Nikola Peković, košarkaš - Nikolin svet

(Foto: Mozzart sport)

Budući da ga je sudbina po drugi put usmerila ka Beogradu i Partizanu, o košarkaškim kvalitetima Nikole Pekovića slušaćete i čitaćete u meri koja je potrebna da bi se opisao jedan od najboljih centara današnjice. To, međutim, u ovoj rubrici neće biti slučaj, budući da smo se u razgovoru s njim bavili pojedinostima koje ga opisuju van parketa

Da su hteli u upravi Partizana, ne bi mogli da pronađu bolje rešenje na poziciji centra od Nikole Pekovića, šteta samo što će gorostasni đetić u Beogradu ostati samo dok se u Americi ne dogovore oko štrajka u NBA ligi. Kako stvari trenutno stoje, gledaćemo Nikolu u Srbiji bar još neko vreme u dominaciji pod koševima, a mi iz Mozzart Sporta smo imali i tu mogućnost da upoznamo drugu stranu ličnosti jedog od najboljih centara sveta.

Bilo je malo povuci-potegni oko organizacije i termina. Mnogo obaveza, utakmica i treninga, pa smo epizodu po epizodu spojili sve kadrove i od Nikole Pekovića učinili novog gosta naše rubrike "Stvari lagane".

Prošlo je nešto više od mesec dana otkako je opet stanovnik Beograda. Imao je obavezu da se 25. septembra pojavi u Partizanu, stigao je nekoliko dana ranije. Kako kaže, oseća se kao kod svoje kuće. Iako u igri deluje ozbiljno i posvećeno, van terena Nikola je momak koji uživa u svakom trenutku. Nije mu baš prijalo da pozira pred fotoaparatom, ali je i u tim momentima imao ideju kako da se našali i učini situaciju dinamičnom, uglavnom ne ispuštajući mobilni iz ruke. Telefon mu zvoni na svakih deset do petnaest minuta, ne ometa ga to, ali čini se da mu baš i ne prija da non-stop drži aparat pored uha...

A mi smo se s Pekovićem tog petka poslepodne prvo malo prošetali oko dvorane Pionir. Najjača uspomena na košarkaški dom crno-belih za Nikolu je utakmica protiv Barselone... Imao je mogućnost da iskoristi pauzu zbog lok-auta da igra u bilo kom klubu u Evropi, ali ipak se opredelio za sredinu u kojoj je stekao košarkaško ime.

- Baš mi prija što sam se vratio u Partizan i Beograd, stvarno je super, ali drugačije je nego prvi put... Bio sam tada mlad, zelen, neiskusan u mnogo čemu. Sad sve znam. I dok nisam bio tu, često sam posećivao Beograd. Nisam izgubio na aktuelnostima, a generalno sad na život gledam drugačije. Zreliji sam, to je sigurno. Znate kako, kad se prvi put dođe do nečega, ume to da ponese. Možda bih rekao da sam u svakom smislu bio neiživljen. Dođeš u Partizan, igraš dobro, narod te prepoznaje... Ima to težinu i nije jednostavno nositi se s takvom vrstom slave. U međuvremenu sam bio u Evropi, poslednju godinu u Americi, promene u karakteru su morale da se dogode.

Otkad je otišao od kuće i upustio se u profesionalne košarkaške avanture, Nikola Peković nije promenio mnogo gradova. Beograd i Partizan su bili kao lansirna rampa ka Evropi, odnosno Atini i Panatinaikosu. NBA je kasnije bio logičan izbor - otišao je u Minesotu.

- Život u Beogradu je odličan, kao i u Atini, ali u Americi je jako težak. Atina je kao druga kuća. Dobra ekipa, prijateljski narod, mentalitet kao naš, kafa, restorani, kafići, sve super… E sad, u Americi je daleko komplikovanije, uglavnom kuća i trening. Mogu da odem do restorana, ali nema tu nekog druženja. Sreća moja pa sam imao Darka Miličića. U suštini, tamo ima dva-tri tržna centra i to je to, mada je takav način života za sportiste dobar, jer su više posvećeni klupskim obavezama.

