Izvor: Blic | Ponedeljak, 07.05.2012.| 10:10
Izdvojite članak Odštampajte vest

Slobodan Ninković, glumac - Bio sam iste večeri na dve pozorišne scene

Slobodan Boda Ninković (Foto: mozzart sport)

Istina je da sam igrao više od trideset predstava u toku jednog meseca. Pre podne za decu, uveče za odrasle, i tako svakog dana. Kao dragstor. Živeo sam za igru tad. Imao sam priliku i nisam želeo da je propustim. Ni po koju cenu. Nisam verovao da ću igrati dve predstave u dva beogradska pozorišta istovremeno.

U Zvezdara tetru i Bitefu sam iste večeri bio na sceni u razmaku od pola sata. Drugar me je čekao u kolima ispred pozorišta i tri puta smo jurili po gradu da bih na vreme izašao na scenu. Kada se sve završilo, osetio sam strah kao nikada pre te jurnjave. Kasnije me je u pozorištu zadesila prava opomena. Premoren ali rešen da odigram predstavu do kraja, u sceni umiranja, prebačen preko nekog mrtvačkog kovčega, izgubio sam svest i video ruku kako me zove prema nekim crnim vratima. Skočio sam na iznenađenje publike u sali, umro ponovo na sceni i odlučio da malo razredim ritam igranja predstava, započinje ispovest za "Blic nedelje" Slobodan - Boda Ninković.

Moj otac je izbegao stratište u Kragujevcu

Ninkovići su poreklom Hercegovci, iz Necvijeća kod Trebinja. Moj otac Lazar je bio sedmo od desetoro dece u porodici koja je živela u Laktašima. Roditelji su ga poslali kod tetke u Smederevo da s njom provede školski raspust kako bi malo rasteretili kućni budžet, ali Lazar se nikada više nije vratio u Laktaše. Bilo mu je udobno kod tetke uz njene kolače i odlično vaspitanje, jer ona nije imala dece i volela ga je kao svog jedinca. Lazar je završio vojnu pirotehničku školu u Kragujevcu i drug ga je naterao da se vozom vrate kući dva dana pre nego što će Nemci počiniti masakr u Šumaricama. Lazar je plakao kao kiša kada je čuo šta se dogodilo u Kragujevcu jer je mnoge od streljanih poznavao. Lazar se kasnije oženio Ljubinkom i s njom je dobio dva sina. Pričao mi je da je Ljotić u Smederevu spasao mnoge glave, čak ciganske, što je u nacističkom teroru bilo nezamislivo.

Volovska kola umalo fatalna

Moj brat Ljuba je uvek bio svoj i poništio je mnoge modele ponašanja koje su od nas zahtevali roditelji. Kasnije je osnovao čuvenu akustičarsku grupu "S vremena na vreme" i dan-danas se bavi muzikom na različite načine. Nikako nisam mogao da se svrtim u kući. Pored hiljadu Lazarevih upozorenja da se ne kačim na gredu volovskih kola u pokretu jer mogu da poginem, zajedno s komšijskom decom sam se vozio po Smederevu lelujajući iznad asfalta sve dok nisam video oca kako mi s druge strane ulice preti kažiprstom. Pao sam, oljuštio kolena i popio batine kojih ću se sećati celog života. Nasred Smedereva, pred prolaznicima koji su se smejali iznenadnoj predstavi. Samo je neka žena vikala: "Pusti, bre, to dete, neće više, kola ga nisu zgazila, pa ćeš ga sad ti oplaveti". Lazar se nije mnogo obazirao na njene primedbe.

Biti kao Mario Kempes

Moj najveći idol u detinjstvu bio je Mario Kempes - centarfor argentinske selekcije. Imao je dugu crnu kosu i bio je neverovatno brz. Mnogo puta sam hvatao voleje na lokalnom poljančetu maštajući da sam Kempes. Zbog fudbala sam 1972. godine krišom otišao u Beograd iako je tada variola sejala smrt na infektivnoj klinici, koju su pretvorili u karantin. Želeo sam da uživo navijam za svoje ljubimce, fudbalere "Partizana", u meču protiv splitskog "Hajduka". "Partizan" je brzo dao tri gola, predvođen legendarnim Mocom Vukotićem, ali negde pola sata pre kraja na atletsku stazu su ušetali neki ljudi u odelima i razgovarali sa oba trenera. Od tog momenta Partizan je stao i Splićani su do kraja postigli četiri gola. Hajduk je pobedio i postao prvak države. Steglo mi se srce i više nikada nisam verovao u regularnost domaćih takmičenja. Sve moje ambicije vezane za sport su potonule na stadionu JNA.

