Zlata Numanagić, glumica - Od ‘leba i masti do kavijara

Upamtili su je po oranž šeširu i čuvenoj rečenici Pavla Vuisića iz „Povratka otpisanih“: „Lulo, dušo, možeš li da mi daš ključeve od radnog stola?“ Danas, posle toliko odigranih uloga u pozorištu, televiziji i na filmu, samo se smeška tome. Kaže da joj je repertoar strašno rastegljiv. U hrani i životu raspon joj je između ’leba i masti i kavijara. Jede ljute paprike, a i dimljenog lososa, vozi se gradskim prevozom, a vozila se i u limuzinama. Priseća se početaka, kako su je kao osmogodišnju devojčicu zvali da igra u „Alisi u zemlji čuda“, kako su se zabavljali i naigrali klasika u amaterskom pozorištu Dadov, te kako je u društvu pisaca prvi put probala rakiju

Alt glumice Zlate Numanagić začuo se 1970. godine kao jedan od četiri glasa koja su na poslednjem spratu u zgradi Borbe otvorila Studio B, tada avangardnu radio stanicu kakva dotad nije postojala u bivšoj Jugoslaviji. Zaposlila se tu, kaže, kada su je pri prvom pokušaju odbili na Akademiji. Sledeće godine je došla na prijemni sa stavom da samo još tu jednu šansu imaju da je prime ili - ona ide dalje. Primili su je, a to „dalje“ bilo je ređanje glumačkih uspeha. Kao stalni član Pozorišta na Terazijama igrala je u brojnim komadima, proslavila se ulogama u „Otpisanima“ i „Povratku otpisanih“, pa nadalje u filmovima „U zatvoru“, „Stići pre svitanja“, „Bolje od bekstva“ (…) i serijama „Lujo Vadis“ (italijanska), „Srećni ljudi“, „Ljubav i mržnja“, „Moj rođak sa sela“...

Ono što je manje poznato, a u ovo vreme dobija na snazi, jeste podatak da je Zlata veliki obožavalac tenisa. Toliko da kada smo se našli, u kafeu blizu njenog stana kod Vukovog spomenika, prvo se kod konobara raspitala kako napreduje Jelena, a potom dodala: „Žurim da mi ne pobegne Đoković“.

Nasmejasmo se obe tom komentaru, do Đokovićevog meča na Rolan Garosu u trenutku kada smo se našle bilo je još dobrih četiri sata. Imale smo vremena za razgovor i kaficu.

Prvo, naravno, o tenisu:

- Nedavno sam bila u Australiji. Najvažnije mi je bilo da mi se obezbede karte. Prijatelji kod kojih sam bila još u septembru kupili su mi kartu za Australijan open, tako da sam najdalji od četiri grend slema već odgledala. Predstoje mi Rolan Garos, Vimbldon i US Open.

Niste valjda gledali ceo Australijan open?

- Nisam, od četvrtfinala pa nadalje.

Da li vam je sunce kvarilo doživljaj?

- Imala sam sreće s ulaznicama. Mesto mi je bilo preko puta sudije, u visini njegovih očiju, ma ništa nije moglo da mi promakne. A za sunce sam imala šešir s velikim obodom.

Kakva je razlika u odnosu na kućnu varijantu gledanja prenosa?

- To je takvo uzbuđenje da su mi suze krenule. Isto tako sam se osećala pre dosta godina, kada sam prvi put bila u Areni u Veroni da slušam opere na letnjem festivalu. Različiti su sadržaji koje sam pratila, ali uzbuđenje je isto.

Jeste li išli da upoznate Novaka Đokovića?

- Novaka ne, ali upoznala sam njegovu majku na Serbia Openu. Imam drugaricu koja ima razumevanja za tu moju pasiju, nabavila mi je ulaznice, pa smo sve gledale.

Iz lože Đokovića?

- Ne, nije nas njegova majka pozvala, a-ha-ha... S njom smo se srele u restoranu.

Šta ste joj rekli?