Beograd poznaje kao svoj džep, tako da mu nije teško da na kvalitetan način ispuni vreme. Raspoloženje određuje da li će ostati u kući ili izaći napolje. U obe situacije se oseća zadovoljno.

- Trudim se da budem raspoložen, a nije mi doduše uvek baš do šale. Pozitivna energija i vedar duh moraju da postoje, važno je imati to u sebi i zbog košarke. Na prvi pogled možda delujem grubo, možda ostavljam sliku nadobudnog i prepotentnog momka. Pogrešno. Mogu da posvedoče o tome moji drugari. Nije da mi smeta ili ne smeta šta drugi kažu, ali ne možeš da ostaneš ravnodušan na svaki komentar... U svakom slučaju, oni koji treba da znaju ko sam i šta sam imaju određeno mišljenje o meni. Sve ostalo je suvišno.

(Foto: Mozzart sport)

Imali smo i tu priliku da upoznamo neke njegove veoma bliske i drage prijatelje. Otišli smo do restorana "Zvezdara Tetatar", to je jedno od mesta u kome se Peković pojavi gotovo svakog dana, na doručku, ručku ili večeri, nije važno. Ne slučajno.

- Vlasnik je Đoko Medenica, brat mog dobrog prijatelja iz Podgorice, ali nisam ranije išao tamo. Moje mesto za izlazak je bila "Ke pasa". Otkako su je zatvorili, izgubio sam taj osećaj da negde sedim stalno. Posle sam spontano otišao do "Zvezdara Teatra". Sve mi odgovara: hrana je sjajna, ambijent takođe, a nemam problem s tim ko sedi do i oko mene. Ne čini me mesto opuštenim, ali opet je dobro da čovek ima neki lokal gde bi otišao i osetio kao da je u sopstvenom dnevnom boravku, sa obiljem hrane ispred sebe.

Nikola kaže da obožava da jede. Na stolu su se našli brojni specijaliteti, nije imao ni problem da posluži prijatelje. Meso je obavezno, voli i slatko, ali u tome mora da bude umeren.

- Mogu da jedem kad god i koliko god, pa i četiri puta dnevno. Letos je bilo tako. Sad je, da budem iskren, drugačije. A obrok bez mesa, to se desi vrlo retko. Tako su me me moji navikli.

U "Zvezdara Teatru" smo bili u društvu dvojice Nikolinih prijatelja iz Beograda, a pored nas su sedele dve dame i gospodin iz Crne Gore, takođe bliske osobe našeg sagovornika. Najpre smo nešto više saznali o Stefanu i Lazaru.

- Drugare iz Beograda upoznao sam kad sam došao u Partizan. Ima još nekoliko momaka s kojima se često družim odavde, ali sam najčešće sa Stefanom i Lazarom. Ne pričamo o košarci, baš slabo. Nije da ne bismo mogli da diskutujemo na tu temu, ali iskreno govoreći, retki su oni koji imaju suštinsko razumevanje. Eto, sad sedim negde, dođe neko i hoće odmah o košarci. Dovode me u situaciju da u basketu moram da objašnjavam određene situacije o kojima me umara da govorim. Sa Stefanom i Lazarom imam tema koje su u vezi sa svim i svačim, izlazimo, zezamo se, ostanemo ponekad i kod mene, naručimo klopu, gledamo film. Volim filmove, odgledao sam sve domaće, koristim i citate ponekad... Bliski žanrovi su mi akcije i horori.

Čuli smo ko su Stefan i Lazar, ali smo zatim tražili i objašnjenje za preostali deo društva.

- Reč je o bračnom paru Vuku i Anji, i prijateljici mog druga, Jeleni. Svi su iz Podgorice. Vuk vodi posao u mojoj diskoteci. Nisu zbog mene došli u Beograd, ali smo iskoristili priliku da se sretnemo.

