Dejan Erić, direktor Instituta ekonomskih nauka – Sakupljač znanja

Dejan Erić

Da je neko dečaku iz radničke porodice, rođenom jednog avgustovskog dana 1962. u Beogradu rekao da će šetati parketom Nujorške berze, boraviti na Berkliju, Kolumbiji ili Londonskoj školi ekonomije u najmanju ruku mu ne bi poverovao. Da je neko momku, koji je još u srednjoškolskim danima navikao da se za sve izbori sam, rekao da će nakon fakulteta moći da bira posao koji želi, ni tad mu ne bi poverovao. Ali zato danas, Dejan Erić veruje da u životu ne postoji nemoguće.

Profesor ekonomije, direktor Instituta ekonomskih nauka, istraživač, konsultant, menadžer više projekata, član upravnih odbora nekoliko kompanija, sigurno nije jedini kome je sve ovo pošlo za rukom u našoj zemlji. Ali je jedan od retkih koji, pored svega toga, nije zaboravio na prostotu duha, učtivost, čvrst hod po zemlji i na poštovanje onog koji sedi preko puta njega. Ma ko to bio.

Eknomista umesto knjižničara

Iako je bio najbolji đak Šeste beogradske gimnazije, posle druge godine rešio je da se prebaci u Prvu ekonomsku školu. Bila je to racionalna odluka - poimanje ekonomije ne kao idealnog budućeg poziva, već kao zanimanja koje lakše može da mu obezbedi novac. Bar lakše od smerova knjžničara i knjižara, koje je nudilo tada usmereno gimnazijsko obrazovanje.

- Moj otac je bio invalid, majka kuvarica i kada potičete iz takvog okruženja to vas nauči da uvek razmišljate o tome kako da zaradite ako želite da kupite sebi nešto, izađete, otpujete... Roditelji su mi dali obrazovanje, ljubav i energiju, za ostalo sam morao sam da se borim. Oduvek sam želeo da budem nezavistan i tako sam birao i školu i posao - priseća se za "eKapiju" Dejan Erić.

"Ko nije za vojsku nije ni za ženidbu"

Po završetku srednje škole, logičan izbor je bio Ekonomski fakultet. Kako je tada vladalo mišljenje da "ko nije za vojsku nije ni za ženidbu", u šali kaže da nije hteo da ga prati loš imidž, da sebe tako brendira, pa je odlučio da fakultet malo sačeka. Vojnički dani u Zaječaru i Nišu su ga dodatno očvrsnuli, a po povratku je odmah nastavio sa obrazovanjem.

- Bio sam vrlo pragmatično orijentisan, razmišljao sam kako da završim fakultet što pre jer sam želeo da dođem do svog parčeta hleba.

Profesori Dejan Erić i Žan Pol Gišar

Tako je završio Ekonomiju za četiri godine, a prosek 9,74 uticao je na to da su mu odmah ponuđeni poslovi u tri firme - "Energoprojekt", "Beogradske toplane" i Jugobanka. Iako je bio "zaljubljenik" u bankarstvo, iako su u to doba plate u "Toplanama" bile najviše, odlučio se za "Energoprojekt". Verovao je da će ga taj posao odvesti u inostranstvo gde može da zaradi više i napravi kuću na moru, što mu je tada bio san.

Dve godine u finansijskom sektoru, u internoj banci "Energoprojekta", za njega su bile značajno iskustvo. Kako kaže, rad u privredi mu je dosta pomogao, zato što je imao mogućnost da se susretne sa brojnim praktičnim problemima i da, što će se kasnije ispostaviti kao korisno, tako priprema svoje studente za dan kada završe fakultet.

Profesura - voda u kojoj najbolje pliva

Akcija profesora Slobodana Unkovića, "400 asistenata za Beogradski univerzitet" promenila mu je život. Konkurisao je i bio izabran za asistenta na predmetu Planiranje i politika razvoja preduzeća-oblast menadžmenta, strategijskog menadžmenta, investicija. Od te 1989. godine sve do 2005. radio na Ekonomskom fakultetu. Sagovornik "eKapije" je bio jedan od retkih ljudi koji nikada nije imao reizbor, uvek je išao u više zvanje. U međuvremenu je magistrirao, doktorirao i izabran za vanrednog profesora.

