Izvor: Mozzart sport | Utorak, 10.04.2012.| 15:58
Izdvojite članak Odštampajte vest

Milica Mandić, olimpijac, srpska taekwondo takmičarka - Blistava zvezda

(Foto: mozzart sport)

Ona neće imati ni punu 21 godinu kada početkom avgusta bude predstavljala Srbiju na Olimpijskim igrama u Londonu.

Reč je o Milici Mandić, srpskoj tekvondo zvezdi koja blista u svakom smislu - i na borilištu i van njega. S obzirom na to da sport u kojem se takmiči nije među popularnijima, epitet "zvezda" možda će mnoge začuditi, međutim, ona je u svojoj kategoriji treća na planeti, pa je veličanje, priznaćete, sasvim opravdano.

Sredinom prošle sedmice ekipi MOZZART Sporta koja realizuje rubriku "Stvari lagane" namestio se lep i sunčan dan, što je uticalo na dobro raspoloženje i mnogo pozitivne energije, pa smo s Milicom prošetali centrom srpske prestonice, i to ne bez razloga.

Naime, junakinja ove priče je "dete asfalta", naravno ne u negativnom smislu. Za Milicu su Tašmajdan, Cvetni trg, Slavija i Srpskih vladara praktično kao za nekoga dvorište porodične kuće. Tu se nekada provlačila kroz ogradu kako bi ušla na bazen, igrala "između dve vatre", ćaskala s drugaricama o prvim simpatijama, radovala se dobrim i tugovala zbog retkih loših ocena...

Razgovor smo vodili šetajući od Pete gimnazije do kafića "Flert", koji se nalazi odmah do čuvenog "Manježa"...

Kako se Milica opredelila za tekvondo, to je nešto što bi je verovatno mnogi prvo pitali, pa ni mi nismo želeli da pravimo izuzetak...

- Možda vam zvuči neobično što je devojčica od 10 godina počela da trenira borilačku veštinu, ali zaista nije. Evo, sada u klubu imamo dečake i devojčice koji nemaju više od četiri-pet godina... Što se mene tiče, slučajno sam otišla na tekvondo. Videla sam na zidu osnovne škole plakat s pozivom za upis i prijavila se. Prvo takmičenje imala sam već posle godinu i po dana. Nekako je sve "leglo". Inače sam oduvek bila naklonjena sportu, trenirala sam aikido, košarku, a jedno vreme bila sam aktivna i u folkloru.

Veliki broj trenera, nebitno iz kog sporta, reći će vam da za prepoznavanje pravog talenta nije potrebno mnogo vremena. Tako je bilo i s Milicom... Na sestrin rođendan, 29. novembra 2003, napravila je prvi ozbiljniji rezultat.

- Dogodilo se da baš na taj datum postanem prvakinja države u B kategoriji. Otad tekvondo za mene postaje ono što je danas. Doduše, imala sam nedoumicu. Verovali ili ne, ozbiljno sam razmišljala da se prebacim na rukomet, ali sam odustala zbog toga što mi se čini da je to zaista grub sport. Kada sam videla kako se čupaju, vuku i udaraju nije mi bilo svejedno.

Iako je tek 6. decembra 2011. proslavila ulazak u treću deceniju života, zahvaljujući sportu ima mnogo toga o čemu može da priča. Pre svega, tu je iskustvo iz brojnih država koje je imala priliku da vidi i da se upozna s različitim kulturama. Obišla je gotovo kompletnu Evropu i dobar deo Azije, pa je stekla bezbroj prijatelja širom sveta. Naročito pamti vreme provedeno u Južnoj Koreji i Iranu.

- Kad govorim o Koreji, postojbini tekvondoa, ne mogu a da se ne setim hrane. Ne bih nikog da uvredim, ali ništa od lokalne kuhinje nisam mogla da jedem. Ni zbog mirisa, ni zbog ukusa i estetike. To je nešto što mi apsolutno nije prijalo. Baš sam se ustručavala, a-ha-ha... A kod Korejaca me je impresionirala njihova posvećenost tekvondou. Kada je Iran u pitanju, prvo što sam primetila jeste to koliko se vodi računa o ponašanju žena. Na primer, ženi je zabranjeno da sedi u kafiću sa zavrnutim rukavima na košulji. Verska policija pazi na sve detalje. Marame su obavezne, pa čak i u sobi, a muškarci i žene su potpuno odvojeni u svim sferama života. Učestvovala sam na turniru Hadži open, a borbe u kojima nisam učestvovala morala sam da posmatram s tribine koja je predviđena isključivo za žene. Takmičenje smo radili takođe u odvojenoj sali, bez ijednog muškarca. Ima još mnogo sličnih stvari koje bih mogla da prepričavam satima, ali moram da istaknem da su Iranci bili pouzdani i uvek na usluzi.

Ukoliko hoćete da u sekundi izmamite osmeh na Miličino lice dovoljno je da započnete razgovor na temu Olimpijskih igara. Krajem januara ostvarila je očekivan rezultat i izborila plasman na najznačajniji sportski događaj. Mnogi Milicu, stipendistu kompanije Telenor, vide kao potencijalnog osvajača medalje u Londonu, ali ona je oprezna sa željama.

