Izvor: Mozzart sport | Petak, 08.04.2011.| 13:35

Vuk Kostić, glumac - Lovac na jelene

(Foto: mozzart sport)

Volim da ustajem rano kada idem u lov i, normalno, kada snimam ujutru. To ima neku svoju čaroliju, ta priroda ujutru... Adrenalin radi kada osećaš hladnoću, sneg, kada ujutru skoči jelen topao od spavanja, a para mu ide na nos ili pak natrči krdo divljih svinja... Ili u septembarsko jutro, kada je parenje jelena. Jeleni riču, idu kroz košute, mangupiraju se... Tada se love jeleni, neobazrivi su, lakše im je prići

Sve ga zanima, priča gotovo uskačući sebi u rečenicu i ne drži ga mesto. U sve što radi uživljava se maksimalno. Energija Vuka Kostića vidljiva je na prvi pogled, a potvrđuju je koliko brojne filmske i pozorišne uloge, toliko i hobiji za koje uvek nađe vremena. Odrastanje uz slavnog oca, glumca Mihajla Pljaku Kostića, uvelo ga je u svet glume, lova, ronjenja, ribolova… Danas kaže da je sve bilo spontano, otac ga je naučio svemu što je znao, istovremeno ne namećući - ništa. A i sam je takav, sve ga je interesovalo. U šestoj godini zaigrao je na sceni Ateljea 212, prvi put otišao u lov, počeo da trenira karate...

Danas posla za Vuka ima kao na traci. Film Neprijatelj u režiji Dejana Zečevića, u kojem igra jednu od glavnih uloga, već je u bioskopima, a premijera Belih lavova Laze Ristovskog zakazana je za 27. april, te ćemo tada više saznati šta to radi lik kojem je ime Amonijak. Pri tom, Kostić trenutno u Trebinju uveliko snima film Krugovi sa Srdanom Golubovićem. Tumači mladića Srđana Aleksića, koji je 1993. godine podlegao ranama braneći sugrađanina Alena Glavovića. Sam Aleksić, po kome je nekoliko ulica u raznim gradovima dobilo ime, bio je i sportski i umetnički tip - juniorski prvak u plivanju i glumac u amaterskom pozorištu. Inače, ekipi Krugova ostalo je još nekoliko dana snimanja u Trebinju, potom se seli u Beograd.

Da li vam je prilazio neko od Trebinjaca ko je poznavao Srđana Aleksića?

- Trebinje je najlepši srpski grad. Oduševio sam se, narod je dobar, neki su ljudi pitali, interesovalo ih je šta se snima, ali nisam ulazio u dublje rasprave... Reditelj Srdan mi je super drugar, počeo sam da radim s njim. Obojici nam je Apsolutnih sto bio prvi film, potom smo zajedno radili Klopku... Što se kaže: "Voleo bih da smo isti dok nas starost ne počisti"...

Jeste li se kao strastveni lovac raspitivali za neko lovište u okolini Trebinja?

- Jesam, ali nisam imao vremena da odem. Imam veliku želju da tamo idem u lov, fenomenalna je priroda, Trebišnjica, veliko Bilećko jezero... Upoznao sam divne ljude, među kojima i ribočuvara Ljubu. Skroz je sportski tip, kao i ja, trenirao je karate ceo život. Obećao sam mu da ću doći. I sigurno hoću.

Da li su vas zvali na lov na medvede u Hercegovini?

- Nisu. Ozbiljno? Je l’ to neka šala?

Nije šala. Pre nekih sedam godina Japanci su dali donaciju za razvoj turizma u tim krajevima. Domaćini su odveli novinare u lovačku kuću, kažu, dolaze im i grupe iz Afrike u lov na medvede...

- Nisam čuo za to. Nebojša Glogovac je poreklom odande, otac mu je bio pop u Trebinju i baš su nas meštani dočekali dobro, izašli u susret za sve što nam treba. Toliko da sam iz zezanja rekao Glogovcu: "Ne prija mi tvoja popularnost." Skupili se njegovi ortaci, jedan kaže: "Juče ti bio ćale, uzeo sam blagoslov", a drugi dodaje: "Ja sam rekao da ću uzeti od Nebojše, videću ga sutra."

Gde najčešće idete u lov?

