njena stopa ekonomskog rasta i reformska postignuća, izražava uverenje da će biti još atraktivnija investitorima...

“Srbija jeste ‘El Dorado’”, pijucka domaću kajsijevaču. “Vrlo smo zadovoljni učinjenim od 2001. godine aktivno radeći na pedesetak privatizacionih projekata vrednih na stotine miliona evra. Ali, država Srbija ima razloga za još veće zadovoljstvo, jer je tako inkasirala lepe pare - mnogo veće nego da nije angažovala nas i firme koje se bave istim poslom, koji, između ostalog, podrazumeva i stvaranje konkurencije među interesentima, što podiže konačnu cenu preduzeća iznetih na prodaju. Ne može se, pri tome, reći da su naše stručne usluge papreno skupe, jer je provizija koju naplaćujemo 0,6-0,8 odsto postignute cene, a dobit države, odnosno prodavca, višestruko veća”, dokazuje.

Lepo. Srbiji, međutim, nije potrebna predizborna kampanja da bi se političari, eksperti i “eksperti”, ali i obični građani, žestoko međusobno prepucavali upravo oko toga da li je privatizacija u Srbiji skandalozno metiljava, ili, pak, na-vrat-na-nos smandrljana. “Ako se manemo političkih strasti, tvrdim, sa strogo profesionalne tačke gledišta, da Srbija ide u dobrom smeru i da je, štaviše, mnogo toga odlično urađeno”, nedvosmislen je Ilinčić. “Utoliko više ukoliko se ima u vidu žalosno stanje velikog broja njenih preduzeća usled dugogodišnjih sankcija, pa i - u izvesnim slučajevima - teškog fizičkog oštećenja tokom NATO bombardovanja. Takav stepen razaranja retko je viđan i u svetu, a nije ga iskusila nijedna zemlja u regionu, uprkos vrlo teškom bremenu iz komunističkog perioda. Trebalo je ih je, dakle, takve nekome prodati. I to po pristojnoj ceni”.

Mic-po-NIS
“Pristojnoj”? Zar mnogim potencijalnim investitorima ne odgovara upravo situacija “što gora, to bolja”? Jer, i najmanji potres značajno smanjuje kako rejting zemlje u celini, tako i cenu akcija pojedinačnih preduzeća. “Ruku na srce, teško da će se neko žaliti zbog tako formiranih ‘diskontnih’ cena i jačanja vlastite pregovaračke pozicije. Ali, nikako ne mogu da zamislim postojanje nekakvih ‘centara moći’ koji bi u tom cilju konkretno radili na destabilizaciji Srbije”, odbija uplitanje u “teorije zavere”.

O.K. A kako objašnjava posledice odlaganja privatizacije Naftne industrije Srbije, na čemu je Raiffeisen Investment angažovana zajedno sa Merril Lynch? “Tačno je da je došlo do neplaniranog zastoja, ali se u javnosti tim povodom digla nepotrebno velika prašina. Smatram, štaviše, da odlaganje i nije toliko loše koliko se čini na prvi pogled. Jer, odgovara na nevericu, “radi se o vrlo krupnom poslu i mnogo velikom novcu, tako da zainteresovanim kupcima ne bi trebalo teško da padne malo odlaganje ako se u tom periodu formira nova republička vlada, sa kojom će imati posla u narednom periodu. Tako će, nakon prvobitne razočaranosti, tačno znati na čemu su”.

Ono što Ilinčića ispunjava mnogo većim nezadovoljstvom i razočarenjem jeste, kako kaže, nesrazmerno malo srpskog novca u transakcijama koje obavlja. “Voleo bih da ima mnogo više kupaca iz Srbije: firmi, pojedinaca, pa makar bili i ‘tajkuni’. Pogledajmo samo naše susede koji su mnogo aktivniji, pa i u samoj Srbiji: Slovence i Hrvate, čak Rumune i Bugare, da ne pominjem Grke... Zašto, onda, ne bi naši ljudi bili zaintersovani ako im ponudim odličan posao u, recimo, Ukrajini?!” - gubi za trenutak apetit i energično odmiče tanjir. “Ne, nije u pitanju nedostatak kapitala. Odgovorno tvrdim da je mnogo veći problem deficit kvalitetnih menadžera doraslih iole ozbiljnijoj akviziciji!”

Zar? Ne osporava li tako samog sebe, kao i kvalitete brojnih parnjaka na najvišim pozicijama u domaćim i istaknutim kompanijama u stranom vlasništvu koje posluju u Srbiji? Najzad, Telekom Srbija kupila je Telekom Republike Srpske, u čemu je i sam aktivno učestvovao i, priznaje, vrlo je zadovoljan učinjenim. “Malo! Nedovoljno!” - ne da se, ipak, smesti. Gutljaj Radenkovićevog “Carigrada Reserve” popravlja mu raspoloženje. “U poslu kojim se bavim imamo, doduše, ‘lokalnu ekspertizu’. Ali, neke od domaćih firmi nastupaju sa toliko niskim cenama da mi naprosto nije jasno kako im se to isplati. Njihov kvalitet neću komentarisati - prepuštam to njihovim klijentima”.