Ličnom odlukom, zbog koje se nikada nije pokajao, prešao je u Beogradsku bankarsku akademiju. Naime, video je da ima mnogo stvari koje želi da uradi, a da sredina na Ekonomskom fakultetu na kome je tada radio to ne razume i ne podržava.

Naredne godine postao je i direktor Instituta ekonomskih nauka.

- Razlika je u tome što sam se konačno našao u poziciji da sam prvi čovek kuće i "desicion maker" (donosilac odluka). To vam onda daje veliko zadovoljstvo zato što vi kreirate atmosferu, kreirate principe i strategiju kakvu kuću razvijate. U ovih 4-5 godina smo značajno promenili Institut, podmladili, osavremenili... Mnogo verujem u mlade ljude, u vreme krize zaposlili smo 7-8 mladih istraživača - kaže Erić i dodaje da nema problem sa budžetskim ograničenjima još bi ih primio, jer misli da je najveće blago u ljudima.

- Ako imate dobre ljude ne može vas ni kriza salomiti, jer će ti ljudi uvek naći način kako da isplivaju.

Sva čuda sveta

Erić je jedan od retkih ljudi koji u vreme poremećenog sistema vrednosti ne veruju u materijalne stvari.

- Sve materijalno bih dao, ali nikada ne bih ono što nosim u sebi, svoju energiju i znanje koje sam stekao kroz usavršavanje. Jer ako to imate, vi možete ostati bez svega i ponovo ćete sve to napraviti.

Putovanja su mu pasija.

- Kada sam bio dete dobio sam knjigu "Sva čuda sveta". Sećam se kako sam maštao da posetim neka od naslikanih mesta – kaže profesor i ponosno dodaje da je danas malo tih predela iz knjige koje nije obišao.

Imao je prilike da živi u četiri, kako kaže, prelepe zemlje. Početkom devedesetih živeo je godinu dana u Velikoj Britaniji, u Londonu gde se školovao na London School of Economics i to iskustvo je, kaže, postavilo temelj onoga što je danas i oblikovalo pravac u kome želi da se razvija.

Sa saradnicima u Nici

Onda je 2002, živeo u SAD. Tada je obišao čak 27 američkih država (možda više od onih koji žive ceo svoj vek tamo), bio na 25 univerziteta i izučio sve aspekte funkcionisanja univerziteta kao obrazovne institucije i kao naučno-istraživačke institucije. Te godine, kao Fulbrajtov stipendista sreo se sa ljudima iz čijih knjiga je do tada učio i po kojima je predavao. Velikan iz sfere liderstva i menadžmenta Voren Benis poklonio mu je desetak knjiga; sa učenikom nobelovca Herberta Sajmona- Henrijem Minsbergom uživao je razgovarajući...

- Mnogi od tih ljud su veliki ne samo po tome što su uradili već su veliki zbog toga što imaju fantastičan odnos prema svojim saradnicima, i ne ističu u prvi plan svoju veličinu.
Dejan Erić poštuje profesionalce, ali je uvek imao problem sa formalnim autoritetom. Neko može biti šef, a u isto vreme i "budala". Cenio je zato neku drugu vrstu autoriteta- autoroitet znanja, stručnosti, autoritet dobrote i autoritet rezultata.

- Imao sam sreću da smo imali i jedan Tempus program sa Fakultetom za menadžment Univerziteta u Torinu, pa sam neko vreme živeo i u meni dragoj "bella Italiji".

Ove godine je, pak, dobio usavršavanje u Francuskoj.

Još uvek "krade" znanje

Znanje koje smatra svojim najvećim kapitalom, neprestano stiče. Smatra da je glavna osobina mladosti radoznalost.

- Možda imam puno godina, ali mislim da sam sačuvao taj mladalački duh jer me i danas mnogo stvari zanima. Sada u Francuskoj slušam predavanja na francuskom - vežbam jezik i kraduckam neka nova znanja, jer ma šta mislili nikada ne znate sve. U nauci i obrazovanju čovek mora da ima nekog crva koji ga gricka i koji pita da li je baš sve to tako ili ima još neka naučna istina.