- Član sam lovačkog udruženja u Jabukovcu u Negotinskoj krajini. Često odem i kod kumova na Jastrebac, Mokru Goru, gde imam svoju lovačku kolibu, a i na sever Crne Gore. Tamo, između Bijelog Polja i Mojkovca, u selu Tomaševo, takođe imam kumove, a idem i u predeo Bajina Bašta - Skelani.

U kojoj sezoni najviše volite da idete u lov?

- Najviše volim da lovim divlje svinje i srndaće. Srndać se lovi samo leti, nekoliko meseci, lov počinje prvog maja i završava se u vreme parenja, u avgustu. Za sve postoji kalendar... Najmanje sam ulovio zečeva i fazana, a imam preko 40 srndaća, dosta veprova...

(Foto: mozzart sport)

S kim ste išli prvi put u lov? S ocem?

- Da, bio sam baš mali, ali i svi rođaci su lovci, pa i s mamine strani. Pradeda po majci, ćale, burazer... Svi se bavimo nekim čudnim sportovima. Naravno, igrao sam i fudbal kada sam bio mlađi. I danas ponekad zaigram, ali mi to nikada nije bio prvi sport. Uvek sam više voleo da jedrim, ronim, sve vezano za more, vodu, planinu...

Kod brata Nestora u Meksiku, gde on radi kao podvodni snimatelj, radili ste i emisiju o ronjenju…

- Zvala se "Zadržite dah s Vukom Kostićem". Emitovala se na Hepi televiziji.

Ronili smo po potopljenim brodovima, pećinama...

Da li on snima za istraživače ili ...

- Za razne, kome god treba. Ronili smo s kit ajkulama, od po 15 metara. Naravno, mi smo išli za džabe, a to turisti plate 700 dolara. I to da se brčnu pet minuta. Nestor je radio promotivni materijal za kuću koja vodi na piknike, ekskurzije. Ja sam bio njegov veseli pomagač.

Veseli? Zar nije to bilo ipak pomalo strašno?

- Nije. Nisam ja baš strašljiv čovek, a brat me ne bi ni poveo da radim nešto što misli da ja ne bih mogao. Pogotovo me ne bi vodio negde gde bi nam život bio u opasnosti.

Koliko ste bili blizu ajkulama?

- Pa i ideš da bi bio blizu, da se kupaš s njima.

Kako reaguju na blizinu ljudi?

- Ništa, gledaju svoja posla. Možda ćemo to i da prikažemo u nekom sledećem serijalu. Naduvana je priča o tome kako ajkule jedu ljude. Desi se i to, ali to je jedan čovek na celoj planeti u godinu dana. A ljudi ubiju milione ajkula godišnje za supe od peraja. Najviše Azijati.

Gde ste to ronili, u Meksičkom zalivu?

- Ne, na Obali Maja, na poluostvu Jukatan, koje je nekih pola sata od Kube. Tamo smo pecali, išli smo na dipsy fishing, ono što je Hemingvej radio, i lovili sabljarke. Volimo to, pa smo spojili lepo i korisno.

Jeste li upoznali neke lokalne ribolovce?

- Sve su to Nestorovi drugari. Ali slabiji su oni ribolovci od nas. Lenji su. Generalno su sirotinja, ali žive na lepom mestu i zarađuju od turizma.

Čije su ribolovačke priče bolje, srpske ili meksičke?

- Uvek se kaže, lažu ovi ili oni. Čuvam fotografije s ribolova, fotografišem ulov, baš zato da mi ne bi rekli da su mi to ribolovačke priče. (Zaista, s police Vuk uzima album i pokazuje redom fotografije s ulovom, prim. aut.) Ovo je lampuga, ili dorado. Vidi kolika je to ribetina, ima preko metar i po. Ovo su (pokazuje drugu fotografiju, prim. aut.) barakude. Obukao sam SSSR majicu, blizu smo Kube, pa je sigurnije ako dođe do frke, a-ha-ha…

Šta je bilo najbolje za adrenalin?

- Ronjenje po slatkovodnim pećinama. Zovu se senope i nalaze se blizu piramida u kojima su Maje podnosile žrtve bogovima. Ispod zemlje postoji sistem vodenih tunela dugačak 140 kilometara, ali 90 odsto su neistraženi, pa se pri ronjenju svi moraju pridržavati za sajle da ne bi zalutali. Ne može da se izroni, svi tuneli su puni vode. Malo je klaustrofobično, ali ne misliš o tome. Uživaš.

