Sava Lešić, košarkaš Crvene zvezde - Savin mir na Dunavu

(Foto: mozzart sport)

Iako je pre 25 godina rođen u Kninu, košarkaš Crvene zvezde Sava Lešić je brzo zavoleo Beograd, a naročito njegove reke. Ljubav prema pecanju i prirodi bili su dovoljan razlog da ga pozovemo da gostuje u rubrici "Stvari lagane"

Kažu da čovek za pecanje mora imati dušu. Ljubav prema prirodi, poštovanje protivnika (ribe, u ovom slučaju), sportski duh, opuštenost, strpljenje - osnovni su kvaliteti koji odlikuju pravog pecaroša. Upravo takav je i naš sagovornik, košarkaš Crvene zvezde Sava Lešić, koji nas je iznenadio već u prvom kontaktu. Obično su sportisti vrlo nevoljni da bez baš jakog povoda budu budni i na nogama oko osam ujutru. To ih podseća na teške kondicione pripreme pred početak sezone, trčanje, trčanje i još trčanja...

- Rano ustajanje? Ma nikakav problem! Čak i kada mi se dogodi da ostanem budan do pet-šest ujutru, ustajem sigurno do 10 prepodne. Tako da mi ni ovo sada sada nije ni najmanji problem.

To "sada" odnosi se na odlazak prvog dana posle prvomajskih praznika na beogradsku Adu Huju. Negde oko osam i dvadeset izjutra našli smo se na keju.

- Na početku bih objasnio da nisam baš zagriženi pecaroš, ali da volim da zabacim udicu - volim. To je za mene način da se glava dobro odmori. Ima nekoliko mesta u Beogradu, kao što je i ovo, na kojima pecam. Za mene ono podrazumeva opuštenost i dobru atmosferu, zabavu, odmor i relaksaciju. Nije da su moje obaveze preteške ili ne znam kakve, ali valja se ponekad relaksirati. Nemam čak ni neku sad preterano dobro opremu, samo najosnovnije: štap, mreža, prsluk i obavezno šeširić. Ništa specijalno. Možda će to jednog dana biti drugačije, s posebnom udicom za svaku ribu…

Nismo zbog objektivnih razloga mogli da obiđemo baš sva mesta na kojima Sava u Beogradu voli da peca. Ima ih još nekoliko. Izdvojio je jedno preko puta dorćolske obale Dunava kao omiljeno.

- S pecaljkom i još nekoliko drugara tamo često odlazim. Ni oni nisu preveliki profesionalci. Iskreno, često se dogodi da pecanje bude u drugom planu, a da su roštilj, muzika i šale u prvom. Uvek pored nas bude starijih i iskusnijih pecaroša. Pokažu nam neke ribolovačke cake, što bi se reklo. Ne bih mogao baš da odredim koji vrstu ribe volim da pecam. Možda sam najsretniji bio kada smo jednom prilikom uhvatili soma. To mi je bilo "vau"! Dogodilo se ispod železničkog mosta. Naravno bili smo u čamcu i to je sjajan osećaj. Verovatno i najupečatljiviji. Pecamo mi i s obale, ali se najbolje osećamo kada smo na sredini reke.

Nije neobično da neko od pecaroša prepozna Savu Lešića. Košarkaš Crvene zvezde s tim nema problem. Uvek je spreman da malo porazgovara i na teme mimo ribarenja. Kako Leša kaže, čovek je prosto takvo biće, voli mnogo toga da čuje i sazna iako mu to možda nije ni najmanje važno.

- Uglavnom me prepoznaje mlađa populacija, momci koji su sada u osnovnim i srednjim školama. Čujem onako iz prikrajka: "Vidi Sava, ovo ono"... Osećam da bi nešto kazali, ali im je nekako neprijatno. Ima i starijih, to su uglavnom oni koji baš prate basket. Postoje i predrasude, ali samo dok se ne upoznamo. Shvate ubrzo da nisam osoba kojoj je razgovor stran. Nije ni najmanje važno ko je ko. Svi smo mi isti. i mnogi se iznenade tipa: "Je l’ moguće da je takav kralj?" A-ha-ha… Sećam se vremena dok sam ja bio mlađi. Nikad mi nije bilo svejedno kada bih poželeo da od nekog tražim autogram. Razmišljao bih kako i na koji način da ga zamolim.

Ima već četiri-pet godina od kada je Sava Lešić odlučio da u Beogradu u svoje hobije uvrsti pecanje. Nije redovan na reci, prosto mu obaveze to ne dozvoljavaju. Nešto manje od godinu dana je u braku s Majom, ima i dvomesečnu ćerku Lenu. Porodica menja prioritete...