- Rekla sam joj: „Naravno da svi navijamo za vašeg i našeg Noleta, ali želim vama specijalno da odam priznanje.“ Ona je, jadna, okružena sve samim muškarcima, trojica sinova, muž... Zaista je specijalna, od srca sam joj čestitala. A izgleda prelepo, mnogo lepše nego na televiziji: perfektna linija, divan ten, vedar osmeh. Vrlo prijatna žena.

Jeste li se i sami oprobali u tenisu?

- Jesam, ali davno. Mnogo sam sportova započinjala, a najbolja sam bila u parternoj gimnastici i plivanju. Inače sam išla i na jahanje, tenis sam igrala na terenima na Kalemegdanu, gimnastiku u Partizanu. Zato uopšte nemam problem kada me pitaju da li sam navijač Zvezde ili Partizana, to su moji beogradski klubovi i ja za oba navijam. A išla sam i na balet, hor, u grupu Bate Miladinovića... Jedino nisam svirala nijedan instrument.

Da li je ipak gimnastika bila najpopularnija među devojčicama s Dorćola?

- Sve je to počelo u osnovnoj školi. Nastavnik fizičkog primetio je da imam dara za parternu gimnastiku. Bila sam vižljasta i veoma spretna. Vidite kako se sve u životu menja, a-ha-ha... Naravno, i dalje sam dovoljno spretna da baš ne padam po ulici i ne sudaram se sa stvarima po kući.

Pratite li tenis otkako su naši počeli da uzimaju meru drugima ili ste i pre toga gledali neki meč?

- Pratila sam i pre. U Egiptu sam, u Kairu, sećam se, gledala egzibicioni meč Artura Eša, po kome se sada zove najveći stadion u Njujorku. Videla sam ga uživo, a on je, nažalost, rano preminuo.

Ako ste gledali Eša, to znači da ste bili u Egiptu mnogo pre nego što će turisti iz Srbije pohrliti tamo…

- Veoma volim Egipat, bila sam više puta. Bila sam i u Tunisu. U Siriji sam bila na jednom festivalu, to je takođe zanimljiva zemlja. Potom, u Izraelu, ali bih volela da idem u Maroko. U stvari, ja sam pasionirani putnik, kad god sam god u prilici da zbrišem, idem.

Imate li nešto posebno što donosite iz zemalja koje ste posetili?

- U poslednje vreme to su magneti za frižider. Imam ih mnogo, a donosi mi i sin sa svojih putovanja, pa kumovi. Ali to sam razdvojila. S prednje strane frižidera stoje magneti s destinacija na kojima sam ja bila, a ostali, poklonjeni, su sa strane.

Koji su sportisti u vreme vašeg odrastanja dana bili naročito popularni među Beograđankama?

- Uuu, košarkaši. Ali kakva je to tada ekipa bila: Moka Slavnić, pa Dragan Kapičić, za koga se i udala moja koleginica Beba Žugić, potom Nikola Plećaš, koji se meni naročito sviđao, pa Dalipagić...

Da li se znalo gde oni izlaze, a za njima i sređene devojke srede?

- Znalo se, ali ja nisam tamo išla. Uvek me bilo blam da se namećem... Morali su dobro da me izjure da bih razumela da mi se udvaraju. Nisam to kapirala, sve sam mislila - družimo se.

Pomenuli ste da ste bili u grupi Bate Miladinovića. Jesu li vas odatle zvali da sa osam godina igrate u televizijskoj „Alisi u zemlji čuda“?

- Kod nas se nije zvala Alisa, već „Milica u zemlji čuda“, a Pepi Laković je igrao lik koji je u Alisi bio zec. Tako me i našla Smilja Mandukić, koja je imala baletski studio, a njene balerinice su igrale leptiriće. Trebalo je da i ja nešto s njima skakućem. Tako sam ih dobro imitirala da je gospođa Smilja obigravala oko moje kuće četiri-pet meseci, govoreći mojim roditeljima da će oni upropastiti veliki talenat ako me ne upišu na balet. Vrlo kratko sam se zadržala, majka više nije izdržala da me vodi tamo-vamo.

A tata?

