Izvor: eKapija | Sreda, 18.01.2012.| 08:29
Izdvojite članak Odštampajte vest

Živorad Vasić, direktor "Continental"-a - Hotelijer dobrog glasa

Živorad Vasić

Iz SAD-a je poneo desetogodišnje iskustvo u hotelijerstvu, naviku za red i predan rad, neraskidiva drugarstva, zaljubljenost u američki fudbal, umešnost u spremanju musake. Iako je imao bolje ponude, zaposlio se u "Hyatt"-u u Americi jer je mislio da je to jedini hotel u kojem će moći da radi kad se vrati u Srbiju. Međutim, "dobru priliku" je video u drugom hotelu u našoj zemlji, tako da je od početka 2009. direktor beogradskog "Continental"-a.

- Postoje kompanije koje cene rezultate, a ne koliko sam ja slatkorečiv ili "dobar" sa nekim direktorom. Malo kompanija u Srbiji ima takav pristup, a veoma je bitno da je čovek zadovoljan kompanijom u kojoj radi i naravno, pre svega, da mnogo voli svoj posao – kaže na početku razgovora za "eKapiju" Živorad Vasić, direktor hotela "Continental".

Na rad u srpskom hotelu se nije teško navikao, čak su i dobri poslovni rezulati brzo bili vidljivi, ali svakodnevni život u Srbiji mu nije baš "lako pao".

- Na početku mi je bilo dosta teško da se naviknem. Na primer, volim veliki perjani jastuk koji u Americi možeš da nađeš u svakom velikom molu, a ovde sam obišao 47 mesta da bih ga našao. To su sporedne stvari, ali se troši dosta energije i vremena za nešto za šta ne bi trebalo.

Kolibrić

Pred Novu godinu hor "Kolibri" je okupio članove generacije 1976. koji su ponovo otpevali pesmu o Jugoslaviji.

- Dugo godina sam bio član dečjeg hora "Kolibri". Roditelji su veoma ulogali u mene i dosta vremena potrošili kako bih ja postigao da ispratim sve dodatne aktivnosti. Naučio sam još tada veoma bitnu stvar, a to je da koliko god da imamo poslovnih obaveza ipak treba dosta vremena da izdvojimo za porodicu.

Upisao je OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru jer se tamo od prvog razreda učio francuski. Završio je nižu muzičku školu "Vojislav Vučković", svirao klavir, a dugo je igrao košarku u OKK Beograd.

- Moj otac je Beograđanin, majka je rođena u Beogradu, a poreklom je pola Dalmatinka pola Crnogorka. Živeli smo u Borči i kada smo se pred moj polazak u osnovnu školu preselili u Cara Uroša svi su bili srećni sem mene. U Borči sam imao društvo, igrali smo fudbal, trčali, jurili. U tom periodu mi je dosta pomoglo što sam imao dosta drugova kod hale "Pionir" gde je stanovala moja baka pa sam tamo provodio dosta vremena.

U vreme kada je bila "normalna" pojava skidanje patika učenicima, bio je u 14. beogradskoj gimnaziji. Kada se 1993. vraćao sa Vračara na Dorćol presrela ga je grupa momaka i pokušala da uzme patike. Ubrzo potom Živorad Vasić je odlučio da školovanje nastavi u Americi.

Školovanje u Americi

- Sa roditeljima sam otišao u Budimpeštu gde sam položio ispit iz engleskog i posle upisao Suffield Academy u SAD. Na časove se odlazilo u odelu, a pošto smo živeli u internatu morali smo da radnim danima učim od 20 do 22h, možda nisu svi učili ali su morali da sede za stolom. Od 22 do 22.30 je slobodno vreme, a u 23h se gasi svetlo. Svaki dan smo se bavili različitim sportovima, a sredom i subotom smo igrali utakmice sa drugim školma. Sve to možda zvuči oštro ali meni su to možda i najlepše dve godine u periodu edukacije. Tamo sam stekao radne navike i način ponašanja, kao i mnogobrojne prijatelje sa kojima sam i danas u kontaktu. Bilo nas je 220 učenika i učenica iz različitih zemalja sveta i nikad nije bilo bitno da li je neko iz Grčke, sa Bermuda ili Tajlanda ili iz Srbije.

