Željko Tanasković, bivši odbojkaš kad sam bio mali

(Foto: mozzart sport)

Moje detinjstvo, na žalost, u mnogome je odredio događaj od kojeg se ni dan danas ni ja ni moja porodica još nismo potpuno oporavili. Naime, kada sam imao devet godina, umrla mi je tri godine starija sestra Vesna. Imala je urođenu srčanu manu, danas bi to bio rutiski lekarski zahvat, ali te 1976. godine potrebna operacija bila je veoma komplikovana, a najbolji stručnjaci iz te oblasti bili su u Ženevi. Moji su tada prodali sve što su imali, dali svu ušteđevinu, čak je pomogla i lokalna samouprava da bismo poslali našu Vesnu u Švajcarsku. Međutim, posle operacije, nešto se iskomplikovalo…Ja sam inače, kao klinac bio stidljiviji i povučeniji, a posle te tragedije trebalo mi je dosta da se vratim u normalu. Ali život je išao dalje…

Kada je na polugodištu između sedmog i osmog razreda osnovne izrastao čitavih 25 centimetara, sve do 193, što je još više istaklo njegova neuobičajeno široka i podignuta ramena, drugari u Lučanima, gde se Željko Tanasković rodio i gde je odrastao, nisu mu verovali da to nije "zaradio" u teretani. Nekada dugogodišnji kapiten naše odbojkaške reprezentacije ispričao nam je zašto je prvi sport koji je počeo da trenira bio karate:

- Moje drugari i ja bili smo veoma "inspirisani" Brusom Lijem. Skidali smo svaki njegov pokret, živeli smo za dan kada će u naš bioskop stići njegov novi film. Davao se dva dana, a mi smo, naravno, oba dana čučali ispred bioskopa da kupimo najbolje karte i zauzmemo najbolja mesta.

Željkov otac Petar bio je mašinbravar, a majka Milica radila je u vrtiću. Odnos koji je odmalena imao s roditeljima, bio je, kaže, fenomenalan.

- Moji roditelji nikad, baš nikad nisu podigli ruku na mene, niti su zbog nečega vršili pritisak na mene. Od samog početka uspostavili smo to međusobno poverenje, a naučili su me da poštujem druge, pogotovo starije. Mislim da sam im vratio to ukazano poverenje – uvek sam bio odličan đak, nikad nisam napravio nikakav problem…

Narandžasti "poni" imao je posebno značajno mesto u Željkovom detinjstvu.

- Mi u Lučanima išli smo svuda biciklom. Odlično sam upravljao tom mojom "mašinom", čak sam išao i na školska takmičenja u sporoj vožnji, na poliginu, pa u vožnji mežu čunjevima… Sećam se da smo se često igrali i klikera, pa klisa i pale, to je neka naša preteča bejzbola. Sećam se i japanske šljive i dženarike kod garaža iza moje zgrade. Nikad te voćke nisu do kraja sazrele, nismo im dozvolili. A mnogo sam čitao stripove, omiljeni mi je junak bio Zagor. Valjda mi još od onda ostalo da uvek budem na strani slabijih.

Za njega su govorili da je odlično igrao fudbal, a da je bio i odličan šahista, to potvrđuju diplome i medalje.

- Bio sam čak drugi u Srbiji, na školskom prvenstvu u Soko Banji. U to doba danonoćno sam igrao šah, mislim da sam imao snagu prvokategornika. Ali čim sam prestao da se takmičim, skoro da nikad više nisam seo za šahovsku tablu. A na jednom međuodeljenskom takmičenju u košarci bio sam najbolji stralac. To me je na godinu dana odvojilo od odbojke, jer sam u to vreme trenirao košarku.

Tada je u Lučanima je glavni baja bio onaj ko je imao "karera" farmerke.

- Bio kod nas neki Raša švercer, taj je donosio farmerke iz Trsta. Znalo se u gradu da je okupljanje bilo kod Doma kulture, pa šetnja kroz glavnu ulicu, zatim bioskop, a onda na piće u neki kafić. Ali u Lučanima u moje vreme nije radilo ništa posle 11 uveče, pa se mnogo toga događalo i na bazenu. Tu su se odigravala prva muvanja s devojčicama… Sećam se da se moja prva devojka zvala Ljilja. Znate onaj osećaj s leptirićima u stomaku i crvenilom u licu… A prvo pijanstvo dogodilo mi se na jednom rođendanu. Popio sam malo "Carice Milice", pa kad sam došao kući, ispovraćao sam dušu. Mojima sam rekao da sam pojeo neki pokvareni burek, ali im nije bilo jasno zašto je sadržina u lavori bila crvena.

Željkova generacija zakačila je famozno Šuvarovo usmereno obrazovanje.

- Bio sam hemijski smer i odličan đak, ali priznajem da sam uvek bio miljenik profesora. Znali su svi da već poprilično ozbiljno treniram odbojku, več sam bio i reprezentativac, pa su mi izlazili u susret kad god je to bilo moguće. Prve tri godine završio sam u Lučanima, a četvrtu u Beogradu. Taj prelazak u veliki grad nije mi predstavljao problem, odlično sam se uklopio i brzo uhvatio ritam.

Za njega je, seća se, oduvek važilo da "svaka dlaka mora biti na svom mestu"…

- Voleo sam da se lepo sredim. Pa, od prvih para koje sam dobio od odbojke kupio sam čuveni parfem "Danhil" i "Pino Silvestre". Koštalo je više od pola te moje plate.

Karijera

Željko Tanasković rođen je 8. jula 1967. godine u Lučanima, a odbojkom je počeo da se bavi još u osnovnoj školi. Već kao srednjoškolca primetili su ga mnogi klubovi, a prvi profesionalni angažman potpisao je s Partizanom . Tokom karijere nastupao je i za Panatinaikos, Ktisifon i Crvenu zvezdu. Tanasković je bio dugogodišnji kapiten nacionalnog tima, za koji je odigrao više od 250 utakmica na mestu srednjeg blokera. S reprezentacijom Jugoslavije osvojio je bronzane medalje na evropskim prvenstvima u Atini 1995. i Beču 1999. godine, kao i na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, a srebrne na Evropskom prvenstvu u Holandiji 1997. i na Svetskom prvenstvu u Japanu godinu dana kasnije.

Dobitnik je više od 500 plaketa, povelja i priznanja.

izvor :