- Čudan je to osećaj, osećam se odgovornijim. Posle rođenja ćerke nisam uopšte bio svestan šta to znači. Svakim danom od tada postajem svesniji da sam otac. Dođem često kod Maje i kažem: "Pogledaj to malo biće, je l’ moguće da je to naše?" Razmišljam često i o tome da imam dete već sa 25 godina. Najvše zbog toga što roditeljstvo utiče na to da postaješ zreliji. Sebe sam uhvatio da drugačije razmišljam. Svi znaju da po gradu vozim automobil kao da sam u reli trci. Bukvalno. U poslednje vreme, od rođenja Lene, to je kao da sam u auto školi. Slično se osećam i u raznim drugim situacijama. Ne želim ni da u očima drugih ostavim utisak neozbiljnog čoveka.

Osećaj prema prirodi je nešto što Sava ima duboko u sebi i prosto mora u svom životu da se tome posveti, bar malo. Ukoliko se vratimo baš dosta unazad dolazimo do toga da se Sava s pecanjem ustvari upoznao još kao dete. Nije imao ni sedam godina. Odrastao je u Kninu, koji je zbog ratnih okolnosti morao da napusti 1995. i da se s porodicom uputi u Srbiju.

- Odselio sam se baš mlad. Klinac. Ali se sećam svojih prvih iskustava u pecanju koja su baš odatle. U Knin se vraćam svako leto, na neke dve nedelje. I uglavnom provodim vreme kod kuće, odmaram se. Tamo mi je baka, u jednom selu u blizini grada. Deda je preminuo pre pet godina. Nemam neko društvo, uglavnom su to momci koji su takođe otišli i preko leta se vraćaju, isto kao i ja. Postoji i tradicija održavanja sajmova, nešto kao vašar. Sluša se krajiška muzika, a to nije lako shvatljivo ukoliko niste rodom iz Knina. Najveći sajam je za Ilindan, 2. avgusta, ali se ta fešta iz nekog razloga pomeri za sedam dana kasnije. Poslednje dve godine zbog priprema nisam bio u mogućnosti da budem tamo. Pre toga jesam, i to je fantastičan osećaj. A što se tiče pecanja, oko reke Cetina je nacionalni park i to je zaista predivno mesto za uživanje. Idealno za pecanje pastrmke. Ponosan sam na mesto rođenja. Knin doživljavam kao svoj i bez obzira na sve, tamo se osećam kao kod kuće. Volim ja i Beograd, ali to tamo je ipak nekako moje. Razlika postoji...

O pecanju smo zaključili razgovor na Adi Huji i krenuli ka Mirijevu. Ali ne ka centru tog beogradskog naselja, već ka obodu. Završili smo negde na vrhu, odakle se vidi maltene kompletan Beograd. Sava je i tamo pronašao način da se odmori. Na placu porodičnih prijatelja, takođe iz Knina, često svrati sa svojim društvom. Domaćin je izuzetno ljubazan čovek. Odmah nas je ponudio rakijom i kiselom vodom... Savu su dočekali i drugari, njih trojica - Damir, Duda i Pašić, kako ih je Sava predstavio.

- Upoznao sam dok sam živeo na Konjarniku. Bivši su sportisti, nekadašnji košarkaši. Nisu se tu snašli i opredelili su se za školu. Nije to naravno bio razlog da prestanemo s druženjem. Baš smo u dobrim odnosima. Nedostaje nam samo Nemanja Bjelica i to bi bilo onda moje najbliže društvo. Nemanju ovde nisam dovodio. On je iz neke drugačije priče i nije tip čoveka za provod u prirodi. Prosto ne mogu da mu dočaram, tu se ne pronalazi.

Sava nam je pojasnio zašto smo se našli baš na tom mestu.

- To je vikendica u kojoj sam uvek kada ne mogu da se iskombinujem da odem na pecanje. Sjajno je mesto jer si u gradu, ali zapravo nisi. Odvojen si od gužve, a i divan je pogled. Naročito mi je dobar osećaj zbog toga što se često okupljaju ljudi iz Krajine. Bude nekoliko očevih prijatelja, i tu onda krene dobra priča, roštilj, lepa atmosfera. Ovde mogu da napunim baterije za naredne izazove.

Nije uobičajeno da u dvorištu vikendice imate osmatračnicu. Baš tako – pravu-pravcatu osmatračnicu. Gazda kuće nam je objasnio da su to u stvari čeke iz kojih se osmatra divljač u lovu. Ali kako se čeka pojavila u Mirijevu, u vikendici u kojoj boravi Sava Lešić, to je već malo neobično.