Aplicirao je na različite univerzitete u Americi od čega je jedan na Havajima, a drugi u Las Vegasu. Školski savetnik mu je sugerisao da je suludo da ide u te egzotične destinacije pošto je primljen u poznatu hotelsku školu na Bostonskom univerzitetu.

- Na izbor da upišem hotelijerstvo uticao je moj ujak. On se u Srbiji, a potom u Varšavi bavio privredom, i uvek je dosta putova i divno pričao o hotelima. Takođe, kako je zanimljivo u hotelijerstvu mi je preneo sin mog savetnika koji je studirao hotelijerstvo na Floridi, i za praznike se družio sa nama.

Da bi bio potpuno siguran da je hotelijerstvo njegov životni poziv, na leto 1995. je otišao u jedan "beach resort" na Floridi Sarasoti.

- To je bilo moje prvo radno iskustvo. U tom malom mondenskom mestu odsedaju imućni ljudi od 55 godina pa naviše. Moj posao se sastojao iz toga da nosim kofere, i da kada zaborave šifre u sefovima u sobama da im uz pomoć kompjutera "provalim" šifru i otvorim sef. Oni se oduševe i časte me za mene tada velikom količinom novca. Čini mi se da sam tada imao najviše para, radio sam po 12-14 sati, bio dobro plaćen i imao sam fantastičan bakšiš, a novac nisam imao gde da potrošim.

Kratko iskustvo u hotelu mu se svidelo i odlučio je da upiše hotelijerstvo i finansije. Studentske dane pamti po druženju, izlascima, skijanju, snoubordu, jezerima i planinama u blizini Bostona koje je obilazio, kao i Njujorku, Vašingtonu, Filadelfiji, Pitsburgu, Njuportu i drugim gradovima koji su u to vreme bili njegove destinacije.

- Kada sam diplomirao maja '99. u Srbiji je bilo bombardovanje. Nažalost, roditelji nisu mogli da dođu na moj diplomski što mi je teško palo. Bili su moj mlađi brat, ujak, ujna i braća od ujaka. Odlučio sam da ostanem u Americi.

(Foto: lična arhiva)
Rad u SAD

Sedam dana nakon diplomiranja Vasić je počeo da radi u hotelu "Hyatt". Iza sebe je imao 1.200 sati prakse koja je obavezna na fakultetu.

- Ispunio sam te sate veoma teško i pokušao da sve "sabijem" u četiri godine jer je školovanje mnogo koštalo. Imao sam jedanaest ponuda za posao, u to vreme nije bilo krize, a i kod njih je sistem školstva takav da ti fakultet organizuje intervjue i na neki način garantuje posao.

Prošao je različite pozicije u hotelu – od pripravnika menadžera soba, preko menadžera recepcije do direktora soba.

- Radio sam divnih deset godina za "Hyatt". Iako sam imao mnogo bolje ponude, odlučio sam se za "Hyatt", jer sam emotivno i dečački mislio da je to jedini hotel u kojem ću moći da radim kada se vratim u Srbiju. "Hyatt" u Srbiji i Americi su ipak dosta različiti.

Povratak u Srbiju

Iako je imao dobar posao u Americi, želeo je da se vrati u Srbiju i dolazio je na razgovore za posao za koje kaže da su bili veoma neprofesionalni.

- Hteo sam da se vratim u Srbiju da budem blizu svoje porodice. Veoma sam blizak sa bratom koji je sedam godina mlađi. On je studirao i magistrirao u Milanu i već pet godina se uspešno bavi bankarstvom. Došao sam slučajno do Dejana Racića koji je bio generalni direktor "Delta Real Estate" i otišao na intervju kod njega. To je bio moj prvi intervju za posao u Srbiji koji je organizovan profesionalno. Razgovor sa njim i sa rukovodiocem HR je trajao sat i po gde su me "rešetal" sa svim mogućim pitanjima. Posle sam se 6 meseci dopisivao preko mejla dok nisam dobio ponudu. To je prvi put da sam tako komunicirao u Srbiji, i kako bi mladi trebalo u našoj zemlji - da se poslodavac ne ljuti ako mu uzvratiš da ti prva ponuda ne odgovara i nikad ti se više ne javi. Na moju radost imao sam sreću.

