Izvor: Mozzart sport | Petak, 18.02.2011.| 14:31
Izdvojite članak Odštampajte vest

Ljubiša Ristić, pozorišni režiser Arhivar sporta i razonode

Ljubiša Ristić
Ljubiša Ristić (Foto: mozzart sport)

Koliko li se u poslednjih 40 godina proslavljeni reditelj Ljubiša Ristić napričao o pozorištu… O politici još duže. Počeo je njome da se bavi još u studentskim danima u listu Student, nekoliko godina pre njegove diplomske predstave "Buba u uhu", koja je od 7. juna 1971. do danas na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Decenijama unazad pitaju ga da javno kaže svoje mišljenje, a teme se ređaju: komunisti, liberali, Šekspir, Krleža, KPGT, socijalisti, JUL, političko pozorište... Pa isto to iznova, u krug. A malo kome je poznato da Ljuša pomno prati i pamti sport bar deceniju i po pre politike i pre profesionalnog rada u pozorištu.

- Kada bih se razumeo u pozorište i u politiku kao što se razumem u atletiku, gde bi mi bio kraj – kaže nam Ljubiša dok sedimo u staroj šećerani, u kojoj posle nekoliko godina neigranja predstava zbog požara koji je teško oštetio krov, teku pripreme za novu sezonu KPGT-a.

Plan je da sezona počne u maju, a osim dva Šekspirova komada "Ričarda III" i "Koriolana", te Handkeovog "Psovanja publike", tu su i predstave "Biciklista", "Razdeljak", "Veliki brat" i "Maskara". One se, kako kaže reditelj Ristić, na direktan način bave junacima ili lažnim junacima našeg vremena, poput članova Zemunskog klana, Đorđa Balaševića, aktera Velikog brata i Katarine Rebrače. Tekstovi, odnosno materijal za predstavu, uzeti su iz novinskih napisa i internet komentara čitalaca.

Posle razgovora o novoj pozorišnoj sezoni, vraćamo se sportu. U obavezi smo da napomenemo da intervjuu ne bi bilo kraja da smo stavili sve atletičare, njihove trke, vremena koja su postigli i rasporede u stazama, kao ni fudbalere, strane i domaće klubove i trenere koje Ljubiša Ristić pamti od 50-ih godina prošlog veka naovamo.

- Trenirao sam atletiku kao klinac, pre 50 godina, a-ha-ha... Malo smo burazer Branko i ja trčali, igrali smo i fudbal, čak smo kratko vreme i boksovali. Ali to nema veze s mojim praćenjem sporta. Po prirodi sam radoznao, razne stvari me zanimaju, od filozofije do fudbala.

Bar je kod nas fudbalska filozofija i te kako razvijena...

- Od detinjstva sam navijač Partizana. Ne samo zato što mi je otac bio vojno lice, cela moja generacija navijala je za Partizan. Naročito se veliki broj klinaca u Beogradu priključio armiji navijača crno-belih kada je krajem 50-ih i početkom 60-ih ceo omladinski tim Partizana prešao u prvi tim. Trener je bio Matekalo, a potom Bobek. Partizan je tri uzastopne godine uzimao prvenstvo. Bili su to sve budući reprezentativci: Šoškić, iz Zemuna je došao Galić, od starijih je tu bio Kaloperović, jedno vreme i Pajović, Rašović, Vasović, braća Čebinci... Taj fantastičan mladi tim je kasnije došao do finala Kupa šampiona.

Da li vas je otac vodio na utakmice?

- Išli smo dva- tri puta s ocem, ali to su uglavnom bile utakmice reprezentacije. Na Partizanove sam išao s burazerom, sam ili s društvom. Ispričaću vam jedan smešan kuriozitet…

Kakav kuriozitet?

- Prvi novinski tekst koji pamtim, i dan-danas ga imam pred očima, pročitao sam kao petogodišnjak, u zimu između 1952. i 1953. Bio je na sportskoj strani Politike. Imao je čudnu fotografiju: u gornjem levom uglu bila je slika golmana u paradi, ali samo na jednom stupcu. Prezivao se Stojanović, bio je to golman Parizana koji je branio na čuvenoj južnoameričkoj turneji. Tekst je bio izveštaj utakmice s čileanskim prvakom Kolo Kolom, igrali su nerešeno, 0:0.