Leo Martin čestitao ponavljaču

Moj brat Ljuba nije imao živaca da me nauči da sviram gitaru. Bio sam klinac za njega. Zato sam tajno povremeno krao njegovu gitaru i samouk levom rukom učio da sviram. Prvi veliki uspeh doživeo sam na terasi jednog hotela na jadranskoj obali, gde mi je na interpretaciji legendarne pesme "Odiseja" čestitao Leo Martin. Drugari su me prijavili za neko takmičenje amatera. Nisam znao da me prati orkestar Lea Martina i pustio sam glas. Kad sam video ispred sebe veliku zvezdu jugoslovenske pop muzike kako mi pruža ruku, umalo se nisam onesvestio. Tada sam znao da će se na sceni pred publikom odigravati značajan deo mog života. Po povratku u Smederovo posle tog letnjeg raspusta, rekao sam svom profesoru istorije u gimnaziji da nema ništa od studija. "Muzika je moj život", kazao sam profi koji me je nagovarao da se predomislim i upišem istoriju. Igrao sam u amaterskom pozorištu u Smederevu i svirao u svom pseudopank cirkusu. Ponavljao sam drugu godinu gimnazije jer nisam išao u školu.


Neprilagođeni

Na FDU sam prvi put otišao rekreativno. Da vidim o čemu se tu radi. Monolog iz "Mandragole" i imitacija Sareta Fantoma, beskućnika iz Smedereva, ubedili su komisiju da od mene valja oblikovati glumca. Čak su se na momenat zabrinuli da li sam dobro. Osim glave, treslo mi se celo telo. Primili su me i na grupi profesora Milenka Maričića počeo sam da studiram sa Mimom Karadžićem i Tikom Arsićem, između ostalih. Na prvim vežbama smo imali zadatak da odigramo sebe u spavaćoj sobi. Svi su radili u identično nameštenoj sobi, što je mene izbezumilo, pa sam sve promenio i uneo neki stari radio koji je krčao i zavijao. Maričić nije mogao da razume moj renesansni odnos prema umetnosti i brzo smo se rastali. Jednog popodneva mi je rekao: "Sad si mi radio govornu vežbu i nikad više". Sutradan sam tadašnjem asistentu na FDU Bori Stjepanoviću kazao da moram hitno da odem kući, u Smederevo. Pogledao me je u oči i pitao: "Vidimo se u ponedeljak?", i ja sam samo klimnuo glavom. Kao da je znao da će taj ponedeljak doći tek posle sedam godina.

Porodica

Suprugu sam sreo u pozorištu. Slavica je pravnica u Ministarstvu ekonomije. Nedavno smo slavili 30 godina od upoznavanja. Slavica je radila neku predstavu u amaterskom pozorištu i ljubav na prvi pogled je odredila našu bračnu budućnost. Imamo dve ćerke. Nađa je reprezentativka Srbije u odbojci i aktuelna evropska šampionka, a Anja se bavi pozorišnom produkcijom.

Lična karta

Rođen 25. novembra 1956. godine u Smederevu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Fakultet dramskih umetnosti, smer gluma, upisao je u klasi prof. Milenka Maričića, a diplomirao u klasi prof. Vlade Jevtovića.


Bio je stalni član Pozorišta "Boško Buha" od 1986. do 1995. godine, i u tom periodu je igrao više od 30 premijera, među kojima su: "Crvenkapa", "Vasilisa", "Čarobnjak iz Oza", "Kad je bio mrak", "San letnje noći", "Sumnjivo lice", predstave koje je izveo blizu 2.000 puta. Istovremeno je igrao i na scenama drugih pozorišta: u Beogradskom dramskom pozorištu "Ožalošćenu porodicu", "Dugo putovanje u Jevropu", Glenger i Glen Ros, u Ateljeu 212 u Beogradu "Sveti Georgije ubiva aždahu", u Bitef teatru "Trinidad", u Narodnom pozorištu u Beogradu "Mandragolu", "Suze su OK", u Zvezdara teatru "O miševima i ljudima", "Navalu", "Grobljansku", "Laki komad", "U plamenu strasti", "Parabelum", "Kontuzov", "Smešnu stranu muzike".

Od 1995. godine stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je igrao i igra u predstavama: "Bogojavljenska noć", "Lažni car Šćepan Mali", "Troil i Kresida", "Bure baruta", "Punjene tikvice", "Višnjik", "Supermarket", "Galeb", "Molijer - još jedan život"...

Uloge u filmovima: "Braća po materi", "Mi nismo anđeli", "Normalni ljudi", "Zemlja istine, ljubavi i slobode", "Krstaši", "Mrtav ladan", "Made in YU", "San zimske noći", "Jesen stiže, dunjo moja", "Jurnjava za srećkom".

Uloge u TV serijama: "Vuk Karadžić", "Dome slatki dome", "Srećni ljudi", "Lirika", "Crni Gruja", "Dangube".

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 6.5.2012.)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.