Taj odgovor je otvorio novu temu za razgovor s Pekovićem. Upitali smo ga odakle ideja da otvori diskoteku. Nije baš uobičajeno za momka čija je košarkaška karijera u epicentru razvoja da se, uslovno rečeno, bavi nekom vrstom ugostiteljskog posla, pa makar to bio i renomirani noćni klub u Podgorici.

- Ne znam, nije tajna da volim da izlazim... Imao sam želju, više hir da otvorim diskoteku, još kao klinac sa petnaest godina. Nisam siguran da su takve ambicije baš afirmativne. I eto, desilo se, namestila se situacija, evo već treća godina kako radi. Verujem da ću se sledeće godine od tog posla oprostiti. Verovatno je trebalo da budem više u tome, no dobro, šta je - tu je...

Nikola Peković, plus muzika, plus noćni provod. Voli život, voli muziku... Čovek ume da se proveseli kada mu to dozvole obaveze. Sluša narodnjake, uz njih se, kaže, najbolje provodi.

- Nisam u fazonu "Granda", volim stare pesme. Umem i da zapevam, ali to ne zvuči dobro. Od onih sam što u kafani prisvajaju muziku… Možda i nisu baš lepe, ali šta ću, imam te navike, iako ostalim gostima nije prijatno ako je muzika svo vreme za istim stolom. Ali daš novac i oni su tu, dva, tri, četiri sata, koliko hoćeš. Sve zavisi od okolnosti.

Iz priče o kafani otišli smo u filozofiju, "šta bi bilo kad bi bilo". Nikola nije imao sanjao o tome da bude košarkaš, niti je svestan statusa jednog od najboljih na svetu. O tome i ne razmišlja.

- Nikad to sebi nisam rekao. Ko zna, možda je to greška. Znam da me gledaju kao popularnog sportistu, košarkaša Partizana, igrača iz NBA... Klinci prilaze na ulici, traže fotografiju, potpis. Ali na sebe gledam kao na normalnog čoveka. Totalno sam opušten, šta sam radio pre, tako je i sada. Nikad nisam ni slutio da ću igrati košarku na trenutnom nivou. Iskreno, hteo sam da budem policajac, ne znam u kom sektoru, da li detektiv, inspektor, specijalac. To je nekada bila želja koju čak nisam ni pokušao da ostvarim. Umesto toga, završio sam medicinsku školu.

O čemu još mašta i čemu se nada? Da jednog dana ima veliku porodicu. Ne krije da mu je želja da bude otac minimum četvoro dece. Inače, njegovi su roditelji bili strogi. Naročito tata.

- Otac Todor bio je novinar. Osnovao je jutarnji program i podgoričku hroniku, kotorski radio, dosta toga... Baš je bio strog, neku vrstu drugarskog odnosa uspostavili smo tek kada sam otišao od kuće. Verovatno ne izgledam tako kao da je neko prema meni mogao da bude strog, ali se očeva i te kako poštovala. Znala su se pravila, ali tačno znam da ja baš neću biti takav. Poštovaće se neki red svakako, ali ću biti popustljiviji...

Nikoli je još preostalo da nam objasni šta su za njega "stvari lagane".

- Pecanje. To me najviše opušta, to je moj hobi, lagana stvar koja me relaksira i koju volim. Leto je moje vreme. Pecam svuda, imam kompletnu opremu. Počeo sam s pecanjem pre nego što sam stao na košarkaški teren. Imao sam devet godina. Osećaj uhvaćene ribe je isti kao kad postigneš važan koš. Strastven. Barem ja to tako doživljavam. U pecanju mogu da budem miran od ujutru do uveče. U stanju sam da na jezeru sedim po suncu i da se pržim po ceo dan čekajući da štap trzne... Sam ili u društvu, nije važno... Nisam išao po nekim atraktivnim mestima, volim rečice po severu Crne Gore, a hteo bih da jednog dana odem do Aljaske ili Sibira. Najbolji ulov – šaran od dva kilograma. Ništa posebno, teško je uhvatiti "kapitalca", ali i tu ima vremena za titule i trofeje...

izvor :