- Radio je u štampariji Borbe od jutra do sutra. Sećam se, recimo, da smo bili zajedno za Novu godinu, a da prvog januara već oko podne mora brzo da ruča i ide, jer novine izlaze 2. januara. Jedva ga se sećam tokom detinjstva, osim nedeljom dok je mama pravila sakralni ručak. Izbacivala bi nas tada iz kuće, a tata i ja smo odlazili u šetnju oko Kalemegdana. Rodila sam se na Dorćolu, volim da kažem da nisam Beograđanka već Dorćolka, to mi je važnije.

Da li ste član Društva za očuvanje Dorćola?

- Treba da me učlani kolega Dragan Vujić Vujke. Moram da ga podsetim na to.

Kako vam je, kao tinejdžerki, pao na pamet angažman u Dadovu?

- Imala sam 16 godina, a bila sam još u Batinoj grupi. Ne znam ko je pre mene otišao u Dadov i rekao mi da idem i ja, da sam matora za Batinu grupu, tako da sam na mala vrata ušla u Dadov. Tamo se već uveliko radila „Višnja na Tašmajdanu“. Višnju je igrala jedna prelepa žena, balerina Irena Kalafatović. Danas je ona, čini mi se, psiholog. Zamolila sam da mi daju alternaciju, a zvali su me zbog totalno druge uloge. Odnosno, kada sam počela da se muvam tamo, hteli su da igram Dorinu u Molijerovom „Tartifu“. U Dadovu sam se najviše klasike i naigrala, kasnije, u Pozorištu na Terazijama, na repertoaru i nije bilo klasika.

Kako su vas prihvatile starije kolege, gde ste izlazili?

- Dadov je bio blizu kafane Lovac, tamo smo odlazili. Naši budžeti su bili skromni, nije moglo nešto posebno da se jede, niti se tada pilo. U to vreme alkohol se pio na rođendanima i nekim ozbiljnim proslavama. Izlazili smo u poslastičarnice da pijemo kafu i jedemo kolače.

A kada su počeli boemski dani?

- Uh, kada sam bila u Klubu mladih pisaca pri Domu omladine. Pisci su, naravno, pili. Oni su me odveli u staru kafanu Pod lipom. Sećam se kada su u toj Lipi bile tri sobice, gde sam videla uživo ljude kao što su Brana Petrović, naš veliki nepravedno zapostavljeni pesnik, pa Libero Markoni (Slobodan Marković), Predrag Vitas, Milovan Vitezovic, Jakov Grobarov... Tu sam popila svoju prvu rakiju. Bilo je: „Hajde mala da probaš“. I tako je mala probala, a posle se na Akademiji sve nadoknadilo. Danas oko Vuka, gde živim, ima još nekoliko manjih kafana koje nisu upropašćene po aktuelnim standardima.

Odete li s društvom ponekad u te kafane?

- Obožavam to. Gde vi možete da nađete pohovane škembiće, glavu u škembetu, zapečenu kavurmu? To su veliki bezobrazluci.

Vi se tokom godina i bogate karijere niste odrekli tih specijaliteta i okrenuli nekim novim, kao mnogi?

- Znate šta, moj repertoar je strašno rastegljiv. Ne samo u hrani već uopšte u životu, moj je raspon između ’leba i masti i kavijara. Jedem ljute paprike, a jedem i dimljenog lososa, ništa mi nije strano - vozim se gradskim prevozom, a vozila sam se i u limuzinama.

Od kojih ste kolega, poštujući njihov minuli rad, imali najveći strah kada ste zaigrali s njima?

- Od Ljube Tadića. Kada stanete pored njega, vi se bukvalno tresete. Potom Pavle Vuisić... Mogla bih da vam kažem desetak imena velikana. Igrala sam jednu dramu s Ksenijom Jovanović, Majom Dimitrijević Pelević i Renatom Ulmanski. Osećala sam se kao zrnce maka pored njih, a one nikada velikodušnije. Nisu uopšte mislile na sebe, samo su mislile o tome da ja nabolje moguće odigram. Nema toga danas. Ja sam umrla od straha kada su Marija Crnobori i Mira Stupica došle da me gledaju u predstavi„Kako osvojiti, zadržati i otarasiti se muškarca“. Videvši njih dve u prvom redu, toliko sam se uplašila da sam povraćala pred predstavu. Nisam se toliko uplašila ni na prijemnom ispitu. To je zato što imam usađeno poštovanje.