Samokritičan je i ne voli ljude koji u prvi plan ističu lični interes. Kad čuje takve uvek se zamisli kako se ti isti ne zapitaju "može li meni da bude dobro ako nije dobro mojoj organizaciji, mojoj zemlji?"

Svoje studente uči da vredno i marljivo rade i da nemaju čega da se boje.

- Problem je što rezultat ne dođe uvek odmah. I što postoje ljudi koji se ne bave vašim delima nego vama. Da mi je neko rekao da ću biti na Berkliju, MIT, Kolumbiji, London Business School, pre 20 godine, ja bih rekao da nema šanse. Sada ja to govorim svojim studentima - nema šanse ako ste posvećeni da rezultat ne dođe.

Važi za profesora na čijim se predavanjima traži mesto više, kao u pozorištu. Za njega je katedra pozornica, a prvo pravilo mu je – predavanje ne sme biti dosadno.

Vera u tržište kapitala

Sa saradnicima u Nici

Kažu i da je "mag za berzu". Bio je direktor brokerske kuće "Stockbroker", a kada je izabran u sastav Komisije za hartiju od vrednosti, zbog sukoba interesa, prodao je akcije i izašao u potpunosti iz tog posla. Međutim u srpsko tržište kapitala, iako je poslednjih godina u krizi, i dalje veruje.

- Izuzetno verujem u koncept tržišta kapitala i jedna od mojih najvećih kritika Vladi jeste što ga je potpuno zapostavila. Bilo je nekoliko poteza na razvoju državnih obveznica, što pohvaljujem. Ne možete razvijati privredu isključivo na bankarskom kreditu, posebno kada imate restriktivnu kreditno-monetarnu politiku, kada imate problema sa inflatornim pritiscima i strukturnim problemima u privredi. Vi morate da razvijate tržište kapitala kao osnovno tržište faktora. A tržište faktora čini srž tržišne privrede. Zato dovoditi u pitanje tržišta kapitala znači dovesti u pitanje i tržišnu privredu.

Brine ga i čudi zašto se kod nas ne govori o nekim drugim zemljama koje su uspele.

- Imate primer Indije, zemlje koja je u sektoru javnih preduzeća napravila pravi bum. U tom sektoru imaju veći stepen profitabilnosti od sektora privatnih preduzeća merenim raciom "Return of equity" (ROE), i zaostaju svega 1-2 % za sektorom inokompanija - kaže Erić i pita se kako je moguće da su neke zemlje uspele da pronađu recept, a mi koji smo imali određenu komparativnu prednost, stagniramo.

Oskarovac na putu

Mada deluje da mu je dan pretrpan poslovnim obavezama, ne žali se kako nema vremena i za ono što ga opušta. Stiže i da sa prijateljima odigra po neku partiju basketa, i da čita, i to dosta. To verovatno radi onda kada ne gleda filmove. Jer, direktor Instituta je pravi filmofil, u privatnoj kolekciji ima skoro sve filmove nagrađene nagradom Oskar za najbolji film. Nedostaje samo prvo nagrađeno ostvarenje – film "Wings". Međutim, posle duge potrage, poručio ga je nedavno preko E-bay, i s ponosom kaže da su mu pre nekoliko dana potvrdili da i "Wings" uskoro stiže u njegove ruke.

A čim se vreme prolepša, našeg sagovornika ćete teško videti u Beogradu. Jer, ipak je uspeo da ostvari dečački san sa početka priče - napravio je kuću na moru. Nije mu to uspelo od onih para iz "Energoprojekta", ali jeste mnogo godina potom. Nasledio je od majke i dede nekoliko ari na crnogorskoj obali, blizu Svetog Stefana i podigao svoju oazu mira i ljubavi. Mesto koje će ga podsećati da se dečački snovi ipak ostvaruju. Naravno, ukoliko ne prestanete da verujete u njih.

J.Đ.