Većina nas se ipak samo seća Zvezdine utakmice s Kolo Kolom…

- Ih, to je bilo mnooogo kasnije.

Dobro, kako se tih 50-ih išlo na utakmice, organizovano, svi zajedno...

- Bili smo veoma mali kada smo krenuli na utakmice. Sećam se jednog popodneva. Moskovski Dinamo došao je u goste Zvezdi. Utakmica se igrala na stadionu JNA. Padala je kiša. Bila je to prva noćna utakmica koju sam kao klinac gledao. Imao sam tada 10-11 godina. Sistem je bio, odeš na stadion, čekaš, prolaze razni ljudi i jednog pitaš: "Čiko, je l’ mogu s vama?" On te uhvati za ruku i uvede kao svoje dete. Deca su džabe ulazila, tako smo mi klinci radili. Neverovatan prizor: zelena trava, kiša, Moskovljani u žutim dresovima... To je utakmica kada je Bora Kostić dao Jašinu čuveni gol sa 42 metra.

(Foto: mozzart sport)

Kako se završila?

- Bilo je 4:2 za Zvezdu. Većina se seća tog Kostićevog gola Jašinu, a ja se sećam neverovatnih stvari koje je Šekularac radio. Po trojicu je vukao sa sobom, predribla ih, pa ih sačeka da ponovo dođu, potom ode do aut-linije, podigne loptu na grudi, pa je iznese kroz dvojicu igrača.

Kako ste stizali do stadiona? Jeste li živeli blizu?

- U Proleterskih brigada, današnjoj Krunskoj, blizu Kalenićeve pijace. Peške smo išli do Topčiderskog brda.

A je l’ posle bilo s klincima iz kraja na male golove?

- Svaki dan, i to na uglu Krunske i Molerove ulice. Tih 50-ih samo je današnja Krunska bila asfaltirana, sve poprečne ulice bile su kaldrmisane. Igrali smo na asfaltu, a golići, po dva kamena, bili su u Molerovoj ulici. Naišli bi ponekad automobili kanadske, belgijske i mađarske ambasade, koje su tada bile u komšiluku.

Samo su diplomate prolazile s automobilima?

- Uglavnom. Sećam se belog "ševroleta" iz kanadske ambasade. Imao je, pored sirene, zvonce kojim je upozoravao pešake. Mi stanemo, oni prođu, pa ponovo. Prođe bar 15 minuta do sledećeg automobila. Kroz te ulice su još išle i konjske zaprege.

Jesu li vam zaprege pravile probleme na terenu?

- A-ha-ha, nisu. Fudbal na ćošku igrali smo negde do 14. godine, dok nismo počeli da se češljamo, tobože brijemo i pišemo pesme. Tada kreću žurke, te 1955-56. slušamo prvi rokenrol, a ja sam počeo da se bavim i glumom.

Ko vas je odveo u glumački studio?

- Dejan Karaklajić (reditelj poznat po filmu "Ljubavni život Budimira Trajkovića", dugo živi u Americi, prim.aut.), s kojim sam išao u isti razred u Osnovnoj školi "Sveti Sava". Njegov otac Đorđe Karaklajić bio je čuveni dirigent Velikog narodnog orkestra Radio Beograda. Dejanova majka odvela nas je u Radio Beograd i tako smo preko veze primljeni u grupu kod Bate Miladinovića. Imali smo devet godina, preko dana smo igrali fudbal, a posle škole išli na probe.

Kakav je Karaklajić bio u fudbalu?

- Nije on igrao fudbal. Bio je dete iz dobre kuće, živeo je na ćošku Baba Višnjine i Njegoševe. Roditelji su ga oblačili u neka smešna odelca i stalno vodili u posete. Mi smo mu se zbog toga smejali, bilo ga je veoma sramota. Posle je on otišao u Kino klub Beograd, a ja sam kao dete igrao u pozorištima i snimao filmove, ali me je sport uvek zanimao. Atletika mi je bila slabost. U to vreme često su održavani međudržavni susreti reprezentacija. Jedan nikada neću zaboraviti.

Koji?

- Dvomeč Jugoslavija – Francuska. Imao sam 11, a brat 10 godina. Ceo dan smo bili na stadionu JNA. Lorger je trčao 110 metara prepone, a Franjo Mihalić 10.000 i 5.000 metara. U francuskoj reprezentaciji bio je čuveni Alžirac Mimun, koji je pobedio Mihalića u maratonu na Olimpijadi u Melburnu. Mimun je osvojio zlato, a Mihalić srebro...