Možda vas to već i nervira, ali svi pamtimo vaš neverovatan stajling u „Povratku otpisanih“ i ono „Lulo, dušo...“

- Pre me je nerviralo, ali kako vreme protiče, više mi laska. Neka uloga vam obeleži ceo život. Mogla sam da ne znam šta da odigram, a svi će da pamte onaj oranž šešir.

Da li devojke bile ljubomorne što ste stalno bili s Tihim i Prletom?

- Možete da zamislite. Biti u društvu s njima, to je već pitanje prestiža. Bila sam glavna u gradu, a s njima smo se stalno slikali za neke kalendare, naslovne strane...

Plaćaju li vam tantijeme za reprize „Otpisanih“ i „Povratka otpisanih“?

- Ne, potpisali smo neki blesav ugovor. A zabrinem se kada 10 dana nema reprize na nekom od kanala. Film je bio zapravo prva epizoda nastavka serije „Otpisanih“, trebalo je da u autorskom ugovoru dobijemo pravo na tantijeme. Međutim, ja taj ugovor nemam i nikada ništa od toga nisam dobila. Neka im, neka popiju kafu.

Imali biste vi za odlazak na preostala tri grend slema, a ne samo oni za kafu.

- Mogla bih da smo u nekom belom svetu. Ma mladost-ludost, ne misliš o drugom periodu života, već samo o tom trenutku. Tako smo vaspitavani - da će sve biti bolje. Poklanjali smo i radni staž i svašta još, a sada se to ispostavilo kao pogrešno.

Koliko se danas razlikuje snimanja serija?

- Kao nebo i zremlja.

U čemu je najveća razlika?

- Pre svega u tretmanu, a potom u ozbiljnosti pravljenja mega serije. Radila sam dve godine seriju „Ljubav i mržnja“ od 100 epizoda na Pinku, nema me možda u pet-šest epizoda. To je bio toliko haotičan i krvav rad da nisam bila kadra da ga ispunim kako treba, samo zato što smo mi nekada dobijali uoči snimanja još vruć tekst od štampe. Treba naučiti, savladati, a ne znate ni kako će se razvijati vaš lik, pa stalno igrate nešto neutralno. Za razliku o serije „Moj rođak sa sela“, u kojoj vidim da sam lepo vodila lik.

KOFER ODEĆA ZA LIKA BESONA

Kako ste reagovali kada su vam javili da za film Lika Besona „Čovek koji je hteo da živi svoj život“, sniman u Crnoj Gori, morate da ponesete svoju garderobu?

- Jaooo, to je bilo velika sramota. Javlja mi se producentkinja i kaže: „Zlato, mogu li ja da dođem da pogledam šta bi od vaše garderobe bilo zgodno da obučete. Ipak je to vaše i više vam odgovara, pa ću ja njima da pošaljem fotografije te odeće, a oni će da odluče šta ćete da obučete.“ Bila sam zatečena. Ali razumem tu vrstu štednje, nije to tako loše. To što odslikate neku svoju garderobu u filmu, to nije ništa strašno ni upadljivo. Pa neće mene u Parizu njihovi fotografi uslikati u tome.

STO GODINA SAMOĆE I PAJA

Kako je došlo do toga da Pavle Vuisić bude bebisiterka vašem sinu Fedoru dok ste snimali „Otpisane“?

- Njega svi zamišljmo kao strogog, mrzovoljnog i namćorastog, i ja sam ga tako doživljavala dok nisam počela da radim s njim. Posle neke naše zajedničke scene u „Otpisanima“ pitala sam ga: „Pajo, kako je bilo?“ Izimitirao me kako ja pokažem revolver, kako izgovorim: „Evo, tu je i šminka.“ Tada mi je dao nekoliko saveta i tu smo se sprijateljili. Razmenjivali smo knjige. Pita me: „Šta to čitaš, mala?“ Tada sam čitala „Sto godina samoće“, tražio je da pozajmi knjigu. I, moram to da vam priznam, nikada je nije vratio. Al’ nije mi žao.

Biljana Bošnjak

izvor :