Koliko može da se ostane dole?

- Zavisi kako dišeš. Može se izdržati oko sat vremena. Ali ako se uzbudiš i brzo dišeš, možeš celu bocu da potrošiš i za 15 minuta. Onda posudiš regulator od onoga ko ide sa tobom i vratite se.

Da li je u Meksiku razvijen lov?

- Imaju neke jelenčiće, ali nisam išao u lov. Nisam imao želju. Burazer mi je zabranio da tamo pričam o tri stvari: o ratu, da objašnjavam ko su Srbi, i o lovu. Onda sam upoznao neke Teksašane koji su me odmah zvali da dođem kod njih u lov. Stariji su, rone, idu da pecaju na Kubu...

Priznajte, jeste li im objasnili gde je Srbija i ko su Srbi?

- Nemaju oni pojma. Znaju da je neki rat bio u Jugoslaviji...

I tako ste uspeli da prekršite sve tri bratove zabrane?

- A-ha-ha... Da, ali samo s tim Teksašanima. Zato što smo spontano počeli da pričamo.

Gde ste ovde počeli da lovite?

- Prvo što pamtim je lov s ocem na Kosmaju. Ne znam šta se tada lovilo, zec, fazan... Imao sam možda šest ili sedam godina.

Tada još niste imali ni pušku?

- Ne, bio sam u podmlatku, kada se klincima objašnjava kako i šta treba da se radi u lovu. I sada ima mladih lovaca, ali problem će biti ako nam uvedu evropske zakone... To ne bi valjalo jer smo mi, uopšte postsocijalističke zemlje, najbogatiji divljim životinjama. Gledano po metru kvadratnom, u Srbiji ima više vukova nego u celoj Evropi. Oni imaju samo dva čopora vukova.

Šta je problematično u evropskim zakonima?

- Bio bi mi potreban ceo intervju samo za tu temu, da objasnim sve nepogodnosti. Dovoljno je videti da su oni svu svoju divljač pobili, i sada nama pričaju kako mi treba da se odnosimo prema lovu. Drugo, u Srbiji su 90 odsto lovaca ljudi sa sela, koji žive u prirodi, a u Španiji i Engleskoj samo su baroni i lordovi lovci... Kod nas je to narodni sport.

Vi glumci važite za spavalice, takav vam je i posao. A kako uspete da ustajete za lov?

- Volim je da ustajem rano kada idem u lov i, normalno, kada snimam ujutru. To ima neku svoju čaroliju, ta priroda ujutru... Adrenalin radi kada osećaš hladnoću, sneg, kada ujutru skoči jelen topao od spavanja, a para mu ide na nos ili pak natrči krdo divljih svinja... Ili u septembarsko jutro, kada je parenje jelena. Jeleni riču, idu kroz košute, mangupiraju se... Tada se love jeleni, neobazrivi su, lakše im je prići...

(Foto: mozzart sport)

To je uglavnom u Negotinskoj krajini?

- Da, ali ima i u Sremu, Jastrebcu... A karpatskog jelena, koji je veći od našeg, evropskog, i koga nema u Zapadnoj Evropi, kod nas je moguće pronaći u Krajini.

Jeste li kada ustrelili nekog jelena kapitalca?

- Ne, ovi moji nisu ni za medalje. Postoji zlato, srebro i bronza, boduju se po broju parožaka, težini glave... Za ulov jelena kapitalca stranci plaćaju i po 12.000 evra. To jeste skup sport, ali ja nisam nikada patio da lovim neke izuzetne primerke. Meni je dovoljno da imam jelenka, adrenalin, priču...

Uspete li da nagovorite nekog od kolega glumaca da ide s vama u lov?

- Bane Tomašević i Miodrag Fišeković su takođe lovci. Viktor Savić dosta roni. Odrastao je na moru, kao brat i ja. Njegovi su imali vikendicu, a mi jedrilicu. Od starijih glumaca znam da je lovac čika Aca Berček. Bio je prijatelj mog pokojnog oca. Baš smo ga, snimajući u Trebinju, pominjali. Pričao mi je kako ga je moj otac nagovorio da kupi prvi karabin i kako je išao s njim da izabere.

Kada je vama otac kupio prvi karabin?

- Sa 18 godina sam dobio rusku "rozaru". Dvocevka, izgleda baš kaubojski...