Po čemu je taj dvomeč bio poseban?

- Sedimo brat i ja, gledamo, a pored nas sedi jedna žena u trenerci. Da li sam ja nešto pitao brata Branka ili on mene, ne mogu da se setim, ali ona je odgovorila. U neko doba premesti ona mene, sede između nas dvojice i krene da nam objašnjava atletiku govoreći o Lorgeru: "Evo sada, gledajte, on je najbolji jer najbrže startuje. Videćete, kada bude start, krenuće pre drugih jer ima dobre reflekse i tako već na početku ima prednost od metar do dva". Završila je svoju disciplinu, 80 metara prepone, i celo popodne nam je svaku disciplinu komentarisala i objašnjavala...

Ko je to bio?

- Milka Babović, kasnije najpoznatija žena koja je radila TV prenose sportskih događaja. Bila je tada reprezentativka Jugoslavije. Jedan od razloga zbog kojih sam kasnije u životu uvek obraćao na atletiku je što nam je Milka tada sve objasnila. I danas znam sve rezultate od pre 30 do 40 godina, pamtim ko je gde šta osvojio.

Milka je zapravo na vama vežbala njene čuvene prenose umetničkog klizanja...

- Komentator je postala mnogo kasnije. Tada je, čini mi se, bila pred kraj sportske karijere. Nije bila naročito uspešan sportista. Odnosno, bila je prvak Jugoslavije, reprezentativac, ali ne rekorder kao što je posle bila Vera Nikolić.

Jeste li kasnije sreli Milku Babović?

- Nisam, iako sam dugo živeo u Zagrebu. Družio sam se s Gaborom Lenđelom, atletičarem.

Jeste li ga upoznali još dok se bavio atletikom?

- On je kao klinac bio najveća nada kratkog sprinta kod nas. Još 1969-70, između Olimpijskih igara u Meksiku i Minhenu, bio je najmlađi član fantastične štafete 4x100, verovatno najbolje u istoriji naše atletike: Križan, Kocovan, Lenđel, Karas. Trčali su 39,7 na Evropskom prvenstvu u Atini.

Da li je Lenđel često, dok ste radili zajedno u KPGT-u u Subotici, pričao o atletici?

- Uvek sam se šalio s njim govoreći mu: "Ti si ludak, trčiš i niti gledaš levo, niti desno. Znaš li ko je trčao tada sve s tobom?" On će meni da zna, a ja ga pitam ko je bio levo od njega. Ne znam, kaže on, neki Italijan. Kretenu, rekoh mu, nije neki Italijan, nego Pjetro Menea. Pitam ga potom ko je bio u stazi desno od njega.... A Lenđel će meni: "Šta ja znam, ja sam trčao." On je u to vreme na 100 metara istrčao 10,3, što je bio svetski rezultat. Brži od njega u trci u Celju bio je samo atletičar Trinidada koji je osvojio zlato na prethodnim Igrama u Meksiku. Bio je kandidat za OI u Minhenu 1972. godinu, ali mu je na pripremama reprezentacije pukao mišić. Reprezentacija je otišla u Minhen, a on je ostao u Celju.

Posle više nije trčao?

- Užasno se razbesneo što su ga ostavili u Celju. Uvek je govorio da mu se to dogodilo jer je trener reprezentacije bio Krešo Račić, bacač kladiva koji nije imao pojma o sprintu, pa ih je terao da trče tokom priprema. Zato mu je pukao mišić, zato nije otišao na Igre i zato je napustio atletiku i otišao u rokenrol.

S kim ste od kolega umetnika najviše voleli da se raspravljate o sportu?

- Ne mogu da se svađam s njima jer ja znam, a oni nemaju pojma. Meni su oni uvek bili smešni jer su diletanti i kada je pozorište i kada je atletika u pitanju, a-ha-ha... Šalim se, ima mnogo ljudi koji su u umetnosti, a vole sport.

Da li je vaš otac, vojno lice, tražio od brata i vas da se posvetite nekom sportu?

