Izvor: Ekonomist magazin | Petak, 13.05.2011.| 12:37

Dragan Katanić, general-potpukovnik u penziji i rukovodilac SMATSA vazduhoplovne akademije u Vršcu - Oficir i džentlmen

Uspeo je da ostvari dečačke snove. Prvi put je poleteo još kao tinejdžer, u II razredu Srednje vazduhoplovne škole u Mostaru, i „aterirao“ posle punih 37 godina. Iako mu je dobro išla vojna karijera, do kraja je ostao pilot koji sebe ne može da zamisli u administraciji

Kad neko detinjstvo provede gledajući u nebo i avione koji poleću sa aerodroma Lađevci, nije čudo da već u V razredu prelomi da će, kad poraste, biti pilot.

Draganu Kataniću uspelo je nešto čime malo ljudi može da se pohvali, a to je da dečačke snove iživi do kraja. Prvi put je poleteo još kao tinejdžer, u II razredu srednje škole, Vazduhoplovne gimnazije u Mostaru, i “aterirao” posle punih 37 godina. Leta 2009. general-potpukovnik Katanić otišao je u penziju kao komandant vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, s 47 godina (beneficiranog) radnog staža.


Nije, međutim, dugo mirovao i ubrzo je postao rukovodilac SMATSA vazduhoplovne akademije u Vršcu. Nekadašnja pilotska akademija JAT-a, osnovana 1972, od septembra 2010. u sastavu je Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore. Planovi akademije su da u narednih nekoliko godina u Vršcu objedini školovanje pilota, kontrolora letenja, vazduhoplovno-tehničkog osoblja i proširi servisni centar u kom će biti održavane i domaće i letelice stranih kompanija i privatnih vlasnika.

Sve ili ništa

Za novi početak preporučilo ga je to što je bio jedan od najboljih, najiskusnijih pilota u zemlji i što je 11 godina bio test-pilot. Poleteo je više od 2.200 puta i jedan je od retkih koji je leteo na svim avionima koje je SFRJ, tad među pet najjačih armija u Evropi, imala u ratnoj floti. Probao je sve, od jedrilice do MIG-a 29, a najbolji “prijatelj“ mu je bio i ostao MIG-21, na kom je bez prekida leteo 30 godina.

Letačke obaveze je izvršavao i 1999, u skladu s dužnostima na kojima je bio. “Bez obzira na to što su šanse za uspeh u vazdušnoj borbi bile minimalne, piloti su poletali u susret lovcima NATO-a bez pitanja da li je to opravdano jer svi smo se celog života školovali i pripremali da branimo svoje nebo. Naravno, odnos snaga je bio takav da je to bila nemoguća misija. Mi smo imali oko 15 aviona kojima bismo mogli da se suprotstavimo, a oni su svakog dana upućivali 600 do 700”, priseća se Katanić.

Iako mu je dobro išla i vojna karijera, do kraja je ostao pilot koji sebe ne može da zamisli u čistoj administraciji. U trenutku kad mu se smešilo mesto načelnika Generalštaba, procenio je da je vreme da se povuče, pošto mu zdravlje više nije dozvoljavalo da leti na borbenim avionima. “Mogao bih i dalje da letim na nekim drugim tipovima aviona, ali sam hteo da letim sve ili ne letim ništa”, kategoričan je Katanić.

Iste godine kad je penzionisan dogodila se i nesreća pre aeromitinga u Batajnici. Pošto je stradao iskusan pilot, mnogi su postavili pitanje ispravnosti letelica i stanja u kom je letačka flota Vojske Srbije. Ta teza, prema Katanićevom mišljenju, nije tačna i brani je činjenicom da je između 2005. i 2008. više od 20 aviona remontovano, a broj naleta prišao blizu donje granice svetske norme, koja iznosi od 80 do 150 sati.