(Foto: mozzart sport)

- Pripreme su trajale od početka avgusta. Moja porodica, trener i ja, svi smo za to živeli. Iza sebe sam ostavila mnogo putovanja, treninga... Radilo se temeljno i kvalitetno, zaista. I sve se, kao što to u sportu biva, svelo na jedan trenutak - udarac u glavu dvadeset sekundi pre završetka odlučujuće borbe za odlazak u London. Otac, nekadašnji fudbaler koji je igrao u Grafičaru, nije imao snage da gleda taj meč, iako je na internetu bio uživo prenos. Ja sam, inače, "tatin sin"... Čestitke su posle toga stizale sa svih strana. Stalno mislim o Londonu, o olimpijskom selu, tom specifičnom ambijentu i rezultatu koji ću postići. Nadam se da ću uspeti da se izolujem kako se takmičenje bude približavalo. Ne bi bilo dobro da atmosfera Igara negativno utiče na mene. Okružena sam odličnim timom ljudi i očekujem da sve bude baš onako kako treba. Željna sam medalje, kao i svi drugi. Hoću samo da budem svesna da sam sve učinila kako bi to ostvarila.

Kako je Milica izgovorila "udarac u glavu", priznajemo da nam je bilo neobično da takve reči izlaze iz njenih usta, i to u potpuno opuštenom tonu... Kao da je rekla "dobar dan".

- Meni to ne zvuči čudno. To je deo mog sporta, primaš i zadaješ udarce. A moja specijalnost su udarci u glavu, s obzirom na to da sam baš "jaka na nogama". Što se povreda tiče, imala sam gomilu modrica, ali nikad prelom. Ne znam kako se čini sa strane, ali tekvondo nije opasan sport. Imamo štitnike, kacige, oklop, tako da nije strašno i kad primiš udarac. Zaboli u trenutku, i to je to.

Milica svakog dana trenira po dva puta, a kaže da je prošle godine imala tek tri-četiri sedmice slobodnog vremena. Ni 2012. neće biti drugačija. Ali ona o tome i ne razmišlja – san koji je počela da sanja 2008. postao je java...

- Bila sam baš mlada kada sam postala treća juniorka sveta, ali dovoljno svesna da na pitanje "šta želim u budućnosti" odgovorim jednom rečju: "London!" Volim svoj život, idem putem koji sam sama izabrala i nijedna stvar koja će mi omogućiti da ostvarim zacrtano mi nije preskupa.

Milica Mandić van sporta: ostala je verna svom kraju, ima tradiciju ispijanja kafe u "Flertu", gde vodi opuštene razgovore u kojima sport nije glavna tema...

- Družim se s Urošem, on mi je najbolji drugar, inače nekadašnji trener, zatim s Baticom, a izuzetno sam vezana i za porodicu. Imam divnu familiju, pre svega sestru Jovanu, a-ha-ha... Nekada se bavila odbojkom, sada je ozbiljan student na čak dva fakulteta. Ona i drugarice uvek su uz mene, i kada mi ne ide, i kada nisam nasmejana, a tada mi je podrška najpotrebnija. Svi ljudi iz mog okruženja su nekako posvećeni mojim rezultatima. Hvala im na tome.

(Foto: mozzart sport)

Kada je u pitanju obrazovanje, Milica je završila Osnovnu školu "Vladislav Ribnikar", zatim srednju farmaceutsko-fizioterapeutsku, a sada je na "Megatrendu", na Fakultetu za kulturu i medije, smer "odnosi s javnošću". Kaže da joj je još rano da razmišlja šta će raditi po završetku karijere. Radije se priseća dana iz osnovne škole...

- Volela sam da igram fudbal s dečacima, a–ha–ha... Uglavnom sam imala, kao i sad, muško društvo. Pikali smo fudbal u dvorištu naše škole ili Treće gimnazije. Kažem vam, oduvek sam bila sportski tip.

Šta je još karakteristično za Milicu? Možete je često videti na košarkaškim utakmicama Partizana, na koje odlazi uglavnom s ocem. Navijati za crno-bele u porodici Mandić je deo tradicije. Ambijent na košarkaškim susretima Partizana, naročito u Evroligi, nije ni nalik atmosferi na tekvondo takmičenjima. Milica ne može ni da zamisli kako bi se osećala kada bi, hipotetički govoreći, ona na nekom meču imala podršku od nekoliko hiljada navijača.

- Joj, ne znam, mislim da bih se odsekla u trenutku. Tako nešto imaju samo košarkaši Partizana! Ne verujem da će se ta atmosfera ikada dogoditi u mom sportu. Doduše, na jednom takmičenju u Italiji, čini mi se da je bilo u dvorani Lotomatike, bilo je baš zanimljivo. Svi su fanatično navijali za jednog domaćeg takmičara. Eto, to je jedan-jedini put da sam videla ozbiljnije navijanje u tekvondou. Ja nisam imala priliku da to osetim, ali znam da će na Olimpijskim igrama dvorana biti puna. Već sada su sve ulaznice raprodate.

U duhu ove rubrike, na kraju smo pitali Milicu šta su za nju "stvari lagane". Mislite li da nije moguće da se neko iznervira dok se bori za pobedu u društvenim igrama? Jeste, i te kako, bar što se tiče Milice i igre "ne ljuti se, čoveče"...

- U stanju sam da se toliko iznerviram, ma možda čak i više nego kad izgubim borbu na treningu. Igram s drugarom Baticom i mogu opasno da se naljutim, što baš i ne ide uz ime igre, a-ha-ha... Može da bude zanimljiv i "Svemirski hokej", a ja, naravno, ni tu ne volim da gubim. Odem ponekad i na kuglanje, ali tu sam već dosta opuštenija, u smislu pobeda i poraza. Sve to, uz odlazak u bioskop, mogla bih da stavim pod "stvari lagane".

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.