- Ne, moj otac je bio poseban kao vojno lice. Bio je vrlo visoki funkcioner, ali je kao student pisao poeziju, studirao je nešto potpuno drugo, a to što je posle rata ostao u vojsci, to je bila volja Partije. Od njega sam nasledio radoznalost, zanimao ga je sport, književnost, opera... Kada sam kao student počeo da se bavim studentskom politikom, nije mi rekao niti jednu reč. Majka se brinula, dolazila je policija, hapsila nas. Ona mi nešto kaže, a on je prekine: "Ćuti, mi smo imali svoje vreme, a oni svoje."

Da li se i vaša generacija delila na Zvezdu i Partizan?

- Naravno, podela je bila i na Bitlse i Rolingstonse. Ali na Novom Beogradu su tada masovno navijali za Partizan. To su bile te godine...

Ili je to zato što su na Novom Beogradu prve stanove dobila samo vojna lica?

- Nije zato. Dobijali su stanove i milicajci. Partizan je bio vojni klub, a milicija je osnovala Zvezdu.

I jeste li se svađali oko toga ko je bolji?

- Ne, nisam imao s kim, zvezdaša uopše tamo nije ni bilo, a-ha-ha... Interesantno je da je bloku stanovalo dosta košarkaša.

Koji su vam košarkaši bili komšije?

- Srećko Jarić je od ranog jutra ubacivao u koš na malom, asfaltiranom košarkaškom igralištu. Bio je još klinac, igrao je u Radničkom, a kad nije bio na treningu, stalno je ubacivao loptu u koš. Čuveni trener Boža Maljković je takođe stanovao u kraju. Bilo je tu još sveta koji se bavio sportom, kao vaterpolista Dragan Solomon...

(Foto: mozzart sport)

Vi ste onda od komšija stalno dobijali karte za utakmice…

- Nisu tada karte bile problem. A sad ni ne idem na utakmice. Smučilo mi se to: "Ovaj napolje, onaj napolje". Vređanje ljudi za pet do 10 evra… Zato ne više volim stadione. Čovek će uvek pre da ode na košarkaške utakmice Partizana, tu je zaista fantastična publika i navijanje.

Nisu li to isti navijači?

- Ti isti navijači koji prave svinjarije na fudbalskom stadionu, sasvim se drugačije ponašaju kada dođu u Pionir ili Arenu. Valjda im je blizu srca, pa su tu vrlo odgovorni. To je daleko najbolja košarkaška publika u Evropi. Publika kod nas još uvek nije finansijski faktor, u smislu da plaća ulaznice i da tako izdržava klubove. Kada naš sport postane, što ja ne bih voleo, potpuno komercijalan, onda će ulaznice biti toliko skupe da ta publika više neće moći da gleda sportske događaje.

A jesu li sportisti voleli pozorište?

- Moj prijatelj Miljan Miljanić, koga sam uvek voleo, uvažavao i često s njim razgovarao o trenerima i rediteljima, stalno je tvrdio da je trener isto što i reditelj. Uvek me je ispitivao kako ja pravim podelu i kako selektiram glumce...

Dolazio je na vaše predstave?

- Voleo je da dovede igrače Zvezde ili reprezentacije u pozorište, naročito na moju diplomsku predstavu "Buba u uhu", koja se i danas igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Samo mi javi: "E dolazim sa Zvezdom" ili "Dolazim s reprezentacijom". Neki od igrača dotad nisu ni bili u pozorištu. Miljan je bio neka vrsta političkog komesara, ili MPV - moralno političko vaspitanje, kako se to onda u vojsci zvalo. Bilo mu je veoma važno da igrači budu kulturni, da budu patriote...

...da pročitaju neku knjigu?

- To je nekad bio deo vaspitanja mladog sportiste. Recimo, košarkaši su važili za intelektualce u sportu, završavali su fakultete, bili lekari, pravnici... Korać je, recimo, bio inžinjer elektrotehnike, ljudi koji su osnovali košarku kod nas bili su profesori univerziteta, razni doktori nauka... Košarkaški intelektualci nestajali su kako se sport profesionalizovao, o čemu moj prijatelj Duci Simonović piše u knjigama.

Jeste li Ducija upoznali dok se aktivno bavio košarkom?

- Ne, dosta kasnije.

Kako se slažete s njim kad se pokrene priča o profesionalnom sportu, budući da je on tu veoma krut?