- Nema veze s vezom. Ima sad neka priča da je sin prethodnog vlasnika molio oca da mu napravi osmatračnicu i čovek mu je na kraju izašao u susret, a ovaj se nije nijednom popeo gore. Meni je lično ta osmatračnica "strava". Mogu da prevedem u njoj po nekoliko sati, da samo sedim i blejim. Pogled je fantastičan. Specifično je jer u okolini niko nema tako nešto.

U izbetoniranom delu placa, koji je očito predstavlja i parking, postavljen je koš. Logično je pomisliti da je Sava na tome insistirao. Greška.

- Ma nije to zbog mene… Sin od vlasnika trenira basket. I tata mu je zbog toga napravio koš, a ja sam mu kao neki uzor... Ponekad uzmem loptu i ubacim nekoliko puta, ali vrlo brzo odem na drugu stranu. Košarka je moj život i u njoj sam konstantno, tako da bih ipak, kad je moguće, voleo da basket ostane po strani.

Manjak slobodnog vremena ograničava Savu u smislu dubljeg interesovanja za nešto što se ne odnosi na košarku. Istraživao je ranije o puškama, zanimala ga je istorija Srba u Krajini, pa se trudio da dosta toga sazna o manastiru Krka...

(Foto: mozzart sport)

- Vernik sam, tako sam vaspitan. Trudim se da što češće idem u crkvu i da poštujem tradiciju. Nikada se toga ne bih odrekao. Istraživanja koja sam sprovodio dovela su me do određenih zaključaka koja su ugavnom u vezi s politikom i razlozima zbog kojih se Oluja dogodila. Stvorio sam određene stavove i ne bih ih delio s drugima. Čitao sam mnogo o tome, gledao slike, razgovarao s raznim ljudima, istoričarima... Mislim da je logično što me je to intersovalo.

Veliki je navijač Crvene zvezde, nekada nije propuštao fudbalske utakmice svog omiljenog tima. Dobro mu je poznata severna tribina stadiona u Ljutice Bogdana. Ali sudbina je umešala prste tako da je do pre dve godine Sava nosio dres najvećeg rivala...

- Redovan sam bio na Marakani tri godine, odnosno sve dok nisam došao u Partizan. Normalno, išao sam na Sever, nisam tip koji bi otišao na Zapad da gricka semenke. Učili su me kao dete da navijam za Zvezdu, a Knin je poznat kao zvezdaški grad. Porazi mi baš teško padaju. Volim Zvezdu i to nije prazna priča. Moj angažman u Partizanu je bio suvi profesionalizam. Trudio sam se da pružim maksimum. Partizan kao klub mi je mnogo pomogao, ali smatram da je mogao još više. Nisam dobio pravu šansu, a mislim da je trebalo. Razišli smo se sporazumno i nisam otišao u Crvenu zvezdu iz nekog inata, već se prelazak pojavio kao dobra opcija za moju karijeru. Partizan je prvi profesionalni klub u kojem sam igrao. Stigao sam u sezoni kada se u Evroligi probio do Fajnal fora. Teško je bilo izboriti se za šansu, mada su možda moja očekivanja bila i nerealna. Mislio sam da ću dobiti šansu... To se nije dogodilo i odlučio sam da odem. Ne mogu nikada ništa da kažem loše protiv Partizana, mogu samo da budem zahvalan na svemu.

Interesovalo nas je i zbog čega se Sava uopšte opredelio za basket. Jeste visok momak, klasične košarkaške građe, ali prirodne predizpozicije nisu uticale na to da počne s trenizima.

- Imao sam kao mlađi problem s astmom. Došao sam 1995. iz Knina u Požarevac, pa onda u Beograd. Lekari su savetovali roditeljima da bi bilo najbolje da se bavim sportom, i to vaterpolom. U Požarevcu tada nije bilo bazena, samim tim ni vaterpolo kluba. Ja sam onda hteo karate, to je nekako bilo popularno. Ali ta opcija je otpala jer prašnjave strunjače nikako nisu dobre za astmu. Mislio sam i o fudbalu, ali se igra na otvorenom, zima, hladnoća... I tako sa sedam godina odem u KK Požarevac. Tamo su smatrali da ću moći da napravim nešto u košarci, pojedinci su mislili da ću se bolje snaći u odbojci, ali srećom, moji roditelji ih nisu poslušali, već su me ostavili u basketu. Krenulo mi je dobro. Sa 14 godina sam doživeo težu povredu i morao sam da pauziram oko godinu dana. Vratio sam se i od tada je sve poznato. Nikada neću zaboraviti dvorište kuće u Požarevcu. Na zidu je tata zakačio obruč na koji sam stalno šutirao – setno je zaključio Sava Lešić.

izvor :