Pravi razlog udesa je, kako objašnjava, to što aeromitinzi služe da pokažu krajnje granice umeća pilota i mogućnosti letelice i neizbežno je da se nekad dogodi nesreća. “To bi bilo isto kao da izađete Ibarskom magistralom i sve vreme vozite 180 kilometara na sat do Čačka, u svaku krivinu ulazite maksimalnom brzinom i uvek pretičete na granici mogućeg. Da 20 puta tako vozite, verovatno bi se jednog dana nešto desilo”, kaže Katanić, koji je prvi put umeće na aeromitingu demonstrirao u Ljubljani davne 1985. Za 37 godina pilotiranja nikad nije iskakao iz aviona, niti je imao udes aviona.

Iako lete brzinom do 2.500 kilometara na čas, piloti nemaju taj luksuz da paniče ako im na nebu nešto otkaže. “Gotovo uvek ćete u tim situacijama čuti pilota kako smireno kaže ’stao mi je motor, preduzimam to i to’. Nisam nikad čuo da nekom drhti glas, čak i u ratu. Zapravo, kroz celu karijeru vas pripremaju da za desetak sekundi, pola minuta, uradite sve što je potrebno i spasite letelicu i sebe, pa i ako vam, recimo, motor otkaže. Taj ispit se prolazi desetkom ili se pada, nema ocene između”, priča Katanić.

Maniri

Pilotska profesija je svuda u svetu, pa i ovde, veoma popularna. S druge strane je zahtevna i traži odricanja, posebno od onih koji žele da lete na borbenim avionima. Pre leta pilot mora da se naspava, doručkuje i ne konzumira alkohol, a posle leta mora da unese dovoljno kalorija da nadoknadi po nekoliko kilograma koje može da izgubi tokom jednog leta.

“Kao pilot, morate stalno učiti, brinuti o zdravlju jer svake godine prolazite kroz stres da li ćete zadovoljiti sve kriterijume i da li ćete moći i dalje da letite”, priča Katanić i dodaje ga te navike i danas drže u dobrom zdravlju i kondiciji.

Iako vojnici danas imaju manje privilegija nego kad je ušao u armiju, veruje da i danas ta profesija nudi dosta mogućnosti onima koji vide sebe u vojsci. “U vojsci se ne možete obogatiti, ali nikad niste na rubu egzistencije. I danas ćete dobiti dobro obrazovanje, imate siguran posao i mogućnost da napredujete u profesiji i sistemu kom pripadate, čega manje ima u civilstvu”, kaže Katanić.

Vojska se, kako kaže, dosta pozitivno promenila u poslednjih desetak godina i prihvatila standarde savremenih armija sveta. Ipak mu nedostaje to što vojno znanje ne prate džentlmenski maniri koji su krasili ranije generacije oficira. “Odrastao sam u vreme prvih disko-klubova u SFRJ, kad su se slušale pesme Mikija Jevremovića i Đorđa Marjanovića. U to vreme je bilo normalno da ustanete, lepo se poklonite i zamolite damu za igru, a onda ’klasići’ broje koliko će ko ’korpi’ da dobije. Tad ste mogli da šapućete na uvo, a sad u disko-klubu nema šanse da progovorite”, kaže uz osmeh Katanić.

I ranije kao vojnik, i danas kao direktor, ne beži od kućnih poslova i za sve popravke je sam svoj majstor. Dnevna soba mu je puna maketa aviona, ali su se obe kćerke opredelile za drugačija, više “zemaljska” zanimanja.

“Za pilotkinje u svetu važi pravilo da su, ako prođu selekciju, dobri piloti. Pogotovo za one koje rade u civilnom vazduhoplovstvu. Akademija u Vršcu je i ranije školovala pripadnice lepšeg pola i trenutno ima tri dame na obuci. Tim putem krenula je 2006. i Vojska Srbije, u kojoj su prve tri kandidatkinje ’probile led’, a jedna od njih postala prva pilotkinja helikoptera u Srbiji“, kaže Katanić.

poziv na pretplatu na

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.