Dobio je posao direktor projekta hotela u kompaniji "Delta Real Estate", pa je došao na čelo "Continentala", a danas je direktor svih hotela i poslovnih prostora "NBGP Properties" u okviru kojih su, osim "Continentala", i hotel "Park", hotel "Nacional".

Subotom dolazi "casual" obučen na posao. Nekad ostane 15 min nekad 5 sati, a ako je u hotelu važna proslava uveče onda se i on pojavi "čisto da proverim sa svojim timom da li sve funkcioniše". Trudi se da nedelju odvoji kao poseban dan za svoju porodicu.

- Nije mi bitno da zaposleni provedu 14 sati u objektu, a da ne rade. Imam dugačiju viziju. Pošto su u Srbiji duži godišnji odmori nego u Americi i manje se radi, mislim da bismo mogli da radimo oko 10 sati dnevno, što je i moje prosečno radno vreme. U "Continental"-u svakog dana oko 10 h imamo kratki kolegijum gde svi stojimo jer smatram da je tako mnogo efikasnije nego zasedanje jednom mesečno.

U slobodno vreme...

- Ponosim se što sam sve sam uradio, posle završenog fakulteta. U studiranju mi je pomogao ujak jer bez njegove finansijske pomoći ne bi mogao da se školujem. Sam sam našao posao u "Hyatt"-u, a posle i u "Delti" gde nikog nisam znao niti imao "veze". Zadovoljan sam što sam se vratio u Srbiju i osnovao porodicu za vrlo kratko vreme. Stvarno nema ništa lepše nego kad me sinčić Petar koji je nedavno prohodao sačeka na vratima. Naravno, mnogo mi znači što obožavam svoj posao i cenim kompaniju u kojoj radim.

Zaposleni u "Continental"-u jednom nedeljno igraju fudbal u iznajmljenoj sali, a direktor im se nekad pridruži. Vasić igra tenis jednom nedeljno, ponekad ode u teretanu ili na basket, a američki fudbal gleda na televiziji.

- Obožavam more tako da leti volim da sam na plaži. Sa porodicom često odem na dnevne izlete do salaša u okolini Novog Sada. Imamo ritual da svake nedelje idemo negde na ručak, najčešće idemo na provereno mesto jer se osećamo komforno kao što su "Madera" ili "Zaplet", a nekad opet volimo da obiđemo neko novo mesto koje nas prijatno ili neprijatno iznenadi – kaže Vasić, i dodaje da ipak zbog svog posla primeti šta nije u redu i u svim ugostiteljskim objektima koje posećuje.

Voli kinesku, japansku i indijsku hranu, najradije bira domaću, ali je ipak neobično što sprema sarme.

- Nekad kuva supruga, nekad ja. Volim da iznenadim sa nekom klopom, to mi je ostalo iz Amerike jer mi je tamo mnogo nedostajala naša hrana, pa mi je mama slala naše recepte preko Interneta – kaže Vasić i i napominje da je musaku usavršio.

U šali kaže da bi bendovi trebalo da čuvaju mikrofon kada je on u blizini, da im ne otme, jer "više voli da peva nego da sluša muziku".

- Svu muziku volim i ni jedne muzike se ne stidim. U kolima slušam strani rok, u kafani naravno narodnu, a mogu da slušam i domaći pop, samo ne mogu novokomponovanu. Rado cu da odem i na "Green Day"-a i na koncert Lepe Brene.

U "Tikasu" i zemunskom "Talasu" peva uz svaku pesmu, a obično naručuje "Ova noć" Miroslava Ilića. Bio je na poslednjem koncertu "slavuja iz Mrčajevaca". Sa suprugom Tamarom i prijateljima "posedi" u vračarskim kafićima "Ceger" i "Moda" ili u "Voulez vous" na Neimaru, a za noćni provod bira klub "Cinema" i F6.

- Prijateljstvo mi je veoma bitno i održavao sam kontakte sa svima iako nisam imao vremena. Svi moji bliski ljudi su one koje znam od sedme godine života. Sa dva druga iz osnovne škole igram tenis, takođe sa dve najbolje drugarice sam bio u istom razredu u osnovnoj. Imam dosta drugova koji su studirali u Bostonu. Svi smo se vratili u Srbiju, pre ili kasnije, ja sam se među poslednjima vratio.

Nekad poželi da vreme ide sporije i da je dan duži, jer nema vremena da uradi sve što bi hteo.

Suzana Obradović

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.