To taman da ponesete kada budete išli kod drugara, lovaca iz Teksasa?

- A-ha, ha... Da, oni su me odmah zvali da dođem kod njih. Prvo sam kao mali dobio luk i strelu, pa vazdušnu pušku i tek onda pravu... Pamtim koliko sam kao dete bio pažljiv u lovu. Znao sam da će me, ako nešto pogrešim, sledeći put teško povesti. Nagledao sam se lovova, dranja... Uvek me to interesovalo, gurao sam se da vidim kako deru životinje, da bih ja sledeći put znao.

Znate li da skuvate neko jelo od divljači?

- Slabo, to više mama radi. Znam da pržim, pečem i pravim roštilj, ali paceve za divljač nisam nikada pravio. Na moru uvek ja pravim roštilj na plaži, pečem ribu koju ulovimo. Uvek se toliko nadimim da mi se posle ni ne jede...

Nedavno je bila je i premijera filma Neprijatelj. Snimali ste na identičnom mestu gde je vaš otac početkom 60-ih snimao film Kozara.

- Tako je bog odredio. I tamo sam šetao s lokalnim lovcima. Baš je lepa Kozara, uživao sam radeći taj film. Na TV-u uvek u prva tri minuta vidim da li je nešto film ili neka papazjanija. Neprijatelj je film od početka do kraja. Dobar je. Mislim, za one koji vole tu tematiku, a ja volim.

Koji sport volite a da nije lov?

- Od malena su mi bili uzori borci Žeror Leboner, Semi Šilt... Više sam znao imena boraca nego fudbalera. Sa šest godina sam počeo da treniram karate.

Ta šesta godina je u vašem životu bila za sve - lov, ribolov, gluma, karate...

- Što bi rekli, tako sam zadojen. Mislim da je to tajna dobrog roditeljstva. Sve što je moj otac znao i dobro radio, preneo je na mene. Bio je profesionalni mornar pre nego što je upisao Akademiju. Voleo je reku i more. I burazer i ja smo u tome povukli na njega. Nestor je plovio na prekookeanskim brodovima, pa je potom postao instruktor ronjenja i podvodni snimatelj, a ja glumac. Tako da smo se rasporedili... Tata je više voleo severna mora, a brat Karibe, toplilje destinacije.

Otac vam je plovio po severnim morima?

- Preplovio je pola sveta. Bio 1933. godište, posle rata je upisao Brodarsku školu. Njegova životna priča stala bi u pet romana. Otac odveden u Mathauzen, majka mu umrla, sestra poginula... Otišao je na brod da vidi sveta. Bio je oficir u mašinskom odelenju.

Na nekom našem ili ruskom brodu?

- Na našem. Kapetan broda je bio otac Olivere Katarine. Pričao mi je kako su švercovali za državu. Narede im da ispod uglja sakriju mašine potrebne za neku od fabrika, i oni dovezu... Takoreći, legalan, državni šverc.

U šestoj godini je bilo i vaše vatreno krštenje u Ateljeu 212.

- Prvo sam krenuo u glumačku grupu kod Mike Aleksića, a u Ateljeu sam igrao u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu u režiji Mucija Draškovića, s Gagom Nikolićem, Perom Kraljem... Tumačio sam ulogu Vaneta siročeta, što baš nije mala uloga… Nego, nisam vam rekao da planiram da na Mokru Goru doteram konje. U Tomaševu u Crnoj Gori sam odrastao jašući, i u lov smo išli s njima, nije tada bilo džipova. Hteo sam i da jednog većeg konja, a i jednog ponija oteram u Sremsku Raču, gde takođe imam prijatelje.

A gde će na Mokroj Gori biti konji? Vi zbog obaveza ne možete često da budete tamo?

- Kod prijatelja koji tamo živi. Neka mu služe tokom godine, a da ja mogu da malo jašem kada dođem.

(iz filma "Neprijatelj")

Kada stignete da se bavite svim tim hobijima, s obzirom na to da za svaki morate van grada?

- Stignem. Ovo radim, a za hobije živim. Uvek gledam da minimum dva meseca godišnje budem na jedrilici, oko Nove godine na Mokroj Gori, za Božić na Jastrebcu, a za Prvi maj u Negotinskoj krajini. To su zapečaćeni datumi.

Podnesete li vi taj raspored rediteljima?