- Ja sam navijač, pa ne mogu da delim njegova uverenja o sportu i napadu na profesionalni sport.

Jeste li se nekad posvađali oko toga?

- Niko ne može da se svađa s njim, on je uvek u pravu. Sve je to tako kao što on priča o fašizaciji sporta, o tome kako on služi kao zamena za rat, kako su sportisti roboti, ali ja volim da gledam sport.

A jeste li vi kulturnjaci, glumci i reditelji, osim gledanja sporta organizovali nekada turnire u fudbalu ili košarci?

- Ma neee... Posle 15. godine nisam ni potrčao.

Za mnoge predstave KPGT-a i te kako se tražila dobra kondicija gumaca...

- Nada Kokotović (koreograf, jedan od osnivača KPGT-a 1977, prim. aut.) radila je s njima, zvalo se to "Jedan sat najtežih vežbi". Sportisti teško mogu da izdrže takve vežbe koje rade plesači i glumci.

Da li je terala vas, Miodraga Krivokapića i Radeta Šerebedžiju da vežbate?

- Ne, Krivokapića nije mogla, on je Crnogorac. To je za njega baš rizična delatnost. A Rade je kao mlađi bio veoma spretan. Bavio se sportom, doživljavao je sebe kao nekog ko je otišavši u glumce promašio veliku fudbalsku karijeru. I kasnije, gde god da smo bili, našao bi neko društvo za fudbal.

Jeste li koristili gostovanja predstava da gledate neke inostrane utakmice?

- Stalno. Sećam se da smo bili na turneji u Nemačkoj pred neko Svetsko prvenstvo, gledali smo u Bohumu utakmicu naše i nemačke reprezentacije. A i po svetu, kad god je bilo nešto zanimljivo, išao sam da gledam.

A u Americi? Vaše predstave izvođene su u Los Anđelesu, Čikagu, Njujorku...

- Tada smo više išli na rok koncerte, karte za košarku su za nas bile skupe.

Koji sport poslednjih godina najviše pratite?

- Tenis. Svu ovu decu koja danas igraju pratim odavno, još otkako su imali 12-ak godina. Znam sve njihove rezultate, gde su i kako igrali. Sad pratim kako igra mala Natalija Kostić, pa Aleksandra Krunić... Evo, ovog trenutka mogu da vam kažem kako će izgledati srpska Dejvis kup i Fed kup reprezentacija za pet godina!

Kako su to svi i niko u pravu?

- Srđan je potpuno u pravu da Teniski savez nije dorastao toj struci, da ne radi kako treba i ne brine o deci koja dolaze, da porodice moraju i dalje da se o njima brinu. S druge strane, nije njegovo da se meša u te stvari i da on diktira šta i kako. To ipak treba da se drugačije rešava, a najviše greši država koja bi morala da na ozbiljan način odigra svoju ulogu u tome. Da ne ostavlja ni Teniskom savezu Srbije, ni Srđanu Đokoviću da grade Nacionalni teniski centar zato što taj tenis znači državi više nego 50 ambasada.

Šta je rešenje?

- Mogla bi država da uloži novac i da za šest meseci izgradi Nacionalni teniski centar, da ta deca imaju gde da treniraju, da imaju gde da se organizuju turniri, fjučersi, čelendžeri, da stiču bodove i vajld karte, da mogu da igraju i da se o njihovom razvoju neko brine. Ovako će doći do toga da će roditelji, potpuno izbezumljeni od troškova, stresa i problema, stvarno tu decu davati u ruke raznoraznih menadžera i svetskim agencijama. Zato je, recimo, potpuno neizvesno šta će biti s malim Filipom Krajinovićem.

SAČUVAO MILJANIĆA

Uspeli ste da osujetite jedinu stvar oko koje su se složili i Otpor i JUL...

- Ne znam, šta je to bilo?

Smena Miljana Miljanića u leto 2000. godine.

- To je bilo skandalozno. Tada sam samo rekao da je nelegitimno sve što oko toga radi bilo ko u ime JUL-a, da su to neke privatne kombinacije koje JUL ne podržava. To sam tada presekao. Predsednik gradskog odbora JUL-a Čerović i trener Živadinović su kao krenuli da prave puč u Fudbalskom savezu. Rekao sam im da se sklone i ne mešaju jer to nije njihov posao.

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE