Izvor: Blic | Subota, 20.08.2011.| 10:06
Izdvojite članak Odštampajte vest

Nebojša Čović, privrednik - Metalac

Nebojša Čović (Foto: YouTube)

Kad je teško, Čović! Ovaj izborni slogan koji je Nebojšu Čovića pratio na predsedničkim izborima 2004. više je bio sublimacija njegovog dotadašnjeg, ali ispostaviće se, i budućeg angažmana, nego poklič koji će ga lansirati na najviše mesto u državi. Jer, na tim izborima on nije baš sjajno prošao, a pretendovanje na predsedničko mesto simbolički će označiti početak njegovog političkog kraja. Na čudan način se pokazalo da raskrčenih puteva za njega nema, ali će ga redovno snaći mesto na kome treba vaditi kestenje iz vatre. I on je pokazao da se na takvim zadacima odlično snalazi, ne kapitalizujući uvek svoj udarnički mentalitet.

Tako će i dno koje je poslednjih godina dodirnuo Košarkaški klub "Crvena zvezda" kome je zapretio nestanak ponovo u žižu izbaciti ovog bivšeg Miloševićevog gradonačelnika Beograda i Đinđićevog potpredsednika vlade - da spasava što se spasti može. Na šta će na kraju ispasti pomalo šokantan način spajanja (mada on tvrdi da se ne radi o fuziji, već o "strateškoj poslovno-tehničkoj saradnji") Čovićevog košarkaškog kluba FMP iz Železnika sa daleko slavnijim klubom sa Malog Kalemegdana i nastanak nekakve Crvene zvezde - Beograd, trenutno niko ne zna, ali je sigurno da je reč o još jednoj od (ne)mogućih misija srpskog Čaka Norisa.

Koju će on, svakako iskoristiti da se sa margine na koju je nevoljno skrajnut ponovo vrati u epicentar javnog života, jer ličnost njegove energije i ambicija sigurno ne može zadovoljiti samo mestom, doduše veoma uspešnog, prvog čoveka fabrike limenki iz beogradskog predgrađa.

Osim toga, ovo je samo nastavak dugogodišnjeg preplitanja karijere sportiste i sportskog radnika sa političkim angažmanom koji je on vešto okarakterisao rečenicom "Ja nisam političar u košarci, već košarkaš u politici!" I ne treba sumnjati da će Čović u ovom najnovijem košarkaško-političkom taj-brejku (jer, vrhunski sport je ovde oduvek bio i politička stvar) pokušati da poentira i vrati se na velika vrata u javni život. Odakle je, činilo se, na duže staze bio odstranjen posle debakla sa predsedničkom kandidaturom i potonjim neuspešnim pokušajima da se dokopa parlamenta preko svoje Demokratske alternative koju je utopio u Socijaldemokratsku partiju i koaliciono uvezivao sa PUPS-om.

Ovaj doktor mašinstva, posle kratkog asistentskog staža na Mašinskom fakultetu otisnuo se u privredu gde je početkom devedesetih preuzeo rukovođenje posrnulim preduzećem "Proleter", kome je promenio i ime i poslovnu filozofiju i socijalističke navike radnika, da bi ubrzo feniks poznat kao "FMP trade" postao firma za primer, a njen direktor pojam uspešnog menadžera koji se ne libi da, kada se za tim ukaže potreba, direktorsku fotelju zameni fabričkim pogonom i sa svojim zaposlenim savija limenke.


Njegovo ime je došlo do ušiju tadašnjih političkih struktura, pa je ubrzo postao šef Gradskog odbora Socijalističke partije Srbije, potom potpredsednik, pa predsednik gradske vlade sve dok se nije zaustavio na mestu gradonačelnika Beograda. I umesto da se sa te lansirne rampe vine u vrhove srpske politike, on se odlučio na političko samoubistvo ulazeći u konflikt sa Miloševićem. Bio je jedini pripadnik establišmenta koji će priznati pobedu opozicije na lokalnim izborima u Beogradu zbog kojih je pola grada te zime 96/97. šetalo ulicama prestonice, odbiće da zakaže konstitutivnu sednicu Gradske skupštine na lažiranim rezultatima i nekoliko nedelja kasnije biće isključen iz SPS-a.

Ostaće tajna da li je Čović iz moralnih razloga odbio da učestvuje u političkoj bruci svojih partijskih kolega koja je na kraju završena porazom, ili je promućurno procenio da je poslednji trenutak za napuštanje broda koji tone, tek odjednom se našao na drugoj strani gde se moralo opet sve iz početka. Osniva stranku Demokratska alternativa, kandiduje se na srpskim predsedničkim izborima 1997. godine, zatim sa partijama Dušana Mihajlovića i Dragoljuba Mićunovića pravi koaliciju DAN koja će se kasnije priključiti DOS-u, stigao je da bude koordinator Saveza za promene, da bi se posle oktobarskih promena našao na mestu potpredsednika prve demokratske srpske vlade.

U skladu s imidžom čoveka za teške situacije, zapašće ga mesto koordinatora državnog tela za Kosovo i jug Srbije gde će se suočiti sa oružanom pobunom Albanaca, ali će uspeti da pacifizuje to trusno područje. Ta efikasna pobeda na terenu nije mu donela politički kapital u Beogradu i sam će priznati da je nekim njegovim koalicionim kolegama zasmetalo što se "na tom poslu videlo šta ko zna, koliko je sposoban i ko može priču da pretvori u delo"! Poručivao je kako neće dozvoliti da neko ko je sedeo u svom kabinetu u Beogradu dok je njemu glava bila u torbi "ponižava i marginalizuje ogroman rad", ali kabineti su se pokazali jačim.

Usledile su razne neprijatnosti, isplivala je priča o sumnjivoj privatizaciji FMP-a u kome Čović ima suvlasnički deo, smešio mu se i zatvor nakon opasnih optužbi da je umešan u ubistvo premijera Zorana Đinđića, i on je posle neuspeha na izborima 2007. godine kada njegov SDP u koaliciji sa PUPS-om nije uspeo da preskoči cenzus, nestao sa političke scene. Ali politika iz njega nije: "Politika sa sobom nosi veliki adrenalin! Kao droga, kao pušenje! Pušenja sam se odrekao, ali politike još nisam. I mislim da imam šta da ponudim!", reći će u jednom intervjuu.

Čini se da će njegov politički kambek, ovaj put ići preko košarkaškog terena, i da ćemo sve češće biti u prilici da gledamo ovog žestokog momka srpske politike.

Nebojša Čović je rođen 1958. godine u Beogradu gde je završio kompletno školovanje koje je krunisano doktoratom na Mašinskom fakultetu gde je radio kao asistent. Oženjen je i ima dvoje dece.

(Napomena: tekst je preuzet iz lista "Blic" od 20.8.2011.)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.