- Kažem, ali tada se ionako ne radi. Leti ne rade pozorišta, oko novogodišnjih praznika takođe, a Prvi maj u Krajini mi je svetinja.

Jeste li zacrtali sebi gde bi u svetu voleli da odete u lov ili ribolov?

- Rusija me privlači, Sibir, ali i Karibi. Jednako bi voleo da idem i u Afriku. Deda po majci, deda Voja, radio je u Energoprojektu i pola života je živeo u Africi. Čuo sam od njega fenomenalne priče o Maroku, Madagaskaru... Pričao mi je kako su pravili rakiju od banana. Mada ja ne volim zmije, bube, komarce... Voleo bih da odem i u Južnu Afriku, Svazilend. Neki prijatelji su bili tamo... Doktor Colić, plastični hirurg, s prijateljima ode jednom godišnje da peca u Sibir, na Kubu, odu da love u Afriku. Voleo bih da odem jer tamo može da se roni s belim, najopasnijim ajkulama.

Nagovorite brata da odete tamo i snimite neku emisiju?

- Da, da...

Taman da na kanalima Trevel i Nacionalna geografija ne gledamo stalno reprize...

- Postoji tu jezička barijera, ali ko je gledao moje epizode video je da to uopšte ne zaostaje za bilo kojom epizodom s Nacionalne geografije ili Historija. Ali da se ne lažemo, gde će neko u svetu da sluša Srbina kako priča?!

U BELIM LAVOVIMA SAM PRAVA ZLICA

Za 27. april je zakazana premijera filma Beli lavovi, scenariste i reditelja Laze Ristovskog. Reč je o tragikomediji snimljenoj u pustim fabričkim halama u Rakovici, koja govori o ljudima koji nisu spremno dočekali tranziciju i nisu uspeli da se snađu. Njegovi junaci, kako je najavio Ristovski, su radnici, seljaci i poštena inteligencija, koji su kao beli lavovi - ugrožena vrsta.

Igrate li tu nekog dobrog, uzornog momka?

- Uuu, tu baš nisam dobar momak. Igram pravu zlicu. Nisam još gledao film, pričaćemo o njemu kada ga vidim.

Mislite da su možda u montaži vaš lik uspeli učiniti manje zlicom?

- Ne znam koja bi montaža uspela da me spasi da u tom filmu budem fin i pristojan.

OČEV KARABIN

Kako ume da kaže "mlad sam momak, ali već stari lovac", zbirka pušaka Vuka Kostića danas je dostigla 15 komada. Ali jedna mu je ipak omiljena.

- Džabe ih i imam toliko. Kolekcionar sam i volim to, kupim ih i zbog brata Nestora, ali u lov uvek nosim jednu te istu. To je puška mog oca, ZKK karabin, zbrojovka brno 857, kalibar 7.9, ima Cajsovu optiku 4x32. S njom uvek lovim. To mi je kao relikvija. Mogu da kupim i pušku od 50.000 evra, ali ne mogu nikada da kupim ćaletovu pušku.

ROGOVI I LEVISKE

U Siminoj 18, u kući Vukovog pradede, oca njegove bake po majci, šumarskog inženjera koji je fakultet završio pre Prvog svetskog rata, na zidu su bili okačeni ogromni jelenski rogovi. Pradedov trofej uvek ga je, kaže, privlačio.

- Otac nije voleo da trofeje kači po sobi. Govorio je: "Gde da koščurde držim u kući?" Velika je to porodica, dok se sve to razdelilo, meni ni rogče ne ostade. Imam pradedovu fotografiju s ustreljenim jelenom iz 1920. godine. Takvi jeleni više nigde ne postoje. Nadao sam se da ću ja dobiti te rogove, ali, eto, nisam. Sinoć sam baš prolazio pored te kuće. Nalazi se preko puta Kluba književnika, a Ljilja Kapor, supruga našeg divnog Mome, je devojačko – Kostić. Išli smo na promociju knjige koju je posvetila Momi, koji je svojevremeno bio cimer s mojim ocem Kljakom. Imali su kao studenti, pričali su mi, jedne leviske. Odnosno, Moma ih je imao, ali su ih delili. Jedan je uvek sedeo kući dok je drugi bio s devojkom na sastanku. Kad se taj vrati, drugi oblači leviske i ide na sastanak...

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.