Nabraja imena konkurentskih stranih firmi, među kojima, međutim, upadljivo nedostaju ona najzvučnija. “Ne, nimalo se ne ustežu. Jednostavno, Srbija je isuviše mala bara za tolike krokodile. Ali, nije nikakva tajna da ovde imaju svoje izviđače i da su već započeli sa lobiranjem, i to na najvišim mestima. Jer, najkrupniji privatizacioni zalogaji tek treba da budu servirani: Telekom, Železnica, Aerodrom, EPS... Teško će im sitnije ribe to preoteti”, vraća se napokon svom grilovanom smuđu.

Leteći Holanđanin
I u njegovom Raiffeisen Investment AG radi vrlo mali broj ljudi - ukupno 80, odnosno svega stotinak sa administrativnim osobljem. To, međutim, nije smetalo da se pozicionira kao jedna od vodećih investicionih banaka u tako prostranom i zahtevnom regionu kakva je Centralna i Istočna Evropa. Kako je to moguće?! “Pa, radimo mnogo, često prekovremeno”, lakonski odgovara. Ilinčić svoj radni dan počinje u 9 i ne završava ga pre 20 sati. Često je zauzet i vikendima. Prošle godine je, doduše, bio na godišnjem odmoru. “Ali, samo jednu radnu nedelju, u roditeljskoj vikendici na crnogorskom primorju”, dobacuje kroz smeh, bez trunke frustriranosti. “Ne mislim da je došlo do takvog debalansa koji bi štetio mojoj porodici. Uostalom, volim svoj posao, a i leži mi”.

Zašto je onda gubio vreme studirajući na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu? “Pa, moja generacija nije imala preterano mnogo izbora. Ali, ja sam još na studijama počeo da se bavim preduzetništvom. Sada mislim da mi je ‘inženjerski’ način razmišljanja itekako pomogao u biznisu”, objašnjava.

U poslovne vode otisnuo se kao uvoznik tradicionalnih kineskih lekovitih i kozmetičkih preparata, zatim se preorijentiše na nastajući PC, u to vreme SF sektor. Osetio je, međutim, da je globalno prenaduvani informatički balon pred pucanjem, a u Srbiji su pukle i prave bombe, pa krajem 1999. godine prihvata posao u Španiji, u Palma de Majorci. Nije se, međutim, mnogo izležavao po tamošnjim plažama. Naprotiv, ubrzo se vraća u Srbiju - u vreme kada su samo najveći optimisti predviđali konačni Miloševićev slom na izborima?!
“Ako si pravi preduzetnik, slediš svoju fiks-ideju ignorišući sve prepreke”, sleže ramenima. Sa prijateljima koji su takođe dali otkaze sasvim se posvećuje izradi servisa za sportsko klađenje, koji vremenom prerasta u jedan od značajnijih kladioničarskih lanaca u regionu. Ilinčić, međutim, opet diže sidro i - upisuje postidiplomske studije na prestižnom Erasmus univerzitetu u Roterdamu?!

“Nema mesta čuđenju. Shvatio sam da želim da se bavim biznisom na znatno višem nivou. Figurativno, da upravljam mnogo većim avionom i na izazovnijim visinama i linijama. Za to mi je, međutim, bila neophodna letačka dozvola”, objašnjava.
Ne lezi vraže: nakon sticanja MBA diplome i kratkotrajnog rada u ING Group u Amsterdamu, leti u - Ameriku; u Poslovnu školu Univerziteta Mičigen, u kojoj nastavlja usavršavanje. “Holandija, kao i cela Zapadna Evropa, sigurno kroči lepim putem - u socijalizam. A ja sam tražio nešto uzbudljivije, što je samo Amerika mogla ponuditi”, priseća se.

Kući se vraća, mislio je, privremeno, samo kako bi komotnije aplicirao za trajni posao u inostranstvu. Zapošljava se u Booz Allen Hamilton kao strateški konsultant na projektu podizanja konkurentnosti malih i srednjih preduzeća, ali - u Srbiji. Sledi prelazak u Societe General Group, gde rukovodi lizing aktivnostima, i, sredinom prošle godine, u direktorsku fotelju predstavništva Raiffeisen Investment AG.

“Lepo je ovde živeti”, kaže sada sebi okružen suprugom, sinom i kćerkom u nasleđenoj porodičnoj kući u Zemunu ispred koje stoji parkirana Lancia Kappa...

poziv na pretplatu na

---------------------------------------------------------------------------------------------------

Radoš Ilinčić, Head of Raiffeisen Investment, representative office Belgrade

Tel: +381 11 2129 220

Rados has more than 14 years of consulting, business development and financial services experience in Yugoslavia, Spain and the Netherlands. Prior to Raiffeisen Investment, Rados headed the leasing activities of the Societe Generale Group in Belgrade. He has also worked as a strategy consultant with Booz Allen Hamilton and for ING Group wholesale banking in Amsterdam. Rados was also involved in the founding, financing and the successful sale of a number of start-ups including a sports betting exchange in Belgrade. He has a combined MBA from the Rotterdam School of Management and the University of Michigan Business School, and an Engineering Degree from Belgrade University.

izvor : www.